Запис из манастира Гомирја (1941-45.г.)

Приликом недавног боравка у Манастиру Гомирју, – ради учешћа у хиротонији новог Епископа Горњокарловачког Преосвећеног Герасима, коју је обавио Њ. Светост Патријарх Српски г. Павле са 20 Архијереја, мноштвом свештенства и монаштва и око 5.000 народа, у недељу 25. јула 2004, – благодарећи игуману Гомирја, о. Михаилу успели смо да снимимо и руком верно препишемо веома драгоцени запи, који је на доњим маргинама штампане у Русији (веров. у 19. веку, али недостаје 1. лист) руске црквенословенске књиге Пролог за јуни-јули-август, оставио 1954. г. тадашњи „управитељ манастира Гомирја јеромонах Нектарије Дазгић – у Српским Моравицама“ (где је тада била ова књига; данас је у манастиру Гомирју).

Запис, писан плавим мастилом, тече испод штампаног текста Пролога, почиње с леђа листа … (=4756), тј. на крају 30. јуна, и протеже се до листа … (=5276), тј до 12. јула. – Овде га доносимо у дословном препису, без икакве исправке (уз допуну скраћиваних речи у /…/ и нужне напомене испод текста.

Запис је прворазредни документ историјске вредности, јер говори сведок – страдалник, о. Нектарије Дазгић, који овим жели да „неколико сећања забележи/м/ млађима који долазе за нама“.

Запис је његов лично сведочење о страдању своме и страдању манастира Гомирја, српског свештенства и народа под НДХазијом: хапшење и мучење и одвођење у логор „Даница“ код Копривнице, одакле су многи Срби одведени у страшно Јадовно, а неки преостали из Копривнице  затим у логор Цапраг код Сиска, и даље (од половине записа) депортовани за Србију, под немачком окупацијом, где су смештени најпре кратко у Аранђеловцу, а затим је о. Дазгић послан, у манастир Каленић – дирљиво описујући о сусрету са св. Владиком Николајем, тада у притвору у манастиру Љубостиња, затим како је у Каленићу провео време од јесени 1941.г. до лета 1945, па укратко описује стање манастира и Срба левачког краја под окупацијом, а затим и комунистичку „нову власт“ у Србији п ослобођењу, када је, ни крив ни дужан, од српских комуниста стрпан у затвор, те по изласку из затвора потеран за Гомирје, где је стигао септембра 1945. Запис се завршава кратким описом нових страдања од комуниста у Гомирју, због чега аутор, тек 1954. г, кришом записа ове своје и народне муке, и то записао не у Гомирју, где је иначе живео, него у цркви у Српским Моравицама, ваљда ад завара траг (да му се не деси оно што се некима дешавало, напр. о. Сави Банковићу, да је, после одлежане комунистичке робије ,поново послан у затвор зато што је своје и народне муке бележио у црквеном летопису у једном селу у Срему).

Доносимо и факсимил почетка и краја овог записа.

– Епископ Атанасије, умировљени Херцеговачки

——————————————————————————

Неколико сећања да забележим млађима који долазе за нама. На дан у Духовски 1941. год. изненада дођоше усташе из Огулина у камиону, опколише манастир Гомирски, братију стераше у манастирске собе, почеше испитивати о новцу и кључевима манастирске касе. Од братије у манастиру налазио се намесник манастира о. Нектарије Дазгић родом из Градусе, о. Стефан Божичковић стар 73 год. О. Управитељ Теофан Косановић био одсутан у Словенији на парохијској дужности. Остали били ђаци[1] манастирски и послуга. Усташе њих око 15 ушли су у просторије одмах почели лупати и свете иконе и остале слике по собама. Пљачкати све што је било мање за понети као: апарате за масажу, кожне ташке, новац, поштанске књиге са улогом и после манастирску касу са готовином преко тристотине хиљада динара. Посебно вредносне папире од манастирског земљишта уручено бившим ман./астирским/ кметовима. Усташе су прво добро се почастили, напили и најели, а братији наредили да морају с њима у Огулин на испитивање и саслушавање. О. игуман Методије Суботин био је у селу код школске дјеце, на путу срели и стрпали га у камион. Из манастира повели оца Нектарија (Дазгића) и учитеља младог Милана Косановића. О. Стефана Божичковића усташе су оставиле да пази на манастир до даљње наредбе уз њихову власт, која је одмах постављена у самом манастиру. Братија стрпана у камион одвежена пред опћину у месту Гомирје.

Из заселака Мусулина, Гомирја и осталих места усташе дотеривали су похватане људе и трпали у камион. За време стајања пред опћином, усташе почеле су тући јеромонах Нектарија по глави и вући за браду. О. игуману Методију Суботину натукли камилавку на главу тако јако да није могао гледати. када су напунили камион кренули су за Огулин. У Огулину стрпали су нас у звану Кулу где су нас сасма опљачкали: сатове, новац и кишобране, све што је било за узети. У затвору нису нам дали ништа јести, морали смо тражити из вана да нам неко познат донесе храну једанпут дневно ако је било могуће. У затвору одмах почели су неке да муче и убијају ноћу од 10 сати па надаље. У затвору у Огулину остали смо пет дана. За споменуто време било нас је преко стотину људи. Ноћу око поноћи све нас истерају у двориште где нас поставе  устрој и под јаком пратњом одведу на жељезничку станицу да нас стрпају у марвене вагоне. Киша је падала за време пјешачења из затвора до станице. У вагоне ћерали су нас кундацим брже боље да неби ко побего. У оној маси тукли су кундацима по људима као по звјеровима, ту су нас затворили и повели за логор у Копривницу. У место Копривницу стигли смо око 10 сати пре подне 6. VI[2].

На станици сметнули нас у строј и потерали тако у строју по војнички у место звано „Даница“ логор. У самом логору поново дочек и све претрес сатове, новац и ако има неко другу какву вредност. Свештеници су били први  устроју. На свештенике су били јако огорчени, одмах на лицу места почели да ударају по глави, да крвнички поступају. Проти Владимиру Дујићу из Српских Моравица узеше наочале зато што су имала позлаћен оквир уз примедбу усташе: „то је Хрватско злато“. Стар прото протестује и моли да без наочала не види, али они немају осећаја него подругљиво додадоше: па више ти неће ни требати, значи пресуда је била готова на смрт. После прегледа са споменутога места одведу нас пред бараку где може да се стрпа преко четир стотине људи. Ту пред бараком  опет поставише у војни строј, почеше свештеницима браде и бркове чупати. Прво сваком натукоше шешире на очи под заповеди да се усташама у очи гледати. Значи, да се мора главом подигнутом бити да усташе могу лакше чупати браде и на прса стављати.

Ако је дотични од ужаса и болова трепто очима, усташа га са песницом дочекао и подбочио уз подругљив израз: „Види овај још намигује на мене“ и продуљује даље да чупа. Када су свима браде почупали, просто унаказили, онда су запретили са пиштољима да се има сваки обријати а који неби послушао да ће га он пиштољем обријати. Нас је много извршило наређење одмах до вечери. После ове муке долази друга још и тежа. Воде нас у бараку, постављају нас на шкарпу која се налази у бараци. Усташе редом туку први са воловском жилом, други штапом, трећи пендреком а четврти после ових узјаши /и/ тегле за уши, чупа за косу уз погрду: „Носите нас, ми смо вас носили двадесет година и пили сте нам крв, ми ћемо вам не само крв попити него ћемо и месо појести“. Људи су просто рикали као звјери од грозоте страхоте.

Већином били смо модри и окрвављени. То је било свештеника преко тридесет и више. Био је скоро сав Црквени суд из Плашког и из свих околних места. Остало били су учитељи, трговци и опћински службеници као и бољи домаћини са младим војним обвезницима. После овакве невоље дато нам  да се сваки направи на бетону где ће лежати без сламе. Овако на голом бетону провели смо три ноћи док се није нашао неки богати јеврејин књижар ing. Иво Голдштајн[3] трговац из Карловца и дао да се купи неколико бала сламе. Барака је била дубком пуна све један до другога лежао. Ноћу око поноћи усташе су долазиле и поједине људе тражили и изводили за убијање. Често су долазили у бараку пијани па чак и сами се свађали са стражаром ако није хтео да их пусти у бараку. После шест дана 30. VI[4] поново све из бараке истерају напоље и устроје где одаберу са слање у Лику звано Јадовно. Овог пута многе одабраше све који су били на вишим положајима и бавили се политиком.

Одабране стрпају у затворене вагоне, к њима није нико смео прићи. Локомотива је долазила у логор и натрпане вагоне са жртвама за клање и убијање одвозила на станицу. Оваки случајева било је више пута, само за време мога пребивања у логору од четири недеље вршено је одбирање три пута, тако да ме срећа послужила и сваки пут смрт прескочила као и остале који су оног пута остали у животу. За храну добивали смо једном на дан и то чорбу од граха или крумпира. Једног дана добили смо у 11 сати пре подне, а други дан увече у 6 сати. То толико, да је човек имао нешто топлога у стомаку. Осталу храну добивали смо од ппојединих логораша који су добивали пакете од куће па су дијелили са онима који нису имали. Нас из манастира Гомирја било је свију пет и то: о. Теофан Косановић управитељ, о. Методије Суботин парох у Врбовском, о. Нектарије Дазгић, Јерођакон Доситеј Обрадовић, и млади учитељ Милан Косановић. Јерођакон био је ускоро прешао у Плашки као економ код владике Саве Трлајића, где је ухваћен и одведен у Загреб, а после у Копривницу где нас је и дочекао у бараци.

Када су нам сав новац одузели, нисмо имали ни за најпотребније, писали смо у манастир да нам пошаљу хране као што је и учињено. Убрзо дошла је Милица Половина са храном и додала преко усташке страже. Усташе нису дозвољавали да се сме са посетом видети или разговарати. Усташе су пакет прегледали, што је било боље они су узели себи као: шунку, сир и цигарете. Остало су позвали дотичнога и уручивали. Доцније су дозвољавали да се ко има пара може кроз ограду узети леба за пет динара и сланине за 10 дин. До новца долазили смо на овај начин: дошао нов члан у логор познат или непознат, има већу своту сакривених новаца које усташе нису пронашле код претреса, одмах био је исти обавештен од логораша који су боравили неколико недеља у логору, да ако има пара у већој количини разда који немају. Већа количина била је опасна ако се нађе код некога у логору а да је није предао код претреса улазећи у логор, било је толико опасно да би могао одмах бити прво мучен и убијен. Свако ко је био у логору могао је највише да има код себе око петстотина динара. Так и на тај начин ми смо долазили до новца у логору и набављали помало хлеба и сланине или чак дописнице. После две недеље били смо премештени у бољу зграду где није прокисавало као у бараци. Често су усташе наредили сви у ходник, тако натрпани да се није могло дисати. Понеке испитивали форме ради а после терали у собе.

Четврте недеље при крају око једанест сати позивали су нека имена да се спреме  и дођу пред усташки стан. Ту пред станом скупимо се сви позвани од стражара, било нас је око тридесет што свештеника и цивила. Стражари примише од логорника исправе наше ад нас гоне у срез Копривницу. Вани на путу стајао је камион празан. Стражар један запита логорника за дозволу да нас све стрпа у камион и спроведе у срески затвор, нашто логорник срдито нареди: „Гони ту стоку, да још да им фијакер дадем“? Стражари наредише да се узму /!/ ствари, кутија или куфер и пођосмо. Путом је било тешко, врућина у јулу а понеки имао је повише ствари као: ћебе, куфер или корпа са осталим стварима. Међу нама био је један гркокатолички свештеник који није могао носити своје ствари, тако да смо остали мењајући се помагали. У граду Копривници нису нас хтели примити у срески затвор што је био препун, по наређењу среске власти будемо спремљени у школу а за чувара поставе нам градског стражара. Стражар је седео у ходнику а нама је дозволио да можемо прелазити из собе у другу собу. У засебне собе биле су смештене жене са малом и већом децом. На питање стражара куд ће снама кус су нас овде дотерали!

Стражар рече да идемо у Србију у замену за Хрвате који се тамо налазе, вест је била радосна али ми нисмо вјеровали, једино осећали смо велику олакшицу, например: када је требало ићи по воду у град која је била на пијаци, ишао је по дозволи стражара млади јерођакон Доситеј Обрадовић сабрат манастира Гомирја и ђакон и економ владике Саве. Међу нама био је и архијерејски замјеник Исо Пејновић из Плашкога, прота Милорад Чопорда из Славоније са сином инџиниром, братија манастира Лепавине и још доста свештеника. У подне изненађење: добисмо из гостионе ручак сви у првом реду, супу са месом и варивом после комад теста. Увече опет неко месо попут паприкаша. Овако скоро три дана нас хранише. На питање да зашто да нам сад дају овакву храну? зато јер идете у Србију па да тамо не кажете да смо свама хрђаво поступали. Значи да оно што се раније дешавало морамо заборавити те у опште не спомињати. Трећи дан поподне (понедељак 14. VII)[5] дође војни камион пред зграду, наредба логорника ад се сви спакујемо и попнемо на камион. За пењање би стављена клупица да би се лакше жене попеле са дјецом. Логорник контролише пењање у кола и чак помаже женскима да се попну. Прати нас на жељезничку станицу где чекају вагони. На станици два немачка подофицира прате наш прелаз у вагоне. Улазећ у вагон сваки од нас добио је попутину, комад саламе и хлеба, а жене за децу добиле су млеко.

