Zagrebačka epizoda Aleksandra Rankovića

Poslednji ozbiljan pokušaj da se zaustavi pogubna politika prema Srbima u Hrvatskoj zabeležen je 1950. godine. U obračunu sa trojicom tada najuglednijih Srba prednjačili su Srbi, komunisti, potpomognuti „vrlo uticajnim drugom“ iz Beograda

Ne pripadam školi čiji polaznici pronose teorije zavere i sve ružno što se Srbima događalo poslednjih 100-tinak godina pripisuju drugim narodima, organizacijama, tajnim društvima. To, razume se, ne znači kako moja malenkost negira antisrpsku politiku kao konstantu u delovanju nekih evropskih država na Balkanu; ne sporim smišljene i realizovane genocide i etnička čišćenja nad Srbima, slažem se sa verzijama koje neke ključne istorijske događaje na ovim prostorima, događaje pogubne po srpski narod u celini, objašnjavaju kao savršeno organizovane predstave, ali uprkos svemu tome Srbi uzroke za svoja stradanja najpre treba i moraju da potraže u sopstvenoj avliji.

IZNAD MAGLOVITIH PRIČA
Naravno da je katoličanstvo protiv pravoslavlja. Razumljivo je da Vatikan, po prirodi stvari, još od velikog raskola 1054, a naročito posle Splitskog crkvenog sabora 1075. godine, čini sve kako bi sa Balkana potisnuo pravoslavlje, ako ne do Bosfora onda svakako na desnu stranu Drine. Takva nastojanja ostavila su iza sebe milione srpskih grobova, ali to razumnom čoveku nije i ne može da bude iznenađenje.
Nema tu nikakve vatikanske zavere, već otvorenog i brutalnog (tek povremeno suptilnog) obračuna katoličanstva sa pravoslavljem. U ovom slučaju sa Srbima. Najavljenog, očekivanog i neprestano obnavljanog.
Sve do početka 20. veka Srbi su bili gotovo nemoćni da se brane i odbrane od pokatoličavanja, unijaćenja i svakako od islamizacije. Ali, za ono što se po brdima i dolinama, na prostoru  od Dojranskog do Bledskog jezera događalo posle stvaranja države Srba Hrvata i Slovenaca (1918. godine) Srbi mogu da krive samo jednu stranu – Srbe. Niko im drugi nije kriv.
Još od „Londonskog ugovora“ i odbacivanja ideje da se pravi velika srpska države, preko nakaradne organizacije SHS-a, do velikih, nepotrebnih i ispostaviće se vrlo brzo po Srbe pogubnih ustupaka Hrvatima neposredno pred Drugi svetski rat, do stvaranja nove složene države, 1945. godine, sa komunistima na čelu, videlo se da Srbi (oni koji su ih predstavljali) čine sve kako bi ispunili interese i očekivanja drugih naroda, ne mareći ni za svoju biološku supstancu, ni za svoje teritorije.
Žalosno je i poražavajuće da i danas, posle svih ovih godina, otkrića, otvorenih arhiva, autentičnih svedočenja, među srpskom inteligencijom, recimo, elitom – ima onih koji ne znaju ni osnovne uzroke srpskih stradanja u 20. veku. Takvi u gotovo svakom razgovoru beže u optuživanje drugih, u maglovite priče koje će uvek okončati tvrdnjom kako su svi krivi samo Srbi nisu.
To bežanje od sopstvene odgovornosti pedantno se pothranjuje i od strane  vodećih figura na tabli srpske savremene politike. Njima to savršeno odgovara jer uvek mogu da kažu: Mi smo sve pokušali, ali naši neprijatelji imaju prejake zaštitnike, naši neprijatelji su jači od nas.

