Зашто у Загребу није било српске странке

Упркос значаjном броjу Срба и наjвећоj концентрациjи српске интелигенциjе у Загребу као и великим медиjским могућностима коjе jе пружала ситуациjа у главном граду Хрватске, почетком распада Југославиjе Срби нису повукли потез коjи би, извесно jе, другачиjе одредио данас познату историjу

Распад Југославиjе Срби у Хрватскоj дочекали су потпуно неспремни и неорганизовани. Такво стање, уз српску пословичну ноншалантност и небригу за суштинска национална питања, било jе узроковано систематском и врло педантно вођеном политиком Загреба према Србима, jош од раних педесетих, када су на бруталан начин угушени покушаjи институционалног организовања Срба у Хрватскоj а људи коjи су та питања jавно постављали (Станко Опачић, Раде Жигић, Душко Бркић) уклоњени су из jавног живота и бачени на маргину друштва. Жигић те процесе ниjе преживео; убио га jе Голи оток, а сцену његовог одласка са овога света описао jе Антониjе Исаковић у роману „Трен 1“.

ЛОКАЛНИ ЗНАЧАЈ
У таквим околностима вишестраначке изборе Срби у Хрватскоj дочекуjу са jедном политичком партиjом (Српска демократска странка) чиjа jе снага имала локални значаj и негативан предзнак код свих Хрвата и, будимо реални, исти такав предзнак код jедног дела Срба у већим градским центрима, а коjи су Српску демократску странку видели као „оправдање“ коjе Хрвати користе приликом сваког притиска, претњи, напада…на Србе. Све у смислу; не би Хрвати нас дирали да ови у Книну не раде то што раде. Касниjе, када jе време показало бесмисао таквог приступа и сагледавања ствари-било jе касно.
Ти урбани Срби окренули су се Ивици Рачану и његовоj партиjи. Ту су, испоставиће се наивно видели наду и могућу заштиту пред оживљеним и долазећим усташтвом.
У jедном од последњих сусрета са покоjним Јованом Рашковићем, коjи jе тада, далеко од сваке политике, разочаран и сломљен оним што се догађало у Хрватскоj али и Србиjи, живео у Београду, упитао сам тог надасве интересантног и за Србе у Хрватскоj важног човека, због чега Српску демократску странку ниjе основао у Загребу и дао jоj на таj начин централистички, глобалан значаj.
„Нисам у Загребу могао да нађем ни пет Срба интелектуалаца коjи би се прихватили тог посла, сви су више веровали хрватским комунистима и Рачану,“ казао jе професор.
А jесте ли размишљали-наставио сам- да се са породицом преселите у Загреб и да на таj начин своj неспорни углед искористите за урбанизациjу СДС-а и њено институционално укопавање на централном месту свих догађања у Хрватскоj.
„Јесам али то jе било незамисливо пошто би ме они у Книну прогласили побегуљом и кукавицом, можда и издаjником“.
Истина, СДС после оснивања (17. фебруара 1990. у Книну) два месеца касниjе формирао и своj загребачки одбор али са људима коjи, време jе показало, нису успели да сачуваjу ни просториjе, да не говоримо о утицаjу међу Србима Загреба.
Данас многи заборављаjу jедан податак коjи нема посебан значаj али jе у хронологиjи догађања, као и у овоj причи, интересантан. Ради се о томе да су Срби у Хрватскоj, пре Српске демократске странке, добили партиjу коjа jе, истина, била именована као jугословенска али коjи су основали Срби и програмски jе била национално чак врло српски одређена. Ради се о Југословенскоj самосталноj демократскоj странци. Идеjни зачетник, као и председник странке, био jе Миле Дакић а странка jе основана 11. фебруара у Воjнићу, на Кордуну.

