Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Забавни парк Jасеновац

Датум објаве: петак, 14 јуна, 2013
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jasenovac/jasenovac.crnapg.jpg

Већ сад jе jасно да постоjи и jедан прилично
хомоген и гласан сегмент хрватског друштва коjи се новоевропске будућности панично плаши и у последње време испољава видљиву нервозу. Реч jе о краjњоj
шовинистичкоj десници и оним деловима Католичке цркве коjа jоj пружа духовну и ину потпору

Иако Хрватска има добре разлоге да као држава буде
политички задовољна предстоjећим придруживањем Европскоj униjи, сва озбиљна и
репрезентативна новиjа истраживања jавног мњења показуjу да нису баш сви
грађани и сви слоjеви друштва подjеднако одушевљени тим великим успехом. Много
jе разлога коjи чине неспокоjним пореске обвезнике и пореске утаjиваче,
привреднике, раднике, пензионере, туристичке посленике, алкохоличаре, страсне
пушаче, домаћице коjе су навикле да купуjу сир и врхње код своjих „кумица“…
Ипак, и код оних коjи страхуjу од новонаметнутог реда, од удара на дубоко
уврежене навике и од цене коjа ће за званично европство морати бити плаћена,
раширено jе и осећање националног поноса и неодређено очекивање да ће неке
опипљиве користи од стицања новог статуса ипак бити. Нарочито jе приjатно осећање
да се улажењем у ЕУ испредњачило испред Србиjе и да jе, како се веруjе, овим
признањем доказано да Хрватска не припада „бизