Загреб оптужбама прикрива зверске злочине над Србима

Позадина Закона који је недавно донео Сабор о правима бранитеља из Домовинског рата. Политика хрватског режима не само да подсећа на прошлост него наговештава повратак у прошли век

Вест из Загреба да је Хрватски сабор усвојио Закон о правима хрватских бранитеља из Домовинског рата, у коме се каже да су „агресију на Хрватску извршиле Србија, Црна Гора, ЈНА и дио српског пучанства у Републици Хрватској“, није била никакво изнанађење. Само још једна у низу оптужби које стижу с оне стране Саве и Дунава. Бесмисленост овог законског акта је можда тренутак да се још једном присетимо духовите опаске америчког новинара Питера Брука, ваљда јединог из новинарске бранше са друге стране Атлантика који је мало боље разумевао кркљанац у „балканском лонцу“ и који је средином прошлог века написао:

– Кад Срби нападну Хрвате, криви су Срби!

– Кад Срби нападну Муслимане, криви су Срби!

– Кад Хрвати нападну Србе, криви су Срби!

– Кад Муслимани нападну Србе, криви су Срби!

– Кад Хрвати нападну Муслимане, криви су Срби!

– Кад Американци нападну Сомалце, криви су Срби!

Ова игра речима готово да суштински објашњава однос према Србима који траје безмало читав један век. Наметнута, измишљена кривица Срба, за све што се дешавало у овом делу Старог континента, прати нас и ових дана. Да споменемо само дешавања у Хагу и отровне стреле које редовно, осим из Загреба, стижу и из Сарајева…

Односи Срба и Хрвата, по много чему двају блиских народа, никада нису били идилични. Али до почетка прошлог века мало тога је указивало на страхоте које ће уследити. Развојна путања односа ових двају народа омеђена је пропашћу двеју држава – Аустроугарске и Југославије. Двадесети век су обележиле невероватне трагедије: суровост два светска рата и ратно разбијање друге Југославије.

Од тада до данас, број Срба у Хрватској, који су на почетку прошлог века чинили више од четвртине њеног укупног становништва, сведен је на занемарљив број. Хрватска је постала готово етнички чиста држава, а српско питање је престало да буде унутрашња ствар Загреба и преселило се у „домен међудржавних и добросуседских односа Србије и Хрватске“.

Из историјског памћења „повјесничара и идеолога нове националне хрватске државе“ избледеле су многе чињенице. Заборав је прекрио Загреб. Заборавили су да су, када су се чули први ратни бубњеви, били саставни део СФР Југославије, да су међународно признати у јануару 1992, а тек у мају исте године примљени у чланство Уједињених нација. Заборавили су оно што се дешавало пре нешто више од четврт века, а да не говоримо о збивањима пре једног столећа.

Заборавили су да у Првом и Другом светском рату ниједан народ у Европи није био изложен зверским злочинима какве су хрватске војне формације починиле над српским цивилним становништвом. Независна Држава Хрватска, као злочиначка сателитска творевина у усташком аранжману, извршила је страшан злочин над Србима као народом који је вековима, штитећи границе Хабзбуршког царства, штитио и „повијесне“ границе хрватског народа. Овај злочин уписан је трајно у српско-хрватски однос. Србија је, нажалост, наивно и на своју штету, највише захваљујући својим политичарима, како онима из времена монархије тако и онима из времена комунизма, олако прелазила преко погрома којима је био изложен њен народ.

Много неопозивих докумената и сведочанстава о томе оставила су оба светска рата, као и сукоби новијег датума који су резултирали геноцидним акцијама – „Миљевачки плато“, „Медачки џеп“, „Бљесак“, „Олуја“…

Рехабилитација Степинца, поништење пресуде Главашу, Книн, Срб, усташки поздрави у дворани „Лисински“, узвикивање пароле „За дом спремни“ на сваком кораку, не само да подсећају на прошлост него наговештавају повратак у прошли век. У деведесете, седамдесете, у 1941. и у већ помало заборављену 1914. годину. Подсећају на потиснута сећања, на зверства хрватских и муслиманских јединица у Мачви и широм Шумадије у Првом, односно Великом рату. И ето нас опет у сусрету са историјом, са далеком 1914, са терором и крвопролићем у Србији после аустроугарског напада.

Однос „браће“ са оне стране трију река осетио се већ у првим борбама. Како су се они држали када су у лето 1914. године кренули да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра – Хрвата, Муслимана, Словенаца, – за подвиге у том походу. Само за „јуначко држање“ у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Јужних Словена разним медаљама и орденима, а на стотине је унапређено у „корпорале“, „фелдвебеле“ и „цугсфирере“… Припадници 42. домобранске, Вражје дивизије три дана су фанатично јуришали на српски одбрамбени појас на Ади Курјачици. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији другог позива. На српској страни пало је девет официра, шест подофицира и 550 војника…

Подручје на коме је оперисала ова дивизија најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

ДИВЉАЊЕ ПО МАЧВИ

Једно од дивљања аустроугарских војника Хрвата 1914. године у Мачви забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а на петом је глава остала да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима су наилазили на људе обешене изнад кућног прага, или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу, или пак поклане у кућама и двориштима… Када су приупитале преживелог старца какви су то људи који су чинили ове страшне злочине, одговорио је: „Не знам ко су, али говоре нашим језиком“.

Када је 10. априла 1941. године проглашена Независна Држава Хрватска, за врло кратко време сви затвори су били пуни Срба. Одмах је почело и формирање логора – код Вировитице, у Хрватској Дубици, Доњем Михољцу, Старој Градишки, Славенској Пожеги, Сиску… – који нису били ништа друго до губилишта. Оног дана када је проглашена НДХ, када су усташе преузеле власт у Госпићу, у овом граду је формиран логор кроз који је, у јуну и јулу 1941, дневно пролазило неколико хиљада људи. Да није дошло до устанка Срба у Лици, овај логор би прогутао више људи од Јасеновца.

Само седам дана после проглашења монструм-државе, 17. априла, донет је декрет „За заштиту народа и државе“, којим су Срби практично стављени ван закона. Убрзо се доносе одлуке о обележавању Јевреја жутим, а Срба белим тракама, о преком и покретном преком суду, Законски акт о покрштавању Срба у католике… Талас насиља брзо се ширио и у свим деловима НДХ. Почео је прогон српског живља у Србију. Према евиденцији немачких окупационих власти, у августу 1941, у Србији је регистрована 161.000 избеглица. Са територија које су запосели Мађари 37.000, из области које су потпале под управу Бугарске 20.000, а из Независне Државе Хрватске – чак 104.000.

О логору у Јасеновцу се готово све зна. О злочинима почињеним у овој „фабрици смрти“ написани су томови књига, забележена су многобројна сведочења преживелих логораша. Послератним истраживањима предочено је на хиљаде усташких докумената који потврђују почињена злочинства над недужним цивилним становништвом, али креатори нове, етнички чисте Хрватске фабрикују нова документа којима све ово минимизирају. Хрватска председница Колинда Грабар Китаровић не може да оде у Јасеновац, да ода пошту жртвама, али присуствује церемонијама у Блајбургу. Значи ли то да се у Загребу лагано и постепено рехабилитује усташки режим?

Зато, ваљда, готово нико у Загребу не спомиње ко се борио у Хрватској против усташа и фашистичког окупатора. Сви извори, партизански извештаји писани у току рата о националном саставу, па чак и документи из немачких архива, више су него јасни. У Зборнику докумената, том V, књига 30, објављен је национални састав дивизија које су формиране на територији данашње Хрватске, и то овим редом:

– Шеста личка дивизија – 96 одсто Срба; – Седма банијска дивизија – 92 одсто Срба; – Осма кордунашка дивизија – 95 одсто Срба; – Дванаеста славонска дивизија – 85 одсто Срба.

Хрватска, победник у „домовинском рату“, не осећа потребу да било кога од својих поданика прогласи одговорним за прогон 250.000 људи са својих огњишта. И зашто би? Остварили су свој циљ: трећину Срба побити, трећину покрстити, трећину иселити!

Оптужбе Хрватске за наводну агресију Србије и геноцид који је почињен током грађанског рата у бившој СФРЈ имају заправо за циљ да прикрију историјске чињенице о злочинима почињеним над Србима у време ратних сукоба који су обележили 20. век. Злодела почињена у „Бљеску“ и „Олуји“ Хрвати данас славе као легитимне ослободилачке акције против „агресора“. Зато сваког августа присуствујемо готово истом сценарију у Книну.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