Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Завршна реч Војислава Шешеља и професионални сумрак Хашког трибунала

Датум објаве: четвртак, 22 марта, 2012
Објављено у Остало
Величина слова: A- A+

vojislav_seselj.jpg

Воjислав Шешељ jе надчовек. Не у опаком и надменом Ничеовском смислу тог поjма, него као племенити хришћански витез од слова и врлине. Он jе то доказао своjом величанственом завршном речjу у Хашком трибуналу.

Шешељ jе посрамио и поразио не само Трибунал већ и – како се живописно али сасвим примерено изразио – „мрачне силе“ коjе иза њега стоjе. Обим његовог триjумфа jе, међутим, много шири. Пре свега, он jе обезглављеноj и посусталоj нациjи личним примером доказао апсолутну премоћ и неуништивост људског духа. Макар однос снага био хиљаду према jедан, ако се на jедноj страни налази само гола сила и ништа више, а на другоj усамљен слободан поjединац одлучан да се за људско достоjанство и истину избори до краjа, непотребно jе бити следбеник Хегела да би се констатовало ко ће победити. Од данас, Воjислав Шешељ и његов предмет више неће бити само саставни део градива где год се проучава међународно кривично право, као што jе он при краjу свога излагања тачно констатовао. Он jе постао нешто много битниjе и узвишениjе. Узор, role model, читавом свом народу, а његовоj деморалисаноj омладини посебно. Своjим упорним противстаjањем хашком Молоху, он jе свим младим људима Србиjе показао шта поjединац – може. Лекциjа ниjе ограничена на правну арену. Њена примена jе универзална у свим областима живота. Усваjање те лекциjе, да истраjним противљењем злу и концентрациjом свих расположивих снага можемо превазићи сваку препреку и поразити сваког противника, jедан jе од предуслова за васкрс посрнуле Србиjе. А то пре и изнад свега уливањем силних количина самопоуздања и енергиjе у свест њених поколебаних младих људи.

Шешељ jе такође бацио у прашину и све локалне зле jезике и пакоснике коjи су се понадали да jе не само одведен већ и да им се заиста „неће враћати“. Дискутабилно jе да ли ће се он, када и у каквом облику вратити физички. Али гњиде коjе су га испоручиле туђинским силницима његово морално присуство ни за jедан тренутак док jе тамновао у Шевенингену нису могле избећи. За њих, подjеднако док jе у Хагу као и у Београду, он jе ноћна мора првога реда. Још jедно драматично и необориво сведочанство неуништивости и свеприсутности људског духа, независно од времена и простора. Београдске вештице, коjе су му по налогу страних газда и у сарадњи са препаднутим домаћим квислинзима неуморно приправљале ђаволске напитке монтираjући лажне доказе и припремаjући лаже сведоке, сада ће морати да их испиjу саме, или можда у друштву са чиновницима корумпираног тужилаштва Хашког трибунала.

Оваj тренутак у Србиjи ипак jе наjгорчи двема гњидама коjе су у причи Воjислава Шешеља наjбедниjе прошле и наjвише се во вjеки вjеков морално искомпромитовале. У своjоj завршноj речи Шешељ их jе поменуо поименце и њихову улогу и мотиве подробно jе расветлио. Та двоjица су не само наjвећи подлаци него и магарци у jавном животу Србиjе данас. Да ли jе ико, макар био тек полуинтелигентан, па чак да jе руковођен наjнижим побудама, могао као они да донесе тако катастрофално погрешну процену опште ситуациjе и сопственог прагматичног интереса у њоj, па колико год иначе аморалан био? Частан положаj и углед коjи су захваљуjући Воjиславу Шешељу имали, и надасве реалну перспективу да у предстоjећем колапсу квислиншког система стварно дођу до политичке афирмациjе, они су заменили варљивом надом да ће их нове газде неким преким поступком поставити на власт, уз могућност да уживаjу све варљиве почасти и стварне материjалне предности коjе би им се тада пружиле. Али аваj, Фаустовске погодбе увек су на штету несрећника коjи у њих улази, никада на уштрб ђавола. Они су сада политичке играчке у канџама своjих господара. А ти господари познати су баш по несентиментално искоришћавачком односу према пионима коjи им се потчине. Они своjе пионе не пензионишу, он их бацаjу или уништаваjу када им прође рок траjања. Један од њихових наjвећих стратешких умова то jе наjбоље, наjтачниjе и наjциничниjе изразио: бити њихов неприjатељ jе опасно, али бити им савезник, наjчешће то jе – фатално.

Шешељев маестрални подвиг такође jе шамар и свим површним умовима српске надри-интелигенциjе, коjи би да праве труле аналитичке компромисе, да му делимично и реда ради одаjу признање али на краjу ипак да му скрену пажњу на приземне и неупитне наводне стварности овог света, коjоj можда робуjу они, али он – не. Тако jе Шешељу пре неки дан jедна „реална“ госпођа из ове екипе у своjоj плиткоj анализи поручила да се упркос свим достигнућима у неравноправноj борби са неманима, и супротно од онога што jе своjевремено наjавио, ипак последњи неће смеjати он. Шта она сада о томе мисли? Ко се сада на краjу грохотом смеjе, бедни и сироти тужилац Маркузен, или Воjислав Шешељ? Са нестрпљењем чекамо њену следећу колумну да нам то обjасни.

Суђење Воjиславу Шешељу jединствено jе jош и по томе што су се на краjу процеса и тужилаштво и расправно веће показали као потпуно ирелевантни. Пресуду Карнеадима коjи су му судили изрекао jе оптужени.

 

Извор: https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/baneri/nova-srpska-misao.JPG




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top