Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Поводом тужне годишњице страдање српске дjеце са Козаре, Поткозарjа, Баниjе, Кордуна, Славониjе, Срема и Лике у НДХ 1942.године.
У вриjеме Другог свjетског рата, наjвише српског народа страдало jе у НДХ 1942. године у Независноj Држави Хрватскоj.
Врхунац, наjмасовниjе страдање, било jе у jулу мjесецу, са масовним почетком већ мjесеца jуна а траjало jе до мjесеца октобра.
Ова констатациjа не умањуjе и не може запоставити на стотине хиљада побиjених младих људи, жена, дjеце и стараца до тога датума, почев од 10 априла 1941. године.
Љетњих мjесеци 1942.године, усташко домобранске jединице хрватске и њемачке воjске, отпочеле су и спровеле операциjе чишћења Козаре од тамошњих устаника/партизана углавном српског састава. Пред кољачким поступцима учесника офанзиве и паљењем села,у Козару се слегло готово све српско становништво поткозарских и ококозарских села. У звjерствима над тим народом, већ годину и по, а поготово сада, охрабрени офанзивом, активно, с крволочношћу непримjереном људском уму, учествуjу домаћи усташе, комшиjе Хрвати и муслимани.
Не зна се колико jе народа измасакрирано и поубиjано на Козари и на путевима према Јасеновцу и Староj Градишци.
Не треба заборавити да су се поготово у то вриjеме али и приjе тога, па све до краjа октобра 42, у Јасеновац и Стару Градишку слиjевале колоне Срба разног пола и узраста, пjешке, у сеоским колима, марвеним вагонима и понегдjе камионима.
Како сами планери тог геноцида наводе: “дизане су породице циjелих села“, па их набраjаjу, али не сва. Тако на примjер поред многих не спомињу и „дизање породица“ свих српских села Билогоре, са преко три хиљаде чељади, првих дана октобра 42. године.
Одмах су из породица одваjани одрасли мушкарци, дакле очеви, мужеви, дjедови и одрасли синови, неки од њих одмах поубиjани, а остали под грозном тортуром љетње врућине спроведени на jасеновачко-доњоградинско стратиште.
Извршени геноцид и у овоj незамисливо масовноj и просторно великоj акциjи, у релативно кратком времену, до танчина jе испланиран и спроведен.
Већина жена са дjецом, сатjерана jе у логоре Стара Градишка, Јабланац, Уштица, Млака и Градина, одакле jе већ раниjе отjеран и на разне начине поубиjан српски живаљ.
Коначно су допремљени и у Сисак, а неке од колона жена и дjеце, претjеране су код Дубице на славонску страну и упућене према Славонскоj Пожеги.
У Староj Градишци и поменутим селима, извршен jе без примjера у свиjету, нови злочин планираног геноцида. Жене су слали као радну снагу у Њемачку, а приjе тога свим женама одузели су дjецу! Откидали су из руку маjки и ону дjецу коjа су била на прсима са већ празном сисом у устима, изгладњеле маjке.
Маjкама су jош дуго остаjале у грчу раширене празне руке, причале су у Њемачкоj преживjеле жене о бруталности усташа у тим поступцима. Тако отета дjеца била су осуђена на свакодневно умирање. Лешеви су одношени и одвожени у риjеку Саву и бацани у jаме, локве и вододерине тога плавног подручjа.
Та агониjа тече неконтролисано и спонтано, без ичиjе помоћи, до поjаве хероине двадесетог виjека, нове jединствене и заjедничке маjке српске дjеце – Диане Будисављевић.
Као jединствено свjедочанство њеног беспримjерног и немjерљивог хуманог подвига и храбрости, постоjи њезин Дневник. У њему jе готово све речено. И више од тога.
Из пакла у коме се нашло око 40.000 анђела, како у своjоj књизи ту српску дjецу назива Душан Бурсаћ, госпођа Диана Будисављевић спасоносно jе пригрлила и од крвожедних усташких монструма спасила око 12.000 дjеце, од оних у пеленама па до 14 година старости. Пошто су дjеца умирала током транспорта, не знамо колико их jе на успутним станицама и између њих, благо речено из вагона одстрањено.
На jедном мjесту Диана у свом Дневнику наводи да jе са њом у сточном вагону било шездесеторо дjеце у jадном стању.То би значило да jе само у Загреб довезена неjединствена композициjа од 200 сточних вагона српске дjеце.
Дjеца су бригом Диане допремљена у Загреб, гдjе су подвргнута санитарном третману, нахрањена и колективно смjештена на више локациjа. Према расположивим броjчаним подацима, масовно умирање дjеце се наставило.
Поред оне масовне гробнице са преко двиjе хиљаде жртава у Сиску, постоjи масовна гробнца са тиjелима 862 дjеце на гробљу Мирогоj у Загребу, па онда готово хиљаду у Јастребарском, Горњоj Реци и Лобор-граду.
Познату велику мржњу римокатоличке цркве у Хрвата према свему што jе српско и православно, потврђуjе и њена забрана да се та хришћанска дjеца сахрању на гробљу. Све гробнице те jадне дjеце, настале су ван гробаља. Како су изjавили гробари, свакодневна закопавања умрле дjеце, плаћана су „по комаду“.
Око три стотине те дjеце усвоjили су Загрепчани у своjе породице. Многим маленима, загубило се презиме и име или обоjе. Овде морам рећи да дjеца нису одузимана у оним колонама коjе су у Дубици прешле на Славонску страну и стигле до Пожеге, а касниjе до Дарувара, Грубишног Поља и Бjеловара.
Дjеца усвоjена у Загребу, уклопила су се у породице усвоjитеља коjи су им остали као стални родитељи. Неке породице су помогле после рата усвоjеноj дjеци да нађу родитеље или рођаке, неки су остали код усвоjитеља иако су сазнали за своjе пориjекло. Неке дjевоjке су се удале из породица усвоjитеља, неки момци се оженили у тим породицама.
Ето, jедан мањи броj страдале дjеце нашао се у бризи племенитих добрих људи у чиjим су домовима више или мање удобно одрасли и уз поштовање и уважавање остали циjелог живота захвални.
У другоj половини осамдесетих, на инициjативу проф. Ђорђа Ђурића, књижевника, пjесника и публицисте, бившег дjечака логораша, основали смо при загребачком Градском одбору СУБНОР-а, Секциjу бивше дjеце логораша.
Од оних око три стотине усвоjене дjеце у Загребу, на наша обавjештења jавило се у секциjу њих двадесетак. Већина jе знала за своjе пориjекло, а сви су носили “загребачка“ имена или презимена. Значаjан броj jе имао високу или средњу школску спрему. Ову „карактеристику“, Ђорђе као предсjедник Секциjе, описао jе у нашем првом билтену „Наша веза“, под насловом „Наши потенциjали“. Послиjе трогодишње активности Ђорђе jе нажалост умро, па jе за Предсjедника изабран дотадашњи Таjник Др. Милан Басташић.
Оснивањем Секциjе, преко борачких организациjа, брзо смо успоставили везе са дjецом бившим логорашима у Бања Луци, Приjедору, Босанскоj Градишки, Дубици, Сиску, Дарувару и Пакрацу.
Из свих тих центара долазили су нам гости на наше годишње скупштине.
На Међународни празник дjетета, заjеднички смо организовали посjете мjесту масовне гробнице дjеце у Сиску, полагали виjенце код Споменика у Староj Градишци.
Посjедуjем оригиналне фотографиjе и посљедњи Годишњи извjештаj Секциjе од 22. jануара 1991. године, коjи осликава тадашњу забринутост чланова Секциjе о нарастању хрватског национализма и поjава новоусташтва. Издали смо и Апел за jугославенску и свjетску jавност.
Септембра мjесеца 1990, jавно смо се огласили везано за девастациjу Спомен подручjа Јасеновац, кориштењем тенкова од стране зенги.
У међувремену смо основали и Међусекциjски одбор Секциjа бивше дjеце логораша са сjедиштем у Јасеновцу. Посљедња сjедница одржана jе 13. новембра 1990. године, када нам jе онемогућено да већ припремљена “Изjава за jугославенску и свjетску jавност“ буде саопштена из сjедишта Одбора у Јасеновцу.
Као што jе познато, у Јастребарском jе постоjао дjечиjи логор на двиjе локациjе. Ту jе био и Пионирски дом „Братство и jединство“ коjи jе стекао статус jугославенске Спомен институциjа.
Као Дан комуне Јастребарско, обиљежавао се 26. август, дан када jе 1942. године 4. кордунашка бригада ослободила Јастребарско и са собом повела 700 дjечака.
Таj празник jе укинут, неспомињањем у jавним наступима Фрање Туђмана и кардинала Фрање Кухарића уз неспомињање жртава масовне гробнице дjеце логораша коjа су и ту сахрањивана ван гробља.
Ту jе Туђман изнио низ лажи на рачун српског народа, његовоj борби у Другом свjетском рату, као и о актуалноj ситуациjи у Хрватскоj.
