Загреб – Књига Јадовно 1.

Прва хапшења Срба и Јевреја су у Загребу извршена на сам дан проглашења Независне Државе Хрватске. Њемачке трупе су ушле у Загреб 10. априла 1941. године нешто прије 16 сати, а већ око 17 сати су агенти Гестапоа упали у стан др Јојела Розенбергера, с намјером да га ухапсе. Међутим, он је нешто раније отишао у Палестину. Сутрадан су ухапшени др Александар Лист и др Хинко Готлиб, функционери загребачке јеврејске опћине, те Славко Мајер, др Драгутин Шварц и Оскар Таубер. Они су заједно са сарајевским надрабином др Левијем отпремљени у Грац, осим Мајера, који је одведен у Дахау, гдје је и убијен. Том приликом је у јеврејској опћини извршена преметачина и запечаћена благајна. Од тог дана, усташе, уз помоћ Хрватске сељачке заштите, хапсе имућније Јевреје и Србе, пљачкају њихову имовину, а њих одводе у непознатом правцу. Заповједник копнених снага НДХ, генерал Штанцер, у Прогласу изданом у Загребу 12. априла 1941. године, апелује на Хрватску заштиту да пружи свестранију подршку усташким властима, сарађујући на прикупљању оружја, враћању војне спреме, одјеће, хране и новца преосталог од Југословенске војске.[1] Тој Заштити се обраћа и „војсковођа“ Славко Кватерник, у својој заповиједи изданој у Загребу 19. априла 1941. године, одајући јој признање да је „у данима стварања НДХ, колико Сељачка толико и Грађанска, свјесна хисторијског збивања дала у сваком погледу, све своје, да је код оживотворења настајања цијелог хрватског народа одржан ред и сигурност на достојној висини.“[2] У знак почасти, њено је име промијењено у Хрватски заштитни ловци. Управо ти „ловци“ у априлским и мајским данима 1941. свесрдно помажу усташама не само у учвршћивању фашистичке творевине него и у све масовнијем хапшењу Срба, Јевреја и комуниста. Усташе су у Загребу прве Србе, као и Јевреје, похапсили већ 11. и 12. априла. Међу њима су били инж. др Михајло Мирић, др Ђуро Косијер, др Никола Мрвош из Гомирја и други угледни загребачки Срби. Сачувано је више изјава о хапшењу овдашњих Срба и Јевреја. Тако Катица Ракић свједочи: „Мој муж Ракић Милан ухапшен је по усташком агенту на главном колодвору у Загребу априла 1941. године и одведен у затвор у Ђорђићеву улицу бр. 2. Затим је упућен у логор ’Даницу’, код Копривнице, те у логор ’Јадовно’ гдје је убијен.“[3] Љубица Париповић из Загреба сјећа се хапшења својег супруга: „Дана 6. маја 1941. припадници Мачекове заштите ухапсили су мога мужа Николу у његовој радњи, у Илици 124, и притворили у Ђорђићевој улици на полицији. Након 14 дана одведен је у логор ’Даница’ крај Копривнице, одакле се јавио картом. Крајем јуна одведен је у логор ’Госпић’ гдје је убијен.“[4] Но, у Загреб су довођени похапшени Срби и из других крајева, те затварани, убијани или отпремани даље у логоре. Тако су се у ћелији број 16, у Петрињској улици, нашли свештеници Душан Клипа, из Старог Села код Петриње, и Стеван Ћурчић из Огулина, који је допраћен из Вргинмоста. Њих су посебно мучили. О томе Душан Клипа говори: „Ћурчића Стевана, свештеника из Огулина, извели су из ћелије у подрум и тамо га тукли и чупали му браду. Након мучења разговарао сам са Ћурчићем који ми је, иако сав изубијан, рекао: ’Ма, брате, ово што туку рукама, и не знам што им је у рукама, страшно боли.’ Ћурчић ми је показао извадивши из џепа своју браду. Био је човјек атлетски развијен, виши од два метра, прави тип развијеног Личанина. Руке има, боже опрости, као рипиде, али морам рећи послије бијења изгледао је страшно и жалосно.“[5] Свештеника Ћурчића су усташе ухапсили у Огулину почетком маја и заточили га у огулински затвор Кулу. Одатле је спроведен у Карловац, а затим у Вргинмост. Овдје је допремљен 22. маја и подвргнут страховитим мукама. Потом је отпремљен у Глину, па у полицијски затвор у Загреб, из којег је 6. јуна, са загребачким Србима, транспортован у логор Даница. Према изјавама очевидаца, дошао је потпуно изобличен око му је било крваво и скоро избијено. Иако је био јак, крупан и издржљив човјек, једва се одржавао на ногама. Усташе су га и у Даници наизмјенично немилосрдно тукли. Из Копривнице је 30. јуна, у првом транспорту Срба, отпремљен у Госпић, гдје је мучен као и остали православни свештеници. Из казнионице Окружног суда је 2/3. јула одведен у логор Јадовно. Послије нових мучења, усмрћен је ударцем мацоле по глави, те бачен у Шаранову јаму. Жидовски одсјек у Загребу је 28. априла наредио масовна хапшења Јевреја, након чега је ухваћено око 200 адвоката и адвокатских приправника. Они су затворени у логор Керестинец, у којем су затекли 300 већ заточених Срба, не само из Загреба, већ и неких других мјеста: Карловца, Огулина, Сиска и Сарајева. Међу њима су били митрополит Петар Зимоњић, др Бранко Пелеш, Марко Лончар, жељезничар, др Нико Мрвош, Никола Илић и други. У Жидовском одсјеку су прављени спискови за привођење, а предузимане су и друге мјере против Јевреја. Хапшења су била праћена избацивањем из станова, отпуштањем с посла и одузимањем имовине. Људи су хватани у својим домовима, на радним мјестима, на жељезничкој станици, а затим одвођени и убијани. Њих 105, загребачких Срба и Јевреја, ухапшено је одмах након акције комуниста против усташких студената.[6] Иако је већина јеврејских адвоката убрзо пуштена из логора Керестинец, они су били поново похапшени и одведени у логор. Почетком маја, Усташко редарство у Загребу је позвало јеврејске младиће, старе од 17 до 23 године, да се одазову на рад. Тако је затворено 319 Јевреја, који су из испоставе Усташког редарственог заповједништва, у Боговићевој улици 7, одведени у логор Даница. Сви су, неким од пет транспорта из Копривнице, одвезени у логор Јадовно, гдје је највећи број њих убијен. Наредно масовно хапшење Јевреја и Срба у Загребу услиједило је 21. јуна. Усташе су похватали 800 људи, жена и дјеце, убрзо потом, почетком јула, још 700. Јосип Абрахам, у својој изјави од 24. маја 1945. године, наводи да је група од 800 Јевреја и Срба транспортована 20/21. јуна из Загребачког збора у логор Јадовно, друга група, 700 мушкараца, жена и дјеце, одвезена је крајем јуна, а трећа, 150 заточеника, међу којима су били и чланови ложе бб, 10. јула.[7] Међу ових 1.500 Јевреја и Срба који су наведених дана транспортовани из Загреба, било их је из Бјеловара, Лудбрега, Копривнице, Вараждина и неких других мјеста.[8] „Нови лист“ је 1. јуна 1941. године, поводом одвођења јеврејских омладинаца у логор Даница, објавио чланак под насловом: Обвезници радне службе кренули су на рад у покрајину, укрцани у стражарске аутомобиле. Младим Јеврејима је било речено да иду на рад у Копривницу и да ће се по завршетку посла вратити својим кућама, па су им усташе, да би прикрили своје намјере, препоручили да се добро обуку. Полиција је чак издала и попис одјеће и обуће коју је требало понијети са собом. Не претпостављајући ништа лоше, понајмање ужасну смрт у велебитском кршу, млади Јевреји су се, готово сви, јавили Жидовском одсјеку. Њих 165 из Загреба су у Копривници били заточени, заједно с другим Јеврејима и Србима, у једном од магацина, одакле су транспортовани у Госпић и у логор Јадовно. Према неколико сачуваних изјава, над Шарановом јамом је убијено њих 107. Највећи број ухваћених Срба и Јевреја, како у другим крајевима НДХ тако и у Загребу, усташе су у логор Јадовно упућивали без икаквог писменог документа или наређења. Зато је тешко утврдити број транспорта и заточеника у њима, јер највећи број њих није регистрован нити евидентиран, нити има поузданих података о њима. Но, постоји неколико сачуваних докумената који свједоче о извјесном броју ухапшених које су усташе слале у логор са одлукама, чак и с поименичним пописима, некад с пропратним актом без имена, наводећи само број послатих особа. Из таквих извора, као и сјећања преживјелих, а транспортованих у Јадовно из Загреба – др Беле Хохштетера, Јосипа Абрахама, др Драгутина Кона, проф. Јована Стефановића, др Жиге Фромена, др Александра Блајсвајса, Јосипа Хершака, Винка Потрча, др Роберта Фаркаша, др Емила Фројндлиха, Боже Шварца, Лидије Тосенбергер, Мате Бутковића, Ота Радана и других свједока сазнајемо за десет жељезничких композиција с похватаним Србима и Јеврејима које су из Загреба упућене у Госпић и логоре Јадовно и Слана, не рачунајући оне којима су усташе преко загребачке жељезничке станице превозили Србе и Јевреје из других крајева НДХ. Из изјаве Ота Радана, од 9. марта 1945, сазнајемо да је 21. јуна у Загребу ухапшено 480 Срба и Јевреја, међу којима је било жена и дјеце. Они су притворени у Загребачком збору и 22/23. јуна отпремљени на жељезничку станицу Загреб, а одатле, у пломбираним теретним вагонима, одвезени у Госпић. С госпићке жељезничке станице су одвезени у правцу Карлобага, гдје су жене с дјецом издвојене од мушкараца, да би затим мушкарци били превезени у логор Слана на Пагу, а жене и дјеца у логор Метајна, такође на Пагу. Из ових извора сазнајемо да је тих дана из правца Загреба у ове логоре на исти начин допремљено и 2.500 Срба који су ухапшени у више мјеста Славоније и Босне. Из изјава др Роберта Фаркаша и др Беле Хохштетера сазнајемо да је ноћу 28/29. јуна са жељезничке станице Загреб, око 22,30 сати, отпремљен транспорт Јевреја и Срба у логоре Јадовно и Слана. О хапшењу и путовању из Загреба у Госпић, затим из Госпића на Велебит, те с Велебита у Карлобаг и даље, до логора Слана, Роберт Фаркаш је записао: „Ухапшен сам у свом стану, Гундулићева бр. 7, 27. јуна 1941. и одведен у Загребачки збор. Дошавши онамо, нашао сам многе знанце ухапшенике, већином интелектуалце, те смо одмах одређени на рад, тј. морали смо носити прљаву сламу и гњиле отпатке из једне просторије на сметлиште, тјерани смо да брзо радимо без икаквог одмора. Ту сламу морали смо носити рукама и док смо ишли из просторије на сметлиште и натраг, псовао нас је усташа и многе ударао кундаком. Тако смо радили до навечер и око 9 сати нам је речено, да обавимо нужду, јер ноћу се неће никога пуштати ван, а тко ће изаћи, бит ће стрељан. Легли смо на бетон у једној просторији Збора и између 9 навечер и 6 сати ујутро долазила је свака два сата измјена страже и сваки пут смо морали сви устати, стајати мирно док стража није изашла. Други дан били смо опет раздијељени на разне послове: чишћење захода (без лопате већ рукама), ношење неких старих одијела, рибање подова, поспремање просторија у којима су усташе спавале и тако даље. И ја сам носио воду и са другима рибао под и чистио просторије. Нисмо добивали никакве хране већ оно што је сваки имао са собом у напртњачи. Друго вече око 9 сати легли смо спавати и око пола једанаест били пробуђени, те смо се морали спремити и у јаком шпалиру стражара одведени до теретних вагона који су стајали на колосијеку Збора, да нас утоваре. Одвучени смо на главни колодвор, гдје смо дуго стајали и у ноћи је кренуо воз па смо били други дан прије подне у Госпићу. У Госпићу одведени смо у Соколану, а на путу срели смо неке италијанске официре, који су нас фотографирали. Тако смо у тој Соколани били до послијеподне, када су жене и дјеца одвојени од мушкараца и речено је да иду најприје они у логор, а касније да ћемо ми за њима, па ће бити један логор уз други тако да ће мужеви своје жене и дјецу моћи сваки дан посјећивати. Било је много вике и плача, те су жене с дјецом тако рећи бачени у један камион и одведени. Оне су отишле преко Велебита у Карлобаг и на Паг, али се о тој групи жена и дјеце касније није више ништа сазнало. Ми мушкарци одведени смо камионом послијеподне на Велебит гдје смо спавали у логору под ведрим небом и обављали неке шумске послове око 15 дана. Чували су нас домобрани и усташе.“[9] Фаркаш даље наводи да је 13. јула група старијих заточеника изведена из Јадовна и камионом одвезена у Госпић, а сутрадан у Карлобаг, одакле су бродицом превезени на Паг. Он износи да је око 30 Срба било нагурано у унутрашњост лађе, у простор у који је могло стати само 10 људи. У једном моменту, када је стражар подигао даску, Фаркаш је видио ужасну слику изнемоглих људи, који су, исцрпљени врућином, глађу и жеђи, хватали оно мало зрака што је долазио кроз уски отвор, који су усташе брзо затворили. Искрцавши се на Пагу, онако намучени, пјешачили су по камењу, праћени псовкама и батинама, да би након једног сата напорног хода стигли у Слану масовни логор смрти, у којем је већина њих побијена. Фаркашево свједочење у потпуности потврђује и изјава др Беле Хохштетера, који је ухапшен у Загребу 28. јуна, у пет сати послије подне, и одведен у Загребачки збор. Он каже да су, поред мушкараца, тамо биле и жене с дјецом и да су око поноћи сви утоварени у теретне вагоне постављене на колосијеку Збора и преко загребачке станице отпремљени у Госпић. Надаље наводи исте податке као и Фаркаш. Но, Хохштетер, с обзиром да је у Јадовну остао дуже од њега, износи и неке друге појединости. Тако износи да је, 10 дана након њиховог доласка, у Јадовно пристигло 700 Срба и 300 Јевреја из логора Даница, а одмах иза тога и неколико комуниста, међу којима је било и жена. У то вријеме, према његовој оцјени, у логору је било око 20 Хрвата, који су имали нешто боље животне услове од Срба и Јевреја. Наводи да су допремљени Срби, као и они које су затекли у логору, послије мучења били у тако јадном стању да неки од њих нису могли ни ходати, па су им други помагали или их носили, иако су и сами били исцрпљени и изнакажени.[10] Хохштетер је имао срећу да је из Јадовна изведен с још двојицом заточеника и отпремљен у госпићку казнионицу, у којој је остао сљедећих 14 дана, те имао прилику да види како су усташе дневно доводили 800-1.000 напаћених и измучених српских сељака, а затим их у неколико група, доподне и поподне, упућивали на стратишта. Све се то изводило, како казује Хохштетер, уз италијанску војну музику, која је свирала испред госпићке казнионице. По налогу равнатеља за јавни ред и сигурност НДХ, Еугена Диде Кватерника, његовог помоћника Божидара Церовског и Николе Рајковића, током јула су усташе извршили масовно хапшење загребачких Срба. Тако су 5. јула ухапсили 190 Срба, међу којима и свеучилишног професора др Јована Стефановића,[11] са супругом Јоаном и сином Александром. Они су били притворени у Загребачком збору, да би истога дана, око 23 сата, били потрпани у један од три теретна вагона, које су усташе пломбирали и усмјерили у правцу Госпића. Међутим, игром случаја, како то објашњава Стефановић, ову групу су преузели Нијемци и, из непознатих разлога, пребацили је у Србију. Тога дана је мањи број Срба отпремљен у Јадовно, али и у Максимир, гдје су побијени.[12] Међу осталима, у Максимиру је страдао и Милан Гвојић. Трговац Бранко Пешић из Загреба је 6. јула ухапшен у својој трговачкој радњи, у Илици број 9, упркос противљењу његове супруге Антоније, Хрватице. Одведен је у Загребачки збор, гдје је затекао неколико стотина похапшених загребачких Срба, међу којима трговца Светозара Милинова, његову супругу и четири сина, Стеву Опачића, трговца, са сином, трговца Светислава Ђукића, са супругом, судију Бањанина, са супругом, мајком и дјететом, и низ других. Неки од Срба које је Пешић затекао у Загребачком збору отпремљени су у Србију, док је он 9. јула, у 15 сати, с групом Срба, отпремљен аутобусом у логор Госпић. Пешић је након четири дана, 12. јула, из дворишта госпићке казнионице, са 80 Срба, одвезен у Јадовно. Преко својих веза, њега је из логора смрти успјела извући његова супруга, послије чега је упућен у госпићку болницу. Тако је остао живи свједок усташких злочина, о којима детаљно пише у својој изјави од 9. јуна 1945. године, указујући на чињеницу да су усташе транспортовали Србе и Јевреје из разних крајева Хрватске не само теретним вагонима жељезничких композиција, него и камионима и аутобусима, а из оближњих насеља госпићког краја запрежним колима, па и пјешице. Осим свједочења Бранка Пешића, као и многих других, о тим транспортима камионима и аутобусима, којима је у логоре смрти превезено хиљаде и хиљаде невиних људи, нема других сачуваних података, тако да се ни на примјеру Загреба не може утврдити тачан број похапшених и послатих у смрт на Велебит. Лујо Тропам, који је ухапшен у Загребу 15. јула, с већом групом људи, међу којима су били Крсто Хегедушић и др Јаша Буљан, те пребачен у логор Госпић, потврђује да су усташе у Госпић дневно довозили од 700 до 1.000 Срба из разних крајева Хрватске и да су их „без икакве евиденције водили у логор ‘Јадовно’ гдје су их ликвидирали.“[13] Према изјави Наде Фојерајзен, коју су 9. јула ухапсили агенти усташке надзорне службе, заједно с њеним супругом и дјететом старим четири и по године, и затворили у Загребачки збор, њих су, са још 650 ухапшених Срба и Јевреја, 13. јула транспортовали из Загреба у Госпић, одакле су, директно са жељезничке станице, отпремљени на оток Паг, у логоре Слана и Метајна.[14] Према изјави др Драгутина Кона, који је ухапшен у Загребу 12. јула, један транспорт са Србима и Јеврејима је из Загреба упућен у Јадовно 16. јула. Поред Срба и Јевреја, у њему су били и комунисти који су из логора Керестинец 15. јула пребачени у затвор загребачке полиције у Ђорђићевој улици. Управо тих дана, усташе су у Загребу навелико хапсили напредне студенте, према попису сачињеном још у октобру 1940, у вријеме прославе Октобарске револуције. Похапшени студенти, као и Срби и Јевреји, углавном су одвођени у ћелије затвора у Петрињској улици. Прибирали су их, како каже Крешо Рубчић, неколико дана, да би их 28. јула око 22 сата везали жицом и ланцима, а затим их полицијским аутомобилима отпремили на жељезничку станицу Загреб. Рубчић каже да су у Госпић стигли 29. јула у 7 сати ујутро. Сачекали су их госпићке усташе, пожелевши им добродошлицу ријечима: „Јесу ли ово господски синови? Били сте до сада црвени, али сада ћете постати жути.