Заборављени јунак са Повлена

Потом je сетниjим гласом казала да jе захвална свима коjи jе посећуjу, говоре и пишу о њеном сину Стоjадину Цолу Мирковићу (1972–1991) како се његово jунаштво и погибиjа када jе тек закорачио у живот не би заборавили.

Када jе почетком 1991. године у ваздуху мирисало на големе невоље, Стоjадин jе испод препуне шатре испраћен на одслужење редовног воjног рока у Бањалуку. Да се обучи за тенкисту и возача транспортера.

Томе се радовао и био поносан. Када jе обуку завршио са одличним успехом очекивао jе, тако jе навео у jедном писму, да буде прекомандован у неки од градова и касарни коjе ће бити ближе родном Ваљеву. Међутим, упућен jе у Бjеловар, односно тамошње воjно складиште Беденик коjе jе било jедно од наjвећих, за гориво и мунициjу у тадашњоj Југославиjи.

После вишедневне блокаде, разне паравоjне групе из Хрватске поjачавале су напад на складиште и његову посаду, да би 29. септембра 1991. кренуле у свеопшти напад. Командант складишта маjор Милан Тепић наредио jе повлачење, што jе млађани и поносни Стоjадин одбио, позиваjући се на воjничку заклетву коjу jе дао пред старешинама, друговима и родбином. „Ако треба и своj живот ћу дати…”

У jедном моменту разорна „зоља“ jе погодила транспортер у коjем jе био деветнаестогодишњи Цоле. Када jе видео шта се десило, његов командант маjор Тепић jе дигао минирано складиште у ваздух.

– Мом Цолу jе до краjа воjног рока остало нешто више од два месеца, jер jе уз наградне дане очекивао да раниjе скине униформу. Хтео jе да се врати кући и да настави да одржава имање, jер му jе отац, односно моj муж Живоjин, млад погинуо приликом превртања трактора. Сећам се, када jе стигло његово последње писмо молио ме, због ситуациjе у земљи, да се не секирам и поручио да ће доћи да се ожени на време. Да заврши започету кућу у Ваљеву са стариjим братом Добривоjем. Од свега тога туга и бол. Пуна три месеца после погибиjе нисам знала праву информациjу и потаjно сам се надала да ће jедно jутро или вече покуцати на врата. Међутим, маjчина воjничина стигла jе ковчегу обмотаном државном заставом – присећа се Аница, додаjући када jе све то морало тако да буде, утеха и понос су jоj што се понео тако храбро.

Бришући сузе, додала jе да jе имало по коме да му дође, jер jе Цолов отац био Титов гардиста, деда по оцу краљев гардиста, коjи су воjску поштовали као наjвећу светињу.

На питање да ли jе држава заборавила да на прави начин награди jунака испод Повлена, Аница jе слегла раменима и после дуже паузе додала:

– Он jе хероj у мом срцу а убеђена сам и међу онима коjи су га познавали и чули како се понео у окружењу вишеструко броjниjих и бруталних нападача. Што се тиче државе, она како хоће. Можда jедног дана и то учини. Што се тиче осталих обавеза, држава jе сносила све трошкове око сахране, дала ми jе инвалиднину и да не говорим колику, jер ми смо увек били сеоска сиромашна и скромна породица. Када су ми рекли да ради повећања инвалиднине треба да тужим државу, одговорила сам да тако нешто не бих учинила ни кад ми не  би дали ништа. Ја и моjа породица смо држави дали jедан млад живот и сада да се тужакамо због пара. То не иде. Одликован jе моj Цоле „Орденом за заслуге у области одбране и безбедности Првог реда“ коjи му jе доделила воjска. Али, хероj ниjе – каже Аница, захваљуjући листу „Политика“ на посети и евоцирању сећања на њеног сина.

И Љубомир Брадић, председник Удружења бораца ратова од 1990. до 1999. из Ваљева, коjи jе у сталном контакту са маjком погинулог Стоjадина Мирковића, каже да за њу и родитеље коjи су доживели сличну ситуациjу нису пресудне паре и материjална помоћ. Њима се, вели, пара срце што држава ниjе ни после толико времена нашла начин да им искаже поштовање за оно што су њихови синови урадили. Воjник Стоjадин Мирковић и пилот Мленко Павловић су неспорно народни хероjи из овог краjа и не постоjе никакви изговори да то неко игнорише. Он очекуjе да ће председник државе Томислав Николић донети указ коjим ће бити успостављено признање у рангу народног хероjа, а коjе ће бити додељено свима коjи су то заслужили. То jе наjмање, поручуjе, што држава може за наше хероjе и њихове родитеље да учини. Он очекуjе да ће барем jедна улица у Ваљеву понети име Стоjадина Мирковића, а исказао jе и захвалност основноj школи у селу Лесковицама коjа сваке године 29. септембра организуjе час сећања на свог храброг ученика.

Будо Нововић