На ово jе у београдскоj Политици реаговао Предсjедник Секциjе. Политика jе то обjавила под ударним насловом: „Лажи узорите господе Фрање Туђмана и Фрање Кухарића.
Посљедња активност Секциjе, била jе jавно реаговање jула мjесеца 1991, када jе пионирски Дом „Братство и jединство“ издан за приватне обртничке радње, а панои са натписом „Не поновило се“ и са сликама jадне деце логораша, смjештене у простор писоара у ВЦ-у!
Секциjа бивше дjеце логораша била jе међу наjактивниjима у супротстављању неоусташтву и отвореном величању срамотне и српском крвљу упрљане Независне Државе Хрватске.
Ми смо храбро истицали наш сензибилитет на наступаjуће догађаjе деведесетих. Реаговали смо и на поjаве ревизиjе истине о страдању српске дjеце, када се писало о „домовима“ за прихват напуштене дjеце мада су логори за дjецу основани су Уредбом НДХ од 12.jула 1942.
Туђманов режим jе у jавности до краjа покушавао исполитизовати хумано и племенито усваjање српске дjеце од стране грађана Загреба 1942. године, представљаjући ту сироту дjецу као „напуштену дjецу Козаре“.
Овиме се хтjело ставити у сjену, маргинализовати и препустити забораву од стране НДХ организованом паклу у коjи jе без примjера у свjетским размjерима, на наjбруталниjи начин сатjерано око 40.000 српске дjеце од коjе више од половине таj пакао ниjе преживjело.
Наш основни аргумент супротстављања jе било истицање
основног питања:
„Зашто и од кога су та дjеца доведена у позициjу да их неко спасава и усваjа!?
Овдjе говорим о српскоj дjеци, па ће се нетко наћи и рећи како сам великосрбин, националиста и четнички настроjен па говорим само о српскоj дjеци!
Зато ћу и овом приликом истакнути жалосну чињеницу, да у нашоj Секциjи бивше дjеце логораша, као ни у транспортима дjеце спашене акциjом племените Диане Будисављевић, ниjе било ни Ромске, ни Јевреjске дjеце, jер та дjеца по доласку у Јасеновац нису одваjана од своjих породица, већ су ликвидирана заjедно са њима.
Овде има и мjеста примjедби коjу помињем и намећем за расправу више од тридесет година. Страдање српске дjеце у Независноj Држави Хрватскоj, подведено jе под географски поjам „козарачка дjеца“, што jе непримjерено, своjеврсна мимикриjа и неистина!
То су српска дjеца са Козаре, поткозарjа, Баниjе, Кордуна, Славониjе, Срема и Лике.
То jе непобитна истина и друге истине нема.
Препоручуjем књиге:
Никола Николић: Јасеновачки логор смрти
Никола Николић: Козарачка дjеца
Драгоjе Лукић: Рат и дjеца Козаре
Драгоjе Лукић: Били су само дjеца
Душко Томић: Путeвима смрти козарске дjеце
Душан Бурсаћ: Анђели у паклу
Иван Фумић: Дjеца – жртве усташког режима
Др. Милан Басташић
(1931 – 2016.)
Београд jула 2014.
Везане виjести:
КЊИГА: „ПУТЕВИМА СМРТИ КОЗАРСКЕ ДЈЕЦЕ“ – ТАЈНА ПАРЦЕЛЕ 142 НА ЗАГРЕБАЧКОМ ГРОБЉУ МИРОГОЈ
Дjечjи логор у Сиску3.08.1942. – 8.01.1943.
НЕАДЕКВАТАН ОДНОС ПРЕМА СТРАТИШТИМА
Bilogora i GrubišnoPolje 1941-1991.
Milan Bastašić: Žrtve Bilogore i Jasenovac
Милан Басташић: У СУСРЕТ ГОДИШЊИЦИ ПРОБОЈА ЈАСЕНОВАЧКИХ ЗАТОЧЕНИКА АПРИЛА, 1945. ГОДИНЕ
Hrvatski (Anti)fašizam ili (Anti)fašizam u Hrvata
BASTAŠIĆ: ODUZELI SU MI 20 GODINA ŽIVOTA
Видео: Грубишно поље – 28. IX 2012. – парастос и комеморациjа
ОПШТИНА ГРУБИШНО ПОЉЕ – ЖРТВЕ РАТА 1941-1945 – Јован Мирковић
НОВИ САД:„Били су само деца“ – изложба о страдању деце у Јасеновцу