“[15] Овим транспортом је стигло и 50 комуниста из логора Лепоглава, ухапшених још за вријеме Бановине Хрватске, који су у вријеме слома Југославије предати усташама. У казнионици Окружног суда у Госпићу усташе су из ове групе издвојили 13 комуниста, међу њима и члана ЦК КПХ Мартина Франекића, и заједно са Србима их одвели у Јадовно и ликвидирали. У свом запису о страхотама у госпићкој казнионици Крешо Рубчић наводи: „Доводили су транспорт за транспортом Срба, Жидова и других затвореника из свих крајева Хрватске, Босне и Херцеговине. Док су једне доводили, друге су на дугачком ланцу везане по двојицу одводили у логор ’Јадовно’ на Велебиту. Бацали су их живе у провалију… Када су довели групу Срба из Вишеграда, један је жељезничар голорук кренуо на бајонете и повикао: ‘Убијте ме, разбојници.’ Усташе су пуцале и убиле га на мјесту… Једне ноћи око 10. августа 1941. године почела је јурњава по ходницима и дворишту. Усташе су тукле и тјерале сељаке, а затим везали и одводили на Јадовно на Велебиту. Отворили су и нашу ћелију и позвали Србе да изиђу ван. Том приликом одведени су из те ћелије Срби из Тузле: Ристо Тољевић, Нико Стојановић и Спасоје Гаврић. Не могу ни данас да схватим разлог због чега се Марко Фортил јавио као Србин. Сви ови, а с њима и Марко Фортил, ликвидирани су на Јадовном на Велебиту.“[16] У поменутом транспорту је међу комунистима била и Анка Буторац, која је иза себе оставила извјештај ЦК КП Хрватске, у којем, поред осталог, пише: „28. јула нас шест старих[17] и сви другови (осим петорице) смо отпраћени из Лепоглаве преко Загреба у Госпић. До Загреба слободни, од Загреба до Госпића сви везани. Тамо смо стигли по великој киши и тако мокри остали на судском дворишту, у којем је већ било око 3.000 радника, сељака и грађана. Сутрадан смо ми жене биле смјештене, по налогу управника, у ћелију без зрака, воде, захода, а да о храни и не говорим. Исту ноћ су убили једног жељезничара. Очито да изазову наше другове, али нису успјели.“[18] Марија Гржетић, која је такође из лепоглавске казнионице допремљена у логор Госпић, записала је: „Ту смо (у госпићкој казнионици, прим. аутора) провеле вани, у дворишту, под ведрим небом. Сваког дана стизале су нове групе. Били су то махом сељаци из Босне, Кордуна, Баније, Лике, измрцварени, крвави, блатни и врло утучени. Сјећам се како би ти сељаци посједали око неких липа у дворишту и чекали казан топле ’чорбе’. У ствари била је то гола вода, у којој је пливала по која кошуљица од граха. Усташе нису давале никаквих посуда за храну, па би многи огладњели сељак, тога се добро сјећам, скидао опанак или стари шешир да би у њему добио барем мало топле воде. Морили су нас страховитом жеђу а био је то август. Три дана и три ноћи лежали смо у том дворишту, мокри и блатни од пљускова кише који су се тих дана изненадно спуштали. Ујутро смо устајали отечени од силне влаге. Како је у дворишту било мноштво свијета, то су се и нужници пренапунили и разлијевали по дворишту. Смрдјело је, мучно је било. У нас је био уперен митраљез. Усташе су шетале и стално изазивале како би добиле повод за насиља и покољ. Истовремено су групе сељака везали танком жицом и одводили их некамо камионима. Сјећам се кад је Анка Паровић питала једног старог стражара камо одводе те људе и зашто и нас не одведу да нисмо ту, а он је одговорио: ’Шутите и будите сретне док сте још овдје, јер ако идете на Јадовно, више се нећете вратити.’ Тад смо схватиле да те људе одводе у смрт. Камиони су даноноћно одвозили мушкарце, жене и дјецу и бацали их у бездан (Шаранова јама, прим. аутора) Јадовна. Чули су се само кратки митраљески рафали и поновно би се враћали камиони. У том блатном дворишту као да су се посебно ’тренирали’ за мучење младе усташе. Сваког би часа нетко командирао: ’Лези’. Или би нас морили жеђу: отворили би славину на зденцу, а не би нам дали воде. Сваки, и најмањи повод био им је довољан да туку, кољу и пуцају. Сјећам се сцене кад је један жељезнички радник повикао: ’Воде’, те смјело устао и пошао према зденцу да се напије. Усташа га је пустио до тренутка кад је ставио уста под славину, а тада му је из карабинке пуцао у потиљак. Или, када је један старац, Србин, јадиковао: ‘Ковиљко моја, дјецо моја, има ли итко жив од рода мог!’ И тада устао и уздигнутих руку почео клицати против усташа. Старца су одвели у ћелију, три дана га језиво мучили и живом му кожу с леђа одерали. Посљедњег дана који смо провели у том дворишту, усташе су покушале изазвати сукоб између појединих група затвореника подстичући једне против других. Хушкали су Хрвате на Србе, Србе на Хрвате, а све скупа против комуниста. Али, у својим пакленим плановима нису успјели. Управо противно. Колико је велико и снажно дјело братства и јединства у народу, најјаче сам осјетила баш тог момента у том логору. Након три дана смјестили су нас у ћелије. У ћелијама је почео покољ. Видјеле смо, јер смо биле у приземљу, како су мртве, окрвављене људе односили у камионе. Жртава је било толико да их нису ни носили, него су их напросто вукли низ степенице. Била је то паклена ноћ.“[19] У овој групи допремљених из Лепоглаве био је и Јосип Хершак из Загреба, ухапшен у Загребу 25. маја, који је био прво затворен у логору Керестинец, а затим у Лепоглави, одакле је преко Загреба транспортован у логор Госпић, везан с многим другима, у пломбираном сточном вагону, без воде и хране, по највећој жеги. Он је, као и други, доживио страхоте у тзв. „мртвачкој ћелији“ госпићке казнионице. У својој изјави од 18. маја 1945, поред осталог, наводи: „Дан и ноћ слушали смо запомагање, јаук, плач и вику жена и дјеце што су их масакрирали у ћелијама. Од слушања тих мука многи су полудјели, почели на глас зазивати своје жене и дјецу. Они су били брзо ликвидирани по наређењу усташког поручника Драгутина Пудића Парализе.“[20] Хершак истиче, као готово сви који су прошли страхоте госпићке казнионице, да је дневно пристизало 700 и више заточеника, а исто толико их је, везаних жицом и ланцима, свакодневно одвођено у логор Јадовно. Ове наводе потврђује и Винко Потрч, зидар из Птуја, који је ухапшен у Загребу 20. јуна и спроведен у затвор у Петрињској улици, затим у логор Керестинец, па логор Лепоглаву, одакле је, у групи од 48 заточеника, транспортован у логор Госпић. Према његовој процјени, у госпићкој казнионици је затекао више од 2.000 људи, чији се број мијењао сталним одвођењем једних и доласком нових заточеника: „Ја сам провео у казнионици Окружног суда у Госпићу око мјесец дана и кроз то вријеме видио сам како су усташе дневно одводиле двије до три групе православаца Срба везане жицом и дугим ланцом. Одводили су их на Велебит и бацали у неки понор.“[21] Из сачуваних извора сазнајемо да је 2. августа са загребачке жељезничке станице, у затвореним сточним вагонима, у Госпић отпремљено 400 Јевреја и Срба. Они су по доласку у Госпић распоређени у збирни логор Овчара. Већи број ових заточеника је имао мало среће, бар у том часу, јер су управо за вријеме њиховог боравка у овом логору италијанске трупе вршиле реокупацију Лике, па их усташе нису доспјели побити. Због тога су их на брзину пребацили на жељезничку станицу Госпић, одакле су их 21. августа транспортовали у логор Јастребарско, одатле неколицину у логор Крушчица код Травника, највећи број у Јасеновац, неке у Лепоглаву или у друге логоре, гдје су већином усмрћени.