Зашто Срби не славе Божић у децембру

Реформисани календар Милутина Миланковића и даље заборављен. Миланковићев јулијански календар усвојен 1923. године најтачнији у историји. СПЦ предложила Миланковићев календар, а наставила да користи јулијански

Од почетка људске цивилизације до најновијих времена, свакодневни човеков живот готово је незамислив без календара. Још од најранијих времена постојала је потреба за одређивањем годишњих доба, кишних сезона, време сетве, узгоја, раста и жетве најважнијих усева за прехрану и разних других активности. Можемо ли, бар за тренутак, да замислимо данас живот без календара у сложеним индустријским системима производње? Или, рецимо исто тако, политички и религиозни живот.

Календар је, најједноставније речено, настао као потреба људи да знају своје место у времену. Све велике ране цивилизације имале су свој календар. Они су настајали у односу на кретања Месеца, Сунца, а понекад и Венере. Преовлађујућа је подела на лунарне календаре (исламски, стари римски и много античких календара), лунисоларне (где се упоредо посматра кретање Месеца и Сунца, као у јеврејском и кинеском календару) и соларне, попут грегоријанског и јулијанског календара.

У хришћанском делу света, коме и ми припадамо, већ вековима функционишу ова два последње поменута календара – грегоријански и јулијански. Први је на историјску сцену ступио јулијански календар који је увео римски цар Јулије Цезар 45. године пре нове ере, који је касније назван по њему, а под утицајем грчке краљице Египта, Клеопатре VII Филопатор, чија је престоница била Александрија, а по математичком обрасцу астронома из тог града, Сосигена.

Према јулијанском календару година траје 365 дана, али је свака четврта година преступна и износи 366 дана. Из Сосигеновог обрасца произилази да је дужина године 365,25 дана или 365 дана и 6 часова. Проблем са свим календарима је што период окретања Земље око Сунца траје 365,242199 дана. Први је до ове цифре дошао арапски научник и песник Омар Хајам око 1073. године. Тако јулијанска календарска година има вишак од око 11 минута, што се сабира како године пролазе. Као код лошег сата, календар касни за стварним стањем и датуми се све мање поклапају са положајем Земље у односу на Сунце. Ова разлика расла је један дан после сваких 128 година или три дана за 400 година.

Римско царство пропада пет векова после увођења јулијанског календара, али новонастала хришћанска црква наставља да користи тај календар. Цркви је било веома значајно тачно утврђивање дана најважнијег празника Ускрса. Први екуменски сабор у Никеји је 325. године одлучио да се Ускрс слави у недељу, прву после пуног месеца по пролећној равнодневици. Грешка коју је правио јулијански календар је померала равнодневицу, а тиме и време Ускрса и осталих празника.

Реформом јулијанског календара 1582. године постигнуто је максимално приближавање дужина календарске године природној, астрономској години. Она траје просечно 365,24218967 дана, а средња грегоријанска година 365,2425 дана. Грешка коју прави грегоријански календар је 26 секунди годишње, уместо ранијих 11 минута и 14 секунди.

Петнаест векова после усвајања јулијанског календара, папа Гргур XIII, доноси одлуку да после четвртка, 4. октобра, сутрадан једноставно осване петак, 15. октобар. Тиме је из јулијанског календара изостављена нагомилана разлика која је у том тренутку износила читавих 10 дана. Да би се календар усагласио са дужином тропске године, у папиној одлуци је писало да ће свака четврта година бити преступна.

ДРУГИ СВЕШТЕНИЧКИ БРАК

У време стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у црквеној штампи објављивани су текстови у којима се захтевала реформа календара, увођење у цркву народног језика, скраћење постова и богослужења, увођење другог свештеничког брака, учешће нижег клера у саставу Синода и Сабора, ношење цивилног одела, могућност да се и ожењени свештеници бирају за епископе, улазак свештеника у Архијерејски сабор… Међу ауторима текства предњачио је богослов и каснији министар вера др Воја Јањић.

Неке католичке земље – Италија, Шпанија, Португалија и Пољска, одмах су увеле тај нови, грегоријански календар и у световну, грађанску употребу – са датумом од 15. октобра 1582. године. Остале западне државе уводиће доста доцније нови календар.

