Затирање Срба у Хрватској (5): Етничко чишћење и у миру

Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској је највидљивије кад се анализирају статистички подаци за поједине регије, односно административно-територијалне заједнице жупанија. Кад је реч о територијалној подели ове републике, професор Светозар Ливада подсећа да је свака епоха мењала ту поделу, па је тако у Аустро-Угарској, Хрватска била подељена на стратешка војна подручја и распоред регименти, док су у Краљевини Југославији то најпре били војни окрузи и котари, а затим, пред Други светски рат – бановине.

Тек у СФРЈ настају најпре окрузи, односно општине којих је укупно било 102. У новој Хрватској, територија је подељена на 516 општина и 21 жупанију.

– Оно што карактерише кретање укупног становништва по жупанијама током посматраног 131-годишњег периода јесте велика неуједначеност, која се огледа у томе што одређен број жупанија бележи негативан демографски салдо, или пак релативно значајан позитивни салдо, док их већина осталих или стагнирају или бележе веома благи пораст становништва – наводи Ливада у уводним напоменама и објашњава да су у првог групи жупанија са негативним салдом махом оне у којима су живели Срби. Тако Личко-кистањска жупанија бележи мањак становништва од чак 67,22%.

Карловац и масован одлазак

– До 1910. раст становништва је веома благ, на граници стагнантног, да би смањивање становништва почело после 1910. све до 1991. када се више него преполовило. У самосталној држави (1991-2011) оно се даље драстично редукује за нешто више од две петине, или за 34.208 становника – наводи Ливада.

По овом неславном рекорду следи Карловачка жупанија у којој је забележено у просеку 25,15% мање становништва. На основу пописа из 2001. и 2011. установљено је да је ову жупанију напустило чак 30% оних који су ту живели 1991. Слично је и са Сисачко-мословачком жупанијом у којој је према попису из 2011, за 31,39% мање становника него 1991. Професор Ливада запажа и једну, на први поглед, нелогичност, а то је да је у оним жупанијама одакле је протерано највише Срба, приметан највећи број становника.

Овај податак за професора Ливаду представља јасан доказ да је број Хрвата континуирано повећавао у самосталној држави, да би то данас достигло размере карактеристичне за етнички чисте државе.

„Разлози, односно узроци оваквих демографских промена у структури становништва биће јаснији после анализе кретања односно промена у структури нехрватског становништва. У свим жупанијама је дошло до значајног пада заступљености српског становништва у укупном становништву. По том основу могуће је разликовати неколико група жупанија. У прву групу са највећим падом од преко једне петине, па све до једне четвртине удела у односу на 1991. су следеће жупаније: Шибенско-книнска (25,16%), Личко-сењска (24,85%), потом Сисачко-мославачка (24,67%) и Задарска жупанија (20,61%). Друга група од три жупаније има пад удела 10% до 15% (Карловачка 14,36%, Пожешко-славонска 16,18% и Вировитичко-подравска 13,86%). У трећој групи су три жупаније са губитком удела пет до 10 посто (Бјеловарска-билогорска 9,06%, Бродско-посавска 8,38% и Осјечко-барањска жупанија са 6,84%)“.

Катастрофалне последице

Међутим, када се ове бројке, које су ипак примереније стручној, а не широј јавности, претворе у конкретне податке о смањењу Срба у укупном броју становника, тада се долази до чак 366.458 Срба мање што је, како истиче Ливада, „импозантна, али истовремено и катастрофална бројка, невиђена у целом анализираном периоду од преко 130 година“.

Истовремено, уколико се анализирају подаци из пописа из 2001. године, та бројка је далеко већа, јер је у том тренутку смањење износило 380.033 становника српске националности.

– То уједно говори да се етничко чишћење српског становништва наставило и у мирнодопским условима, тј. после 2001. године – наводи Ливада и додаје да се слично може утврдити и када је реч о другим етничким мањинама које такође бележе пад 1991. године.

– Број припадника мањинског становништва се у посматраном периоду од 1991. до 2011. драстично смањио у свим жупанијама (осим Међимурске). У четири жупаније за више од 70 процената, у четири за више од 60 одсто, а у пет жупанија за више од 50 посто. Дакле, слична ситуација као и са српским народом у Хрватској – истиче Ливада.

У практичном смислу то значи да се број становника мањинских етничких група мимо српске, у периоду од свега 20 година, односно од 1991. до 2011. смањио за 207.276 или за 46,52 процента.

Најзад, када се зброје подаци, и кад је реч о Србима и другим етничким мањинама, долази се до фрапантног податка да је за само 20 година број нехрватског становништва смањен за 12 посто, односно да је смањен за скоро 600.000 људи (573.734).

Међутим, већ у следећим настацима овог фељтона, истражујући смањење броја становника у оним регијама (Лика, Кордун, Банија, Далматинска загора), где су Срби увек представљали већину, долази се до још фрапантнијих података.
СУТРА: Опустошена српска Лика

Већи број Хрвата

– Број Хрвата се драстично увећао у чак пет жупанија. Тај проценат је највећи у Сисачко-мословачкој жупанији где их је 28,38 процената више, затим Шибенско-книнској (+ 25,75 посто), Личко-сењској (+25,19%), Пожешко-славонској (+22,77%) и Задарској жупанији (+22,09%) – наводи Ливада.

У шест жупанија заступљеност хрватског становништва се увећала од 10 до 20 одсто. Уз заступљеност, повећавао се и апсолутни број хрватског становништва у већини жупанија (12), док се у осталим жупанијама (8) тај број унеколико смањивао, али уз задржавање већинске заступљености (више од 80 процената) у укупном становништву жупаније, захваљујући, углавном, исељавању српског становништва.

Жупаније и проценти

– Највећу реалативну заступљеност хрватског становништва у укупном становништву од 90 и више посто и уједно највећу стабилност толиког удела током и на крају посматраног периода од 130 година имало је пет жупанија: Крапинско-загорска (од 99,68% 1880. године до 97,51% 1991), Међимурска (од 91,51% 1910. до 98,74% 1948), Копривничко-крижевачка (д 87,97% 1900. до 96,20% 2011), Дубровачко-неретванска (од 83,30% 1981. до 98,38% 1880); Бродско-посавска (од 80,60% 1991. до 94,99% 2011), Сплитско-далматинска (од 86,78% 1991. до 97,08% 2011), Вараждинска (од 95,42% 1981. до 98,08% 1890), и Загребачка жупанија (од 92,28% 1981. г. до 97,96% 1948) – само је део закључака из истраживања Светозара Ливаде.

Извор: Вести онлајн

Везане вијести:

Затирање Срба у Хрватској (4): Нико није пописивао мртве

Затирање Срба у Хрватској (3): Жртвама се не зна број

Затирање Срба у Хрватској (2): Како је створена Крајина

Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова