Заклали су ми тек рођеног сина

Школа у Челебићу jе током Другог свjетског рата изгорела. Послиjе рата jе обновљена, али без било каквог биљега коjи би подсjећао на jезиви злочин коjи се одиграо у њоj. У наjновиjим ратним сукобима деведесетих година прошлог виjека, ова суморна и окрвављена кућа jе поново разорена.

Јуна 1990. године  у Челебићу сам записао и ово:

Школа у Челебићу, jедно од губилишта на коjему jе до пуног изражаjа дошла сва безумност, бестиjалност и свирепост усташког покрета, и данас стоjи као и оних крвавих jулских дана 1941. године када jе у њоj и пред њом на наjбездушниjи начин уморено близу четири стотине Срба из овог лиjепог села, углавном неjачи, од тек рођеног дjетета до убогог старца. Ништа се ниjе промиjенио сем што су зидови омалтерисани и окречени и кров промиjењен. У њоj и данас уче ђаци, али, на велику жалост и срамоту, не уче наjвежниjу лекциjу, ону коjу би морали научити чим прекроче праг ове уклете куће.

Нигдjе нема никаквог записа, никаквог знака шта се то ту догодило приjе безмало педесет година jер jе некоме очигледно било много стало да се та велика срамота и гриjех хрватског народа прикриjе и заборави и докази злочина уклоне. 

          (Школа у Челебићу jе током Другог свjетског рата изгорела. Послиjе рата jе обновљена, али без било каквог биљега коjи би подсjећао на jезиви злочин коjи се одиграо у њоj. У наjновиjим ратним сукобима деведесетих година прошлог виjека, ова суморна и окрвављена кућа jе поново разорена. Зидина jе већ зарасла у коров и тако ће  вjероватно за сва времена нестати и трагови свега што се овдjе одиграло на Огњену Мариjу 1941. године и дан-два раниjе,прим.Б.С.).

Школа  у Челебићу (снимак направљен 1990. године): нигдjе ниjе било никаквог биљега коjи би подсjећао на стравички злочин коjи jе ту почињен.

Ниjесу, међутим, успjели да уклоне и ућуткаjу живог свjедока и очевица тог покоља.

Кућа седамдесетогодишњег Душана Вуjановића jе тик уз школу, тамо гдjе jе била и приjе педесет година, ни двадесетак метара од ћошка до ћошка. Диjели их само пут.

Сувоњави старчић, иначе крепак и ватрен, о страхотама коjе jе гледао пред школом, о своjоj стравичноj личноj, породичноj трагедиjи говори смирено, прибрано као да се све то ту њега не тиче:

„Рат и преврата ме завати у воjсци. У Шкофjоj Локи, у Словениjи. Управ, капитулациjа ме затекла на Триглаву. Одатле сам ти све довдика пjешке. Двадесет и пет дана.

У Љубљани ме ухапсило, воjску хапси све редом и трпа у логор. Искочим jа некако из жице и улетим ту близу у неку кућу. Тамо само jедна баба. Закумим jа, ако зна бога и светог Јована, да ми да какво цивилно одиjело. Би она готова, боме, те мени цивилно одиjело, одjену ме од главе до пете. Остави jоj jа све воjничко па пут под ноге, све по страни, од заклона до заклона, више ноћу него дању, и жедан и гладан, изби овдинак некако уочи Ђурђевдана.

Имао маjку, Милицу, и пет сестара — Боjу, Босиљку, Јелку, Милку и Анђу. Био и ожењен — Стоjа несрећна, да простиш, била носећа. Отац ми jош давно отишо на рад у Белгиjу и рат га тамо затекао.

Не би за дуго, изби наредба усташке власти да свак преда оружjе и што год има од воjничке опреме. Ја нит што имам, нит се jављам. Ето мени патроле. Воде у постаjу. Била овдинак у кући мога стрица, покоjнога Нике Вуjновића. Даj оружjе и опрему! Немам! Имаш, немам…

Бог зна шта би и како са мном било да се у зло доба не сjетих да сам оне ноћи кад сам дошао на цести срио Ника Крижана, званог Вржина, сељанина ту мога, Хрвата.

Брже они патролу за њега. Боме он ту би човик, каза: jес брате, срио сам овога човика на цести код Матковића куће у поноћи, еглендисали смо мало и на њему ниђе ништа воjничко ниjе било…

Пуштише ме, али jа опет ништа се не разумам и на зло не мислим колико на лањски сниjег. Радим, трчим, ваља толико уста ранит…

Ту долика у пољу jа и jош двоjица косимо жито. Итамо да уграбимо приђе светаца Огњене Мариjе и Светога Илиjе — веле не ваља о житу радити на те свеце. Ето ми jеднога рођака старога, Васа Вуjановића:

— Аjде, jебем вам жито, пушћите нека га ђаво зобље, но се склањаjте и бижите куj знате — нас нема…

Ми брате, што jес jес, зачудисмо се шта човик збори — не вjеруjемо да се народ може клати. Послушамо ипак, напуштимо све и дођемо кући.

Боме, примицало се ужиње доба, тако око пет сати пред вече — ето гони људе и овдикар поред куће у школу. Ја се био склонио, али сам био толико глупав и убиjеђен да им неће ништа па лиjепо изађем и иђем сам право у школу — њима у руке.

Људи су поjедини, боме, били свjесни: не ваља, рекли одма и подизали се да ударе на стражаре — у jедно доба био само jедан стражар. Али, био ту jедан човик коjи jе био путар па jе он са усташама био добар и рачунао jе сигурно да ће њега пушћат, да неће њега убити. Перо Краварушић се звао. Зборио: ако ви ишта кренете jа ћу одма jавити стражи…

У неко доба ето на врата jедан усташа. Марко Билић из Љубунчића. Гледа по оноj учионици па кад ме угледа викну:

— Вуjановић!

Устанем jа. Он ми руком даjе знак да изађем. Мислим jа сад ће мене тућ. Изгони људе, брате, поjедине па убиjе бога у њему и опет га враћа назад.

Он jок. Приђе. Пружи ми кутиjу да запалим:

— Душане — каже — аjдемо у кућу.

Дођосмо овдинак. Маjка ми покоjна, боме, сиротиња била, али причувала jедну пршуту за прилику и стидна ненадна госта. Изреза, нађе се и чаша ракиjе, и ми тако сjедимо.

Ниjесмо се пређе познавали него тек откако jе скоро дошао у Челебић. Ја радим туде на њиви или ливади, он наиђе, запалимо, проеглендишемо и тако се некако сприjатељили. Вели он мени:

— Душане, ако уjутро дођу мала кола из Лиjевна, неће бити добро, а ако не дођу, могло би бити нешто…

Уjутро jа гледам на прозор: ето цестом низ Барjак од Лиjевна по зори задимише мала кола. Марко долеће:

— Душане, облачи женске аљине и склањаj се из куће куд знаш и умиjеш!

Навучем jа на брзу руку некакве рите, искочим из куће па ево овдика одма поред куће, била велика трава и некаква зова — увучем се таман ту. Марко ме видио и беспримjетно ми руком даjе знак да се jош боље сакриjем.

Е, драгости моjа, шта сам ти се већ отоле jада нагледао! Некако иза подне, биће о ручковноме добу, почеше људе изгонит из школе и редом везат. Прво жицом па послим великим дебелим конопима, све по двадестину-тридестину у jедан вез. Мнозина, боме, крвави и нагрђени — тукло унутра, цио дан се чула галама, ударање и запомагање. Било и пуцања, некога су и убили ко се успротивио и не дао тућ.

Кренуше. Обрнуше овдикар горе уз Водник пут Кланца, а по селу настаде писка и коевитез. Почеше догонит неjач. Укстиле патроле и само гоне и пуне школу.

Моjа Стоjа, злосретњица, да ли од страве или тако би суђено, уру приjе тога почела да се порађа, да простиш. Довикну ми маjка или нека од сестара криjомице.

ДУШАН ВУЈАНОВИЋ пред школом у Челебићу: ево овдикар су и’ клали и стриjељали…

Понађуjем се да би Марко могао заштити моjу породицу, да неће барем Стоjу дирати.

Не би тако. По прилици, Марка нико ниjе ни питао него у сутон улетише неколицина као вуци и у моjу кућу.

Маjка кумила, мараму скидала да бар Стоjу оставе. Јок! Извукоше, видим, и њу и заjедно с маjком и сестрама одвукоше у школу.

Е, шта се ту послим до зоре радило, бог ће га драги знати! Нема свиjетла, али мисечина, добро се види испред школе.

У школи сву ноћ не престаjу лелек и кукњава. Видим, извлаче младе жене и дjевоjке и одвлаче их за косу у дрвару поред школе или некуд иза дрваре испод оних ораха. Не познаjем спрам мисеца лица ни онима коjе вуку ни онима коjи и’ вуку, али видим да се ниjедна од оних коjе су одвели не враћа. Чуjе се тамо за неколико запомагање па кад престане, крвници се враћаjу и воде друге…

За годину jе послим у дрвари и на гранам около било ишчупане женске косе, нерасплетених плетеница да си могао грабљама пластити. Везали им косу за греде у дрвари и за гране око дрваре и тако и’ силовали. Послим су сваку поклали и побили крамповима, ашовима, сикирама — у дрвари jе крв била запливала до прага…

Кад свану ето пред школу петера коњских кола. Све моjе комшиjе, брате, кочиjаше. Божо Римац, Нико Барбарић, Перо Гело, Мате-Маркица Римац и не знам коjи би пети нако да те лажем. Они возе кола а сви други уз њиг, помажу — Стипе Поповић, Влатко Римац, Мате Пашалић, син му Петар, — ма нема га, боме, коjи ниjе. Видио сам, брате, Ила Пашалића како донесе брадву од куће да њом сиjече…

Оригинални снимак: усташки злочинци 30. jула 1941. године бацаjу жртву у неку од jама око Ливна

Пред школом, ондика право пред врата, гледам jа, наjприjе побише четири jака коца, вако, два десно, два лиjево. Онда са стране приковаше даске и направише онаj сокак, широк може бити jедан метар и дугачак jедно три метра.

Изведу онда из школе по jедно десеторо или већ колико може стати у онаj сокак па им распале из митраљеза у плећи…

Одатле редом трпаjу на кола, баш ко снопље. Има и’, боме, и живих, копрцаjу се у мукама и jаучу, али се више нико не стара да им муке прекрати и да их живе не закопаваjу.

Други изводе и кољу пред дрваром брадвама и сикирама. На некаквом великом пању на коjему су циjепана дрва одлићу главе, баш ки главице купуса.

Кољу и убиjаjу и унутра у учионицама оне коjи неће да изађу. Кукање и jауке надjача по неки пуцањ или кратак рафал из машинке. Унутра су побили наjвише дjеце.

Кад напуне кола, возе према Барjаку. Тамо видим чекаjу други да истоваруjу и закопаваjу. Маркица Римац вози прва кола и све подврискуjе на коње и пjева као да вози шеницу са гувна…

У неко доба изведоше и моjу фамилиjу. Наприjед маjка. Иђе, брате, некеко поносно као да су jе пушћили да иде дома. За њом сестре, кукавице, вриште до неба се чуjе, па Стоjа, пригрчила нешто у травези — jедва се држи на ногама. Послим сам дознао: она се, мученица, у школи породила испред зоре. Мушко jе било…

Заклаше и њега, а само шес сати оваj погани свит гледало…

Два дана сам послим ту jош лежао, скамењен и оjађен. Окаменио се, ни жеђи, ни глади, ни жалости — камен, камен студени и то ти jе. Прегорио, брате, некако одjедном, сузе ниjесам пушћио. Пресушиле, драгости моjа, ко да их никад ниjе ни било. Гледам, комшиjе изгоне благо из моjе штале, износе што се изниjети море из куће и свеjедно ми, баш ко да jе туђе…

Онда проговори инат, мржња, шта ли, и диже ме. Ноћ. Бих да се извучем и пребjегнем долика преко цесте, али дочекаше страже, све jедна до друге. Кренем к планини — тамо их jош више. Оклопило са сваке стране, а мисечина проклета, види се на пушкомет — баш ки у подне.

Кад одоље мука, jа опет наиван, запутим се првоме комшиjи, Рвату, Стипи Поповићу. Видио jа шта сам видио, а опет не вируjем. Пређем некако преко жита и обноћ се увучем у његову шталу и заспем на сино.

Свануло. Ево Стипине жене Маше:

Машо, ако знаш за бога, донеси кап воде и мало крува, ниjесам ево три дана ништа на уста турио — зборим jоj jа и молим да никоме не казуjе за ме.

— Добро, добро, сад ћу jа — вели она и журно изађе.

Чекам jа и надам се круву и води, кад умjесто Маше ето двоjице с пушкама! Мате Пашалић и Ганџо Римац.

Крећи!

Крећем, jа шта ћу.

Гоне ме кнезу Ники Крижану. Он вели да ме гоне у станицу. Прати ме само Мате Пашалић и jа се све надам да ћу уватити згоду и умаћи или га разоружати. А ево шта ме видиш, у таj земан се по jеднога ниjесам плашио у руке. Послим мислим: шта и да га разоружам кад су усташе на свакоj страни, све ти jе џаба да мореш летит.

Догна ме прид кућу доброга Ивана Пашалића. Сретоше нас ту двоjица и нама репетираше пушке да ме убиjу. Из Иванове куће излетише двиjе жене па пред пушке — закумише да ме ту не убиjаjу.       Послушаше за чудо:

— Па, добро, немоjте га ту тући, нека им буде, него га гоните и саставите са оном троjицом па потуците све заjедно — рече jедан коjи се, по прилици, нешто пита.