ISTORIJSKI FENOMEN
Nisu, uzmimo za primer, ni Šiptari, ni Amerikanci Srbima oteli (nadam se ne zauvek) Kosovo i Metohiju. Ne. Kosovo su Srbi izgubili sami.
Sasvim svejedno da li su ga predali kroz borbu ili bez borbe, ali to se dogodilo davno pre 1999. godine. Gubili su ga u fazama, na rate. Od onog potpisa nesretnog popa Zečevića, na zakon kojim je proteranim Srbima 1945. godine zabranjen povratak na Kosovo, do mirnog posmatranja kako se Šiptari naoružavaju i godinama kopaju rovove od Preševske doline do Prokletija, Šar planine i makedonske granice.
Mnogi ne znaju da je Lorens Iglberger, jedan od najuticajnijih ljudi Amerike u poslednjih tridesetak godina, u vreme diplomatske misije u Beogradu, u razgovoru sa srpskim političkim rukovodstvom o situaciji na Kosovu i pobuni Šiptara upitao svoje sagovornike: „A koliko ima Albanaca na Kosovu?“ „Oko milion“, odgovorili su mu. „Pa gde je tu problem, vas Srba ima osam miliona?“, začuđeno je upitao Amerikanac.
Ova epizoda savršeno objašnjava međunarodne odnose i predstavlja formulu za rešavanje problema. Ta formula važi za sve narode, osim za Srbe. A i kada primenjuju ovu formulu Srbi to rade  traljavo, nevešto, neosmišljeno, sporo.
Srbi su jedini narod koji trpi i beleži seriju raznih poraza od slabijih, čak i doskora nepostojećih naroda. To je istorijski fenomen. Niko od Srba danas nema pravo da svu krivicu za sudbinu Srba u Hrvatskoj, u periodu od 1945. do 1995. godine, i danas svaljuje samo na Hrvate. Bilo bi to i netačno i dodatno pogubno; trasiranje novih grešaka i nesreća.
Od hrvatske strane – starčevićevske, radićevske, komunističke- svejedno je – ništa dobro za Srbe nije došlo. Predugačak je i krvav niz dokaza za ovu tvrdnju. Za Starčevića i Radića, za njihovu politiku, antisrpstvo, mržnju prema Beogradu i pravoslavlju, znamo odavno i znamo gotovo sve. Ali čini mi se da srpska intelektualna i politička elita još uvek u „malom mozgu“ čuva delić ubeđenja kako komunizam, eto, i nije bio sasvim loš. Problem je, reći će vam mnogi iz tog nabeđenog sloja, bio u lošim kadrovima.
Imao sam nekoliko vrlo interesantnih reakcija na tekst u pretposlednjem broju „Pečata“,  „(Ne)svesno podsećanje na četvrti kongres KPJ“. Dvojica mojih poznanika, nesumnjivo obrazovanih ljudi (jedan je univerzitetski profesor) bili su po sopstvenom priznanju poraženi što su tek kroz spomenuti tekst saznali pravi karakter ideje i programa Komunističke partije Jugoslavije. Radi se, podsećam, o programskim odrednicama 4. kongresa KPJ održanog u Drezdenu 1928. godine, kada su utvrđeni osnovni ciljevi: rušenje Jugoslavije i stvaranje nezavisnih država; Hrvatske, Slovenije i velike Albanije. Uz stalnu borbu protiv srpstva i pravoslavlja.
Vratimo se gornjoj konstataciji koja govori i o srpskoj krivici (velikoj, bez sumnje) za ono što se Srbima iz Hrvatske događalo od okončanja Drugog svetskog rata, do ovih dana. Nema boljeg dokaza ovakvoj tvrdnji od onoga što se u Zagrebu i Hrvatskoj događalo 1950. godine.
Ne sačekavši ni punih pet godina od okončanja rata u kojem su Srbi bili daleko najbrojniji antifašisti i najbrojniji na spisku stradalih, u kojem je proveden planski genocid nad tim narodom od strane hrvatske države, hrvatski komunisti otvaraju proces „konačnog rešenja“ srpskog pitanja u Hrvatskoj. Preterujem?

ŠTA SE TO DOGODILO 1950?
Uporedite koliko je, i posle genocida, 1950. godine bilo Srba u Hrvatskoj, a koliko ih ima danas. Ono što je započeo Pavelić sa ustašama dovršili su Kardelj, Broz, Račan i Tuđman.
Šta se to dogodilo 1950. godine? Shvativši suštinu komunističke ideje na tlu nove Jugoslavije, u ovom slučaju Hrvatske, trojica ministara u Vladi Hrvatske, Srbi: Rade Žigić, Duško Brkić i Stanko Opačić Ćanica otvoreno postavljaju pitanje zbog čega se u obnovi zemlji zapostavljaju krajevi sa srpskom većinom, delovi Hrvatske u kojima je bio najjači partizanski pokret, kao i mesta najvećih stradanja Srba. Istovremeno upozoravaju da se odstupa od politike utemeljene na ZAVNOH-u, da se perfidno vrše pritisci na uspostavljene mehanizme održavanja srpske tradicije i kulture. I šta se dogodilo?
Hrvatska strana, u akciji koju je predvodio Vladimir Bakarić, odbija da razgovara o suštini otvorenih problema; trojicu uglednih Srba proglašava informbirovcima, velikosrbima, razbijačima bratstva i jedinstva…smenjuje ih sa funkcija i šalje na Goli otok. Žigića tamo ubijaju, Ćanica se posle višegodišnje robije vraća na svoj Kordun, selo Tušilović, gde je živeo povučeno, u samoizolaciji, sve do početka ratnih sukoba 1991. godine. Sa porodicom odlazi u Srbiju, u Šabac. Tu je umro tri godine kasnije. Duško Brkić je okončao život pre nekoliko godina, u Beogradu.
Kako su se Hrvati obračunali sa Žigićem, Brkićem i Opačićem? Preko Srba, naravno. Umesto da stanu u liniju odbrane interesa naroda iz kojeg dolaze, umesto stava da su trojica ministara u pravu, što je bio jedino ispravan stav, grupa Srba iz Hrvatske pristaje na instrumentalizaciju i kreće (shvatiće to decenijama kasnije) u napad na sopstveni narod. U tom obračunu posebno se isticao izvesni Nikola Sekulić uz snažnu asistenciju Dušana Čalića, Rade Pribićevića, Milutina Baltića, Dušana Dragosavca… Svi oni su odmah nagrađeni visokim funkcijama na kojima ostaju do raspada Jugoslavije.  Baltić i Dragosavac i danas su živi. Prevalili su devedesetu.
Koliko je komunizam bio jedinstven u svom antisrpstvu  u ovom slučaju ilustruje ponašanje Beograda. Na zahtev Bakarića Tito šalje u Zagreb Aleksandra Rankovića koji- umesto da traži razgovor o iznetim primedbama srpskih ministara – starom poznaniku iz predratne beogradske ilegale Dušku Brkiću preti velikim stradanjem.
U arhivama stoji da je Brkić tada izgovorio samo jednu rečenicu: „Leko, ja se ne slažem sa politikom koju vodi Vlada NR Hrvatske. I svejedno mi je da li ću živeti još dva dana ili dvadeset godina“.
Sve što se kasnije događalo u Hrvatskoj i Jugoslaviji bila je samo puka realizacija politike osmišljene u Drezdenu, 1928. godine.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović