Често чујем коментаре у којима се каже да су Срби Крајишници крајем двадесетог вијека тешко страдали зато, што нису довољно православни, што су се окренули од Бога, па их је због тога стигла заслужена казна. Да су Срби у Републици Српској већи вјерници, те су зато успјели створити и очувати сопствену државу и слично.
новинар и пјесник)
Овако површно гледиште може имати само онај ко је и сам површан и ко покушава сакрити, или оправдати дио властите кривице у трагедији која се догодила.
То су углавном православни вјерници који „већ“ пуне три године не пропуштају ниједну недјељну, ни празничну литургију, а још од прошле године крсну славу славе посно кад она пада у посне дане и радо о томе причају, те тако оправдавају своје не учешће у рату и Срби Крајишници који су у Србију дошли као дезертери прије „Олује“ не чекајући неизвјесност краја рата. Након чега су доживјели „духовно просвјетљење“ тврдећи да су на вријеме „видјели“ како ће рат завршити и поштедили себе „самоубилаштва“ и „узалудног прољевања крви“ мислећи да су остали Крајишници под теретом свакодневице заборавили њихово дезертерство.
Међу њима су и „ратни студенти“ који за вријеме студирања нису дали ни један једини испит, већ су по студентским домовима препродавали дефицитарну робу, а кад је рат завршио одлучили су да прекину „студирање“, започну „приватни бизнис“ и укључе се у „друштвено – политичке токове“.
Има и оних, који потпомогнути новцем „невладиних организација“, своју браћу представљају као некакве крволоке са којима не желе имати ништа заједничко, сматрајући свој суд врховним мјерилом истине.
Јеванђеље каже: Не судите, да вам се не суди; јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: „Стани да ти извадим трун из ока твога“; а ето брвно у оку твоме? Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас. (Матеј 7, 1-6)
Свети Кнез Лазар није „моралисао“, ни „полемисао“, него је у својој шездесетој години живота опасао мач, узјахао коња и повео војску у одбрану отачаства уздајући се у Бога и његову правду. И не бјеше узалуд. Зато, Србине, размисли добро: је ли Свети Кнез страдао ради казне, или прослављења Божијег? Колико си ти спреман страдати за отачаство? Србија нам се растаче на очиглед свих нас! Ако већ, из теби познатих разлога, оправданих или неоправданих, ниси учествовао у рату за Крајину и Републику Српску, а ни у оном 1999. године за Косово и Метохију, стави сада на олтар отаџбине оно што си ти спреман жртвовати, па онда, ако и даље будеш осјећао потребу, донеси свој суд о Крајишницима.
Сјети се притом Лазареве клетве!
Она је уграђена у вјечност и једнако важи за све Србе!
Извор: Србин.инфо