Градски стражари њи два прате све вагоне, око три вагона било нас је утоварено. Воз стане код Цапрага (ут/орак/ 15. VII)[6] значи у други логор били су нас преместили. У Цапрагу поново преглед, свлачење до гола. На моју изјаву ад ми долазимо из Копривничког логора па немамо ни онолико колико да се сме имати новца, усташе погледаше и пустише без даље контроле у логор. У логору је било пуно свештеника са фамилијама, цивила у разније звањима. Нас смјесте на таваницу а после на ниже где смо остали две недеље дана. У Цапрагу је било много лакше. Храну добивали три пута дневно, зајутра супу прежгану па чак и неки пут млеко. У подне вариво а неки пут комадић меса, увече опет неку супу или вариво.

Мушки су били запослени и то: на цести радили а други са малим лопатама војничким морали крчити гручаре које се налазе у поље близу логора да не би из њих непријатељ изненада напао. Стари свештеници морали су носити камење са једне гомиле на другу. Постојале су две гомиле овисоке камења како се носити у рукама. Задаћа је била да се несме стати бадава већ стално бити у покрету без разговора и радити. За непослушност или неки мали преступ њихова реда дотични је затворен у жицу изложен сунцу на припеку. Ноћу знали су правити неке своје маневре тобоже ад непријатељ напада, сами пузају око логора да виде хоће ли неко изићи ван да би га могли лако убити. У логору било је терена прекопано и катраном горе преливено, значи раније поубијане жртве. Овде спровели смо две недеље.

Једног дана (петак, 1. VIII)[7] многе прозваше по имену, наредише да се спреме на пут. Спремају се жене са дјецом, људи и старци, младеж женска и мушка. На пут сви добили леба и кобасице или шта друго са лебом. Композиција око тридесет вагона чекала спремна да укрцају се изгнаници из нове независне државе. Вагони су били особног воза натрпани као сарделе, на станицама није нико смио погледати на прозор. Свака /!/ кола имала су своју пратњу. На станици где би воз дуље чеко пролаз другог воза, усташе су трчали око воза да не би тобоже неки остао у рају независне нове државе. У Броду[8] на станици давали су нам чај и дјеци млеко. стигли смо у Земун где је воз дуго чеко да може прећи преко моста у Србију. Неки њемачки виши официр страшно је вико на усташке официре због неисправности којом се изгнаници пребацују преко границе а није дано да сваки п оњиховом наређењу мора имати педесет кила ствари, веш, одела и од креветнине. Неко није имао ни пар кила, кад су све одузели. На крају некако споразумеше се и пристане њемачки официр да транспорт крене за Србију.

Преко[9] моста ишла је машина полако а после нас дочекују из црвеног крста са храном и белим хлебом близу Топчидера. Ту смо се нахранили и одахнули у новој слободи и ако окупираној мајки Србији. Многи испитују како смо прешли и живи остали. На добијене одговоре наша браћа Србијанци нису могли да вјерују свему ономе што су слушали све дотле док Савом нису почеле пристизати жртве на даскама везане жицом без носа и очију унакажени на све могуће начине. О томе други су писали и писаће у оној мјери која неби шкодила братству и јединству[10]. Даље били смо упућени у Аранђеловац, овде остали смо четири дана окупали се и одморили а после дође митрополит Јосип /Цвијовић/ и направи распоред за свештенике. Мене додјели да идем у манастир Каленић, задужбину Високог Стевана Лазаревића. Ја сам молио да би оста у манастиру Миљкову, митрополит одмах одсечно дочека: Ја тебе шаљем у Каленић где ћеш имати шта да једеш, а у Миљкову немаш шта.

Примам неку малу новчану помоћ и акт на Управу манастира Каленића уз митрополитову примједбу: „Ја шаљем тебе где ћеш имати шта да једеш али пази добро тамо је старешина зао као сам ђаво, а ако се будеш знао снаћи можеш добро да живиш/“/. Добијемо од среза сви исправе за путовање и кренемо одма. Сутрадан навече стигнем у Трстеник одакле пођем пјешице у манастир Љубостињу. У манастир стигнем кад су излазили са вечерње Владика Николај са још неколико калуђера који су били служитељи[11] у то женском манастиру. Јавим се Владики који ме познаво по мом манастиру Гомирскоме јер је долазио и навраћо у Гомирје за време Владике Максимилијана Ха/ј/дина. Видјевши и чу ман/астир/ Гомирје он се зарадова уз израз неке душевне топлине ослови: „О оче Нектарије! Како нам страда оно лепо Божанствено Гомирје.“ Владика је био врло пријазан и сасма близак испитујућ све потанко, после је одредио да се одморим, на вечери у трпези били смо сви са Владиком, било нас је пуна трпезарија све страдалника калуђера а и владикина чељад сњим, а међу њима и његов Синовац Јован професор. Овде сам био један дан а други дан требо сам кренути за манастир Каленић удаљен од Љубостиње око 36 килом/етара/.

Како сам нисам знао, а велика удаљеност, са оно мало ствари у куферу нисам се усудио поћи преко планине. Владика зовне игуманију Сару и рече да даде чезе да ме одвезу у Каленић. Игуманија Сара нареди, млађи спреме чезе а на пут пратили су ме Владикин синовац Јован и владикин јерођакон Валеријан Лекић. Нас тројица стигли смо после подне 12. августа 1941. год. у манастир Каленић, Архимандрит Никон висока раст, кршан, пореклом Далматинац, седи у хладу пред конаком са својим суседом из Прњавора. Професор Јован Велимировић изручи му поздрав од свог стрица Владике Николаја, ја се јавим и додам исправе. Архимандрит зовне калуђера Јеромонаха оца Сергија да ме одведе  усобу и показа где ћу имати кревет. Ја оста у соби да се мало смјестим, а професор Јован са јерођаконом Валеријаном остао у разговору са Архимандритом као пријатељем његовог стрица.

Доцније отишао сам и сам к њима у друштво које је било забринуто и у страху. После одмора и јела моји добротвори напусте манастир Каленић и оду у манастир Љубостињу. Архимандрит познат као врло строг човек и господаран, посматрао ме све испод својих жутих обрва, он плав човек око шездесет и неку годину. Повећа жута, више риђа брада са целим брковима, збринут прича какве су имали невоље од немаца код претреса манастира. Да су њега и братију истерали у порту кад је сунце најаче пекло окренути лицем у сунце морали стати сатима док су Швабе обављали претрес у манастирском конаку. Сву нађену готовину да су покупили и однели. Сваког часа гестапо може да искрсне у свом нечујном ауту. Даље спомињао је како му прете неки домаћи људи и ад ће се морати склонити у непознато место. Мене је упознавао са послом у кући. У манастиру било је још неколико избеглица и међу њима три богослова који су у башти помало плевили и у цркви држали певницу. Архимандрит након десет дана заиста отишао је и склонио се у Врњце. Његов намесник о. Сергије и сам ускоро склони се јер и њему је претила опасност, тако да сам ја морао преузети одговорност преко себе у колико се могло да онда у том хаосу тражи од некога одговорност.

За кратко време наступе борбе око манастира између званих домаћих партизана под вођством учитеља Баџе из Рековца и околних четника. Баџо дође са својом четом око двадесет дечака младића 17-18 год. наоружани разним кратким пушкама на канапу висиле су на рамену младића, већином сви подерани и слабо обувени/,/ дођу и покупе све посуђе и сав прибор из трпезе, скину /!/ са прозора завесе и са кревета душеке од вуне, узму маст и сир, нешто мало оставе за братију. Покупе око стотридесет оваца и око деведесет комада свиња, око шест крава и два вола, три коња, чезе и фијакер, све отерају у село и разделе својим људима. Манастир и преостало братство остало у страху. Баџа остави свога комесара у манастиру са једним младићем за благајника. Сав новац од продане шуме он је убиро а комесар је био управитељ манастира. На ово све дођу четници из Љубостиње и 3. X 1941. год. зајутра отпочне борба између браће српске крви. Постављени благајник раније нестао је са парама а комесара су четници стрељали. У борби било је мртвих и рањених на обадве стране. Предвече повуку се обе стране, четници према Трстенику а Баџа према Рековцу. Нама нареди четничка команда да се имамо одмах повући из манастира у Љубостињу са чезама и коњом.

Путовали смо преко планина непознавајући брдских путева и пред зору стигли у Љубостињу ја и монах Дамаскин. У Љубостињи останемо четир дана, добијемо поруку да се можемо вратити у манастир да од војске не налази се нико у манастиру. Да манастир пазе неке жене из села а људи да не смију близу. Игуманија Сара сва бјесна и зелена као гуштер, рече ми да неможемо бити више у њеном манастиру да тражимо друго место за боравиште. Ја сасма хладно одговорим: нисмо дошли од своје воље него по наредби команде која је онда постојала, да ће мо се вратити чим буде слободан пролаз до Каленића. Сутра дан нас два спремимо чезе и наше ствари, пођемо у Каленић. Стигли предвече у манастир пуст и празан. Нешто мало свиња што је побегло код терања, нашли смо и живине, друго је све било отерано. Кроз извесно време нешто свиња пронађено и повраћено као /и/ две краве и два вола са фијакером. Коњи нису пронађени и тако се остало без њих.