[22] На основу расположивих података, закључујем да је посљедњи транспорт из Загреба, са 730 Срба и Јевреја, упућен у логор Јадовно 13/14. августа. У њему је био и Милан Гостл са супругом Олгом и дјецом Зденком и Мирицом. Према времену њиховог транспортовања, они који су били директно упућени у Јадовно убијени су приликом ликвидације логора, док су они упућени у логор Овчара код Госпића, међу којима је било више Јевреја, па и Гостл, по доласку италијанске војске пребачени у логор Јастребарско, а неки враћени у Загреб, гдје су извјесно вријеме били затворени у згради гимназије у Крижанићевој улици. Одатле је Милан Гостл с породицом отпремљен у Њемачку.[23] [1]   „Народне новине“, бр. 2, 15. април 1941. [2]   „Народне новине“, бр. 7, 21. април 1941. [3]   Записник од 11. септембра 1945. године, АХ, Централна градска комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, Загреб (даље: ЦГК Загреб). [4]   Записник од 3. октобра 1945, ЦгК Загреб. [5]   АХ, ЗКРЗ бр. 5510/45, кут. 77. [6]   АХ, 2235/25 б3-45, кут. 15. [7]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 25 б4/45, кут. 15. [8]   Записник ЗКРЗ од 21. маја 1945. и Записник од 15. октобра 1945. године, АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/2564/45, кут. 15. [9]   Записник од 16. марта 1946, АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/47, 1872/47, кут. 10. [10]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/45, кут. 10. [11]   Јован Стефановић наводи да се у његов стан уселио његов студент, усташа Јанко Скрбин, са својим оцем, мајком, сестром, братом и ујаком: „Они су заузели мој намјештај, богату моју библиотеку коју сам читавог живота сабирао, јер се бавим науком. Ту су били рукописи мојих радова и биљешке на темељу којих сам састављао своје радове за мене од непроцјењиве вриједности. Усташки станари управо су разорили читав мој стан, користили мој веш, веш моје жене и сина, одијела и хаљине, сребрнину од вриједности, а затим, крајем рата, упропастили моје покућство, засторе, сагове. Управо барбарски уништавали и по ноћи, већ послије ослобођења, док сам био у Београду, долазили су у мој стан и пунили кофере мојим стварима.“ [12]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ. 4664/45, кут. 69 [13]   АХ, ЗКРЗ 293/45, кут. 77. [14]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/45, кут. 11. [15]   Рубчић Крешо, Сјећање на три логора, Револуционарни покрет у Загребу 1941-1945, Зборник повијесних прегледа и сјећања, Загреб 1984, књига I, 376-377. [16]   Исто. [17]   Споменутих „шест старих“ односи се на Анку Буторац, Марију Мацу Гржетић, Ружицу Маркотић, Љубицу Шаги, Бешку Фрнтић и Веру Јелић. С њима су биле и студенткиње из Загреба Зора Вучиловски, Софија Јовић, Мелита Павлетић, Штефица Кошак, Анђела Шрајбер и Јелка Пал. У госпићкој казнионици су били Стјепан Каурић, Крајачић, Крсто Хегедушић, Мирко Буковац, браћа Тресић из Сплита и други. Опширније види: Першен Мирко, Усташки логори, Загреб 1966, 54, 55. [18]   ХАК, к. Јадовно. [19]   Гржетић Маца, Бијег из „Данице“, Отпор у жицама, Београд 1969, 708-709. [20]   Записник од 18. маја 1945, АХ, ЗКРЗ. [21]   Винко је, с другим Хрватима, из Госпића пребачен у Јастребарско, затим у Копривницу, те у Јасеновац. Концем децембра 1943. је пуштен на слободу. АХ, Записник ЗКРЗ, од 16. јуна 1945. године. [22]   Записник од 2. августа 1945, изјава Лидије Тосенбергер, АХ, ЗКРЗ. [23]   Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача 3078/45; Дневник хисторијских догађаја краљевске италијанске војне мисије у Хрватској. Државни архив Рим, АХ.

Преузмите књигу у PDF формату:

---

---

Назад на садржај књиге