Zagrebačke prepreke na putu za Brisel

Posle rasprave pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu po uzajamnim

optužbama Hrvatske i Srbije za genocid u građanskom (domovinskom) ratu
poslednje decenije prošlog veka, teško se može pretpostaviti da će se
odnosi između dve nekadašnje bratske republike u državi Jugoslaviji
normalizovati, a kamoli krenuti uzlaznim putem.

Kao što se i moglo
očekivati, rasprava je bila prilika i za Hrvatsku i za Srbiju da jedna
drugoj sipaju so na ranu, izazivajući, u najmanju ruku, nezadovoljstvo i
potištenost izrečenim optužnicama. Izlaganja predstavnika Hrvatske i
Srbije završena su odgovorima i primedbama na tužbe, dok će sudije
Međunarodnog suda pravde u Hagu saopštiti presude iduće godine. Da li se
iko, posle svega izrečenog u sudnici i van nje, može nadati da će
presude, ma kakve bile, nešto promeniti, odnosno popraviti u odnosima
dve države?

Već posle prvih izlaganja agenta srpskog pravnog tima Saše Obradovića
ogorčeno je reagovao predsednik HDZ-a Tomislav Karamarko, koji je
izjavio da se Srbija služi “nedopuštenim sredstvima u svojoj odbrani,
jer Oluja nije bila akcija etničkog čišćenja, nego legitimna akcija
oslobađanja okupiranog područja od okupatora”. Iz toga je, po njemu,
sledio logičan zaključak da Srbiji treba uskratiti podršku za ulazak u
EU.

Sem na Srbiju, bio je veoma ljut i na izjave profesora Dejana Jovića,
Srbina, inače savetnika predsednika Josipovića. On, naime, smatra da je
Hrvatsku i Srbiju trebalo istovremeno primiti u EU kako bi se izbegla
mogućnost ucenjivanja (a što u ovom času deluje kao veoma tačno
predviđanje). Reči osude čule su se i od hadezeovskog poslanika u Saboru
Vladimira Šeksa, koji je, svojevremeno, kao javni tužilac Hrvatske
intervenisao da se iz zatvora puste osumnjičeni za ubistvo tročlane
srpske porodice Zec.

On se tereti i za zločine u Gospiću i Pakračkoj Poljani, te se od
2011. godine nalazi na optužnici Tužilaštva Srbije od 2011. godine, a na
osnovu optužnice Vojnog tužilaštva Jugoslavije, koje je Šeksa optužilo
za ratne zločine i genocid nad Srbima. Pretnjama istaknutih hadezeovaca
priključila se i agentica hrvatskog pravnog tima, gđa Vesna Crnić Grotić,
koja smatra da Srbiji treba objasniti kako ne može uživati bezrezervnu
podršku Hrvatske prilikom ulaska u Evropsku uniju. I ona je ponovila
tvrđenje Tomislava Karamarka da se u Hrvatskoj nije dogodilo etničko
čišćenje Srba. (Valjda su onih 200.000 ljudi iz čista mira napustili svoje
domove i pobegli glavom bez obzira u Srbiju?

Dvadeset prvog januara ove godine u Briselu je održana prva
međuvladina konferencija Srbije i Evropske unije. Njome je zvanično
označen početak pristupnih pregovora na političkom nivou (ma šta to
značilo), a što je svakako povećalo nade ovdašnjih proevropljana i
evrooptimista da će za pet-šest godina i naša zemlja postati članica ove
zajednice evropskih država. Međutim, tokom iznošenja optužbe protiv
Hrvatske za genocid nad njenim državljanima, Srbima, postalo je gotovo
izvesno da su te nade na klimavim nogama jer ne uzimaju u obzir stavove
hrvatske strane, kojoj će biti dovoljno samo da uskrati svoju saglasnost
za prijem Srbije u EU, pa da od njega ništa ne bude.

Prema jednoj novijoj anketi, 54% građana Srbije podržava ulazak naše
zemlje u Evropsku uniju. To znači da bi većina morala ozbiljno da shvati
neuvijene pretnje koje stižu iz Hrvatske. U isto vreme, manjina od 46%,
koja misli da članstvo u EU ne bi mnogo značilo za Srbiju, te stoga (ako
je uopšte i izašla na birališta) nije dala svoj glas proevropskim
strankama, nema razloga za brigu i razočaranje, jer nije ništa ni
očekivala.

Većini od 54% ostaje nada da će najmoćnije zemlje Unije, kada za to
dođe vreme, uspeti da posebnim pritiscima uvere Hrvatsku kako je i za nju
važno da glasa za prijem Srbije. Ukoliko im, razume se, tada još bude u
interesu da to učine.

Izvor: NSPM