Ово све збило се у септембру и октобру и почетком новембра у 1941. год. Исте зиме биле су честе посете, од Немаца или гестапова, онда љотићевци, партизани звани „баџиновци“ /,/ бугари, док су четници стално имали те рајоне и превласт у њима. У 1942. год. било је трвења од споменутих оружаних снага али у 1943. год. долазе чешће местимичне борбе између четника и домаћих партизана, онда између четника и Немаца на посебан начин. Четници су пресретали њемачке камионе, опљачкали а после пустили да иду празни у своју команду, предходно изменили су своје капе на глави, место четничких стављали су партизанке са звездом да не би дошло до одмазде на српски живаљ. У 1943. год. дошла је казнена експедиција њемачка и нека села попалила а све опљачкала по селима до чега је дошла. Иста дивизија по повратку улогорила се у манастиру на преноћиште. Имали су поред други спрема и Велику покретни радио станицу. Наоружани свим и свачим законаче у манастиру, све собе у Конаку биле су прострте сламом из села Прњавора, собе су биле препуне. Чим су дошли одмах затражили су за војнике вина по једну чашу, како је била јесен било је новог вина, наредим братији и млађима ад носе у кантама вино и хале напоје да нам оставе манастир у цјелост. Командант са још око петнајест официра мотрио је све испод око наше кретање. Нас двоје говорили смо срећом њемачки што је много добро дошло у овој невољи. Војска је имала своје кухиње и добили су вечеру од својих кувара. Официри затражили су вечеру од манастирске братије, форме ради да виде а уједно и добро вечерају. Спремимо набрзо што се од фришког меса могло спремити неку чорбу и посебно меса. Официри су сами вечерали у трапези а млађи трчали и пазили ад би било све у реду, за неку погрешку могли смо сви побјени бити и манастир спаљен.

Ова ноћ је била страшна, војска у манастиру и око манастира све притисла. Неке доводе из села и воде са собом у логор као таоце. Неке су пустили на заузимање нас братије ако смо и сами страховали да нас не покупе и поведу. Сутрадан око 9 сати војска спремна да пође. Пуковник зове да прегледа собе дали је све уреду, да војска није шта понијела. Ја и ако сам приметио да неке ствари фале ,нисам смео рећи, сретан сам да само што прије оду из манастира. Пуковник је сам реко: „Војска је војска, била њемачка или енглеска ил исрпска, она хоће да узме ак осе прилика трефи.“ После манастир је био толико засмећен да се морало спремати осам дана да би колико толико ред био успостављен.

У[12] 1943. год. почели су долазити падобранци американци и енглези, више пута. Ако се деси квар на апарату или је оборен од њемаца, савезници су гледали ад се спусте у оне рејоне где су четници управљали и тим каналом допремани у манастир Каленић, тајни канал водио је преко манастира за Равну гору где је била главна команда. Американци су добивали у манастиру вечеру и ноћиште, сутрадан спроводници су /их/ водили до команде. Американци су били пријазни, праве демократе, а енглези су гледали на нас са неке висине и просто наређивали шта ће им се спремити за храну. звецкали су са златницима и показивали како изгледају. Овакве посете биле су чешће, манастир је све сносио и у страху дочекивао и испраћао. Бугари су били најгори од сваке војске. Једног дана дође у претрес неки бугарски батаљон. У цркви старе гробнице отворише, у цркви и олтару све преметноше тражећ оружија. Једни траже по подрумима  и точе вино и ракију у своје војничке ћутуре, кад нису ништа нашли, једоше и напише се те крену за нека друга села. Ми и овога пута остадосмо Богом сачувани.

У[13] 1944. год. често су долазиле разне војске у манастир, све су биле по могућности нахрањене и још је братија могла ад живи некако поред оволиких гостију. У јесен 1944. год. стиже нам у манастир и руска војска, доста слабо обувени и обучени у подеране шињеле. Прво што је било да ишту вотке и то у плетере од 10-20 литара. Виде кокош поред ограде, саже се и страпа је у своју спрему. Једни улазе у цркву и крсте се а други улазе под капом као у обичну зграду и разгледају иконе и фреске. Причали су да код њих једни иду у цркву а други не иду, после ове посете повукли су се и четници из свију места према Равној гори у великим колонама, наоружани најмодернијим оружјем, све млади и стасити људи са брадама и дугим косама, међу њима било је тако млади који још нису имали браде него потпуно голобради само са дугом косом. Сви су одлазили а при крају и професор Јован Рапајић, Михаило Ђусић са још неколико професора. Манастирска братија остала је сва манастиру чекајућ даљњу судбину. За неко време у јесени наиђу наше партизанске чете пролазећ истим путем за четницима. За неколико дана наиђе један одред Њемаца око тристотине људи са натовареним коњима и разним стварима, машинке, оружије против тенкова, ћебади[14] и опреме, око 7 сати зајутра. Много војника разиђу се по селу пљачкајућ храну и пиће.