СМУТНА ВРЕМЕНА
Месец дана касниjе та странка покушава да се пребаци у Загреб где оснива одбор са идеjом да ту премести и централу. Просториjе им уступа доктор Милан Вуjновић, коjи jе уjедно и потпредседник странке али већ следећих дана доживљава неколико напада у коjима jе девастирана његова стоматолошка ординациjа као и стан у коjем jе живео са супругом и малом децом. Само маjсторско познавање борилачких вештина спасло jе у два наврата Вуjновића од физичког линча на загребачким улицама.
Потпуно jе заборављено да jе тих дана (7. март) у Риjеци одржан скуп на коjем jе представљен огранак Народне радикалне странке из Београда. Провереним методама, од претњи телефоном до привођења на информативне разговоре, за само месец дана ова политичка организациjа потпуно jе елиминисана и никада се ниjе ни помакла са стартне линиjе.
У то време Милорад Пуповац, више од десет година централна фигура Срба у Хрватскоj, бежи од националног одређења као сотона од крста. Почетком 1990 Пуповац са jош неколико загребачких интелектуалаца, међу коjима jе стално био Жарко Пуховски, крстари Хрватском, углавном по Краjини и убеђуjе тамошње Србе да jе мир бољи од рата. Што ови, иначе, нису знали. Пуповац jе то радио у име Удружења за Југословенску демократску инициjативу (УЈДИ) чиjи jе био оснивач и jедан од наjактивниjих чланова. Таква jедна трибина одржана jе 15. фебруара 1990. у Петрињи, градићу коjи jе у ондашњоj Југославиjи био познат по месноj индустриjи „Гавриловић“.
Био сам присутан, готово случаjно. Послали ме моjи из „Политике“ на таj део Краjине да извештавам са наjављеног митинга Срба у Карловцу, првог окупљања Срба из Хрватске на отвореном простору.
Кренем из Загреба у Карловац али преко Сиска где сазнам за трибину у Петрињи. По окончању разговора између петрињских Срба и Пуповца и Пуховског, коjи jе на моменте био драматичан, зауставим у ходнику Пуповца и упитам га, ако jе већ толико забринут за „првац“ коjим би Срби у тим смутним временима могли да крену, због чега не оснуjе српску странку у Загребу или што бар не помогне професору Рашковићу, коjи jе већ био наjавио оснивање СДС-а у Книну, да своjу партиjу оснуjе у главном граду Хрватске.
„То jе, рекао сам тада Пуповцу, jедини начин да се српски проблеми и интереси представе међународноj заjедници. У Загребу jе свакога дана наjмање двадесетак светских тв и новинских екипа, то jе огромна шанса да се кроз сталне контакте са новинарима питање Срба из Хрватске одвоjи и од Београда и од Книна и представи као jедан од централних проблема jош увек постоjеће Југославиjе. Овако како jе сада-наставио сам- наjвише одговара ХДЗ-у jер са политичким центром у Книну Срби сами себе представљаjу као рурални, периферни проблем коjег Туђман и његова пропаганда своде на ниво терористичког покрета. Ово ниjе посебна памет, тако размишља сваки иоле мислећи Србин у Хрватскоj“ завршио сам.
„Знате шта, господине-одговорио ми jе Пуповац- jа сам интелектуалац изнад националног оквира и немам намjеру да се на таj начин ограничавам, посебно не да оснивам српску странку.“
Данас jе Пуповац, подсетићу, потпредседник Самосталне демократске српске странке и већ годинама неупитни вођа Срба из Хрватске.
Његов наjближи сарадник, такође страначки организован у Самосталну демократску српску странку, зове се Слободан Узелац, и данас jе потпредседник Владе Хрватске. Он jе последњи градски секретар Савеза комуниста у Загребу. Деведесете jе нестао из jавног живота и поjавио се тек кад jе све окончано.
Остаjе само да нагађамо да ли Пуповац те 1990. ниjе разумео, или му ниjе дато да разуме, колико би значило организовање Срба у Загребу и претварање те организациjе у политичку партиjу.
Остаће записано да jе почетком 1991. године Милан Ђукић у Загребу основао Српску народну странку коjа jе, на жалост, настала по диктату Туђмановог кабинета што jоj jе одузело и наjмању могућност националног укорењавања. Странку jе основао и Борислав Микелић, у Петрињи, августа 1990. године, звала се Социjалистичка партиjа Хрватске-Партиjа jугославенске ориjентациjе, имала jе за циљ очување Југославиjе, национално врло шаролик састав, али се угасила после Микелићеве саобраћаjне несреће и његовог одласка у Београд.

СТРАШНИ И КРВАВИ ДАНИ
На прве вишестраначке изборе у Хрватскоj, одржане 30. маjа 1990. године, Ивица Рачан излази са „реформисаним комунистима“ додаjући Савезу комуниста Хрватске и друго име; Странка демократских промjена.У руководству и чланству те странке било jе бар трећина Срба, што се видело и на постизборном списку заступника у Сабору, а jедан од чланова Председништва Рачанове партиjе био jе и Симо Раjић. То име данас многима ништа не значи али тих бурних, страшних и крвавих дана 1990. у Хрватскоj ниjе било човека коjи ниjе знао за Симу Раjића. По чему jе био значаjан?
Симо jе, ако се не варам у беседи поводом избора за потпредседника Сабора Хрватске, говорио о односима Срба и Хрвата, положаjу Срба у новоj хрватскоj држави, „побуњеним Србима“ и уз остало рекао да међу Србима у Хрватскоj поjавила мизантропиjа. Оваj поjам има углавном стручно значење, пре свега у психологиjи, док у лаичком тумачењу значи мржњу према људима. Мизантроп jе човек коjи мрзи људе. Руку на срце ово jе jедна од наjтежих оптужби коjе се могу упутити на адресу овог или оног народа.
После таквог Раjићевог излагања у Сабору, где jе у првом реду седело руководство нове хрватске државе, на челу са председником, Фрањо Туђман се дигао, дошао до говорнице и срдачно честитао Сими Раjићу.
Следеће недеље, под утиском онога што jе Раjић изговорио, у НИН-у сам написао текст под насловом „Симо Србе на плот нагонио“. Срео ме jе у ходнику Сабора, где сам долазио свакога дана као извештач „Политике“ и НИН-а, и излепио ме на пасjа кола. Готово да смо се похватали за вратове.
Пола године касниjе, четвртог jануара 1991. године Симо Раjић подноси оставку на место потпредседника Сабора Хрватске и на све функциjе у државноj администрациjи.
Никада jавно ниjе рекао због чега. Приватно, био jе разочаран оним што се догађало народу коjем jе припадао, а неки његови приjатељи и данас тврде да jе Раjић осећао велику грижу савести због неких своjих поступака, држећи да jе и сам допринео несрећи свог народа. Отуда можда и обjашњење због чега се Симо Раjић- као идеолошки одређен човек, вишедецениjски комуниста- у другоj половини деведесетих приближава Српскоj православноj цркви чиjи jе, нећете веровати, данас правни заступник у Хрватскоj.
Накнадна памет, ако се у овоj причи само о томе ради, никада никакво добро ниjе донела. Можда каjање и грижу савести, али то jе ствар поjединца. Народ од тога ваjде нема.

Извор: pecat