Са мном у шталу Луке Вуjановића. Ту одиста затворена jош троjица — Перо Вуjановић, брат му од стрица Нико и рођак Марко Вуjановић.

Притворише врата. Перо уграби и испе се горика ди се сино трпа. Кад се врата поново отворише и она двоjица усташа уђоше, нама питаjу камо онаj четврти. Ми ћутимо.

Нас троjицу онда построjише jедног за другим. Ја први до врата. Опали jедан метак. Што jес jес, ниjесам га, боме, ни чуо само сам осjетио како ме нека врела игла убоде за лиjеву плећку.

Падох ничице као сноп. Тако и она двоjица испред мене. Марко се превиjа и jечи, са душом се бори. Нас двоjица ништа. Један од они усташа приђе и поче да нас гура, да види да коjи ниjе жив:

— Ма, бижи, jеби им матер српску, видиш да су готови… – збори онаj други.

Утолико jе Перо одозгора искочио кроз некакав прозорчић напоље и надао бижат. Мили боже да ти jе то било чути: то пушака и другог оружjа што jе било у селу пуца на њега, трешти, заратило се, али га не погодило, умакао некаквим чудом.

За Петром полетише и она двоjица наших џелата. Гурам jа Нику, он рањен jош лакше од мене — прошло му зрно само кроз мишицу. Марко, кукавац, иште воде. Изиђем jа па уз некакве басамаке кад ето она дрвена вучиjа пуна воде. Ту и букара, те jа завати пуну и донеси му, али видим он не може ни воде — погодило га на бубреге…

 ДУШАН ВУЈАНОВИЋ показуjе гдjе га jе погодило зрно приликом стриjељања (двиjе слике)  

— Браћо, бижите, бижите куд знате, jа сам готов — прошапта и раздвоjи се са душом.

Нема више чекања. Нико и jа наприjед. Од омора до омора, од заклона до заклона, некаквим чудом се извукосмо. Прездрависмо, прикључили се партизанима и живот кренуо даље.

Прошло некако мисец, два ли дана. Вратио се jа кући — пећини. Подне. Ја прилегао у ладовину ту испод jедног ораха и сан ме преварио.

Неко ме буди. Погледам: Марко Билић! Распитао се, чуо да сам претекао и вратио се кући и ето га дошао да ме види.

Идемо у кућу — кућа празна, голи зидови. Причамо мало. Не пита много — зна све како jе било. Вели да он ниjе нити има силе да га нагна да окрвави руке крвљу недужних.

У jедно доба он се маши руком у џеп, извади некакав замотуљак и вели:

— Ево, ово ти jе послала мати…

Унутра три хиљаде динара и маjчин сребрни прстен.

Некако баш уочи клања отац послао из Белгиjе те три хиљаде. Кад видла да се зло спрема она и гурнула у њедра. Знала она нама шта ће бити па у школи скинула прстен с руке те њега и те паре гурнула Марку у џеп:

— Ето, ако ми Душан претекне, подаj му, а ако не претекне, нека ти jе просто — да нас споменеш…

Сазнао сам послим да су доброга Марка Билића исто усташе заклале и да му jе, причало се, у њедрима нађена скривена партиjска књижица комуниста…“

Живот jе потекао своjим током. Тачно годину дана након покоља у коjему jе све изгубио, Душан Вуjановић се поново оженио. Ружом Лалић из Руjана коjоj jе такође готово сва породица завршила под усташким ножем. Сину коjега jе убрзо добио дао jе име Марко…

*   *   * 

Овом несрећном човjеку коjем се смрт тако злосудно распртила на кућном прагу тог крвавог прољећа 1941. године, ниjе се дало  да бар старачке дане  проведе у спокоjу и задовољству. Наjприjе му jе у пуноj младости и снази умро син Марко, нада и узданица, али старац ипак ниjе клонуо, чак ни када jе олуjне ратне 1992. или 1993. године морао са породицом да бjежи и спас тражи у Бањалуци. Уздао се и сву наду полагао у унука, Марковог сина Жељка, младог студента, коjи jе пошао на школовање у Нови Сад. Но, судбина – гуjа потаjка, поново се  прикрала и оjађеном Душану Вуjановићу ископала и то jедино око – Жељко Вуjановић jе погинуо 1996. године у саобраћаjном удесу у Новом Саду; док jе излазио из градског аутобуса на њега jе налетjело возило коjим jе – какве ли ироничне случаjности – управљао неки Хрват и на мjесту га усмртило…

          Недуго потом, смрт се смиловала и прекратила муке и Жељковом напаћеном дjеду Душану…

Из књиге: Огњена Марија ливањска аутора Буда Симоновића