Два официра и један подофицир дођу у манастир да траже јести, док су исти самном разговарали дођу из места прњавора Марко Ђилас и Милен да се пожале на војнике који пљачкају до чега дођу. Ја нисам официрима ни рекао све шта сељаци хоће него се сети да их пожури/м/ и да чим прво оду из наше средине па речем зачуђено: откуд да идете овим путем, синоћ касно у ноћ прошла је једна цела дивизија партизана за четницима а може и друга партизанска војска да удари. Официри се само сагледаше и одмах дадоше знак у строј и полазак. После ми сељаци[15] захваљиваше што сам на овај начин спасо село од потпуне пљачке а засигурно и сам манастир, јер официри нису бадава дошли у манастир. Колико ми сељаци Прњавора причаше у једном све су пустили, што је неки већ узео то није вратио, али други нису више ништа грабили нег у строј и у кратко време имали покрет према краљеву тајним путом да се споје са осталим њемачким јединицама. После неког времена дошли су наши партизани са својим комесаром и запосјели манастир, братија је била њима подређена, и они су били на управи.

Зими између 1944. и 1945. год. комесар по имену Мелентије родом из Рековца, долазећи у манастир са партизанима домаћима из околних места /,/ у манастирским колима једном младом партизану опали оружије звани шарац и зрно разнесе му бутину и кост. За два сата у мукама се превио и издахнуо. Лечника није било, сами како смо знали превили смо рањеника али усљед губитка крви а исти био је и у напитом стању, те је убрзо подлего. После су наступиле многе потешкоће, стална испитивања сељака и нас братије. Једном дође одред партизана и узму о. Сергија сабрата манастира Каленића и одведу предвече на саслушање и после га више није било. Након неколико дана дознадемо да је исти убијен и бачен у ријеку. Дадемо га допремити с колима и сутра дан сахранимо код порете[16] према источној страни.

Прилике[17] су биле грозне у манастиру. Слуге и млађи краду и односе са уверењем ад је све њихово. Михаило наметнути лугар, који је све теро  устрах, а сваки дан узимо сам из подрума ракију и пијо по две литре дневно /,/ сам наплаћиво дрва од сељака, крао шуму и издаво, за оваки поступак ја сам га опомињао, што није вредило, он је своје после и даље радио на штету манастира. Једном код преговора рече ми да ја нећу још дуго бити овде. Надајући се да ћу бити оптужен што и би. Ускоро дође стража по мене из Јагодине и одведу ме у војни затвор у Јагодину. Михаило ме потужио најцрње само да ме острани из манастира. У затвору спровео сам око шест недеља на испитивању по тужби Михаила. Из првих дана би осам испитиван од вечери па до зајутра пред зору и на крају на суду тражио да се суочим са тужитељем као што суд и учини. На Михаилове лажи и клевете Суд није вјерово већ тражио сведока, пошто није имо сведоке суд ме ослободи с тим да се имам вратити у свој крај. После завршеног суђења и примљене пресуде седнем на чезе са тужитељем Михаило и око четрдесет километара упутим се у манастир. Михаило је понео две литре љуте препеченице да подмити судију али му није успјело. Судија је био на правом путу и није подлегао лажи Михаиловој.

За[18] време мога боравка у затвору провале неки у манастирску канцеларију и покраду касу, сву готовину а тај неки главни био је Михаило са својом дружином. На суду би осам позван и питан да на кога сумњам. И ако нисам био у манастиру ја сам одмах изјавио да сумњам на Михаила који ме и стрпо у затвор да може боље пљачкати манастирску имовину. Након мог ослобођења из затвора, спремим оно мало ствари и камионом кренем за Београд, да би после наставио пут за Гомирје.

У[19] Гомирје стигао сам почетком септембра, затечем манастир потпуно пуст и спаљен, Црква јако оштећена на крову и торњевима. Стан нисам мого добити јер се свако бојао да ме узме  устан као свештено лице. Неко време настаним се код неке маре и сина Пере Лазине, ту нисам могао дуго остати већ се преселим у Ковачевиће, па ни овде нисам могао дуго остати него се мораде /да/ преселим у Мариндо. У Мариндолу исто нисам имао мира, био сам нападан од неразумних лица, опет дало се подносити напрам ономе у Гомирју како су поступали према мени. У Мариндо доселио сам се у фебруару 1946. год. и осто до јула 1948. год. Одакле будем позват од владике Никанора Илинчића у Карловац њему у помоћ сарадње. У Карловцу останем до 1952. год. и у октобру преселим се са мојим синовцем Богољубом гимназистом у Српске Моравице.

У[20] Гомирју још стана немогу добити јер за мене нема. Мога синовца Богољуба упишем у четврти разред гимназије у Огулин, малу матуру положио је у Карловцу. Сам бринем о нама двома, спремам собе и готовим јело како могу и знам. Дечка испратим и поподне дочекам. У Гомирје често иде и синовац самном да ми помогне код звоњења и чишћења храма. Межнара[21] једног дана дође неки Раде удбаш и отера за свагда, запретивши дечку који је помагао у цркви три године да више несме долазити и помагати код службе а поп ако хоће нека се сам врти по цркви колико хоће. од тога дана мој помоћник у цркви межнар Симеон Ковачевић као тобоже омладинац није више смео долазити а ја остао сам дуго времена да чистим храм, звоним и ватру ложим, идем по воду и тек онда спремам се за службу. Свет је био одвраћан на све начине, ругањем, прећењем, исмијавањем од појединих лица. Сметње код крштења деце, код вјенчања и осталих треба. Увијек се прича о слободи исповједања вере и похађања цркве, само може бити у великим градовима, али на селима и мањим местима није било.[22] Храм је шаран од неких полудивљака разним поругама. Стока око самог храма прља и прави штету и поред чешће опомене старијим да поуче своје млађе како се понашају према светињи није користило. 1946. год. неки зликовци прођу кроз олтарски прозор и покраду одежде и стихар за богослужење. 1947. год. неки младић из Каштигара уђе кроз прозор и однесе миро и маказе за крштење дјеце.

Овако се поступало са старом светињом која је толико добра учинила овдашњем народу. Калуђери су били њиховим праоцима учитељи и свештеници, многи пострадали од унијаћења и римске власти због православне вјере. За све ово и сличне патње овако се млађи унуци захваљују за сва добра примљена.

[23]Ово сам забележио овако како сам могао да се млађи упознају са животом у овоме времену искушења српскога народа. Прибележио Јеромонах Нектарије Дазгић, управитељ манастира Гомирја.

Како сам становао у Српским Моравицама, ово је онде и написано за успомену и преглед млађима на овоме месту за сваку сигурност. У Српским Моравицама 1954. год.

Јеромонах Нектарије Дазгић,

Управитељ Манастира Гомирја

/крај записа/

(Објављено у: „Видослов“ – Саборник Епархије Захумско-херцеговачке, Преображењски број (33), Требиње, XI/2004)

[1] Био написао дјеца, преправио у дјаци, па обоје прецртао и написао ђаци.

[2] Датум додат са стране накнадно.

[3] Речи књижар ing Иво Голдштајн додато са стране накнадно тегет мастилом.

[4] Додано са стране накнадно.

[5] Ово у (…) дописано накнадно испод.

[6] Дописано накнадно изнад.

[7] У (…) додато накнадно. – Прелом за нови пасус је наш.

[8] Славонски Брод.

[9] Прелом за нови пасус је наш.

[10] И овај поштени запис чесног монаха из 1954. г. јасно сведочи како су комунисти прикривали усташки геноцид над Србима.

[11] Свештенослужитељи.

[12] Прелом за нови пасус је наш

[13] Прелом за нови пасус је наш

[14] Овде је прескочена маргина на полеђини једног листа.

[15] Поновљено сељаци па прецртано.

[16] Ваљда порте манастирске.

[17] Прелом за нови пасус је наш.

[18] Прелом за нови пасус је наш.

[19] Прелом за нови пасус је наш.

[20] Прелом за нови пасус је наш.

[21] Тј. црквењак, како нам је објаснио о. Михаило игуман Гомирски.

[22] И ово је било допуштено само арди комунистичке пропаганде пред светом.

[23] Одавде дописано другим, тегет мастилом.

Везане вијести:

Посјета манастиру Гомирје | Јадовно 1941.

О Србима и православној хришћанској вери на просторима …

Дубоки корени српског останка | Јадовно 1941.