ПРАВОСЛАВНА црква и државе као Русија, Јерменија, Грчка, Бугарска, Румунија, Србија, Црна Гора и друге, придржавале су се старог јулијанског календара, који је стално увећавао грешку од једног дана на сваких 128 година.

У другој половини XIX века, неколицина српских интелектуалаца почиње да се бави проблемом јулијанског календара. Први је почео Захарије Стевановић Орфелин, који је 1783. године у Бечу издао књигу „Вечни календар“, а завршио Милутин Миланковић реформом јулијанског календара који је и званично усвојен на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године. Међутим, између ове двојице живео је и деловао још један значајан научник, данас готово заборављен који се више него успешно бавио реформом календара. Био је то Максим Трпковић, рођен 1864. године у селу Орланци у Македонији, у пекарској породици која се убрзо преселила у Београд. Ту се Максим школовао и постао веома цењен гимназијски професор математике и физике. Његова истраживања су крунисана 1900. године кaда је објавио рад „Реформа календара“. Главно Трпковићево запажење је било да уколико се одузме седам дана, у току 900 јулијанских година, добија се, у просеку, грешка од само две секунде у односу на праву годину.

ПОЧЕТКОМ двадесетог века, нарочито после Великог рата у Европи, па и у Србији, почињу да се осећају неки нови ветрови, буде се реформаторски духови скоро у свим областима друштвеног живота. У државним управама, у ванцрквеној примени, Бугарска (1916), Русија (1918), Југославија (1919), Грчка (1924) и Румунија, напуштају јулијански календар. У новоформираној Краљевини СХС (Југославија) од 28. јануара 1919. уведено је рачунање времена по грегоријанском календару. Православна црква остала је на старом календару. Због раскорака у календарима хришћанских цркава, сви велики верски празници слављени су два пута. То је по мишљењу многих савременика па и самог краља Александра Карађорђевића, уносило културну пометњу и доносило велику штету у економији.

Истовремено са отварањем полемике о календарском питању у новој Краљевини, из Атине и Васељенске патријаршије у Цариграду стиже иницијатива да се православне цркве договоре о промени црквеног календара. Извештачи из Цариграда су јављали да је васељенски патријарх поздравио идеје за усвајање западног грегоријанског календара за све цивилне потребе и да је вољан да црква стане иза државе у овој ствари.

Сви ови догађаји инспиришу министра вера Љубу Јовановића да позове великог научника Милутина Миланковића, у то време већ познатог и у ширим европским круговима, и предочио му иницијативу за промену календара, потеклу од васељенског патријарха Мелетија IV. Професор Миланковић је прионуо на посао, прикупио је сву расположиву грађу, брижљиво проучио запажања Максима Трпковића, и реформисани јулијански календар, најтачнији у историји, био је спреман за презентацију на Свеправославном конгресу, који је био одржан у Цариграду од 10. маја до 8. јуна 1923.

Делегацију Српске православне цркве су водили митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, доцније патријарх српски (од 1938), и професор небеске механике Милутин Миланковић. Српска делегација предложила је свој реформисани календар. Конгрес је реформи календара посветио шест пленарних седница и шест комисијских. Девет чланова је учествовало у сесијама: шест епископа, један архимандрит и три лаика.

На овај конгрес нису дошли представници Руске православне цркве, који су трпели комунистички терор у СССР-у, Бугарска православна црква због раскола са Васељенском патријаршијом, као и представници Антиохијске, Александријске и Јерусалимске патријаршије.

Календар Милутина Миланковића, по коме је разлика између стварне године и календарске само две секунде, што је десет пута прецизније од грегоријанског календара, једногласно је прихваћен. Патријарх Мелетија IV шаље специјалну захвалницу Милутину Миланковићу, али нажалост, ова одлука се није спровела до краја. Нов календар прихватају Цариградска, Александријска и Антиохијске патријаршија, Грчка, Румунска, Пољска православна и Бугарска црква.

Архијерејски сабор Српске православне цркве септембра 1923. у Сремским Карловцима усвојио је у принципу нови календар, али је спровођење одложено за време „када реформисани календар прихвате и примене и све остале православне цркве“. И то принципијелно прихватање траје до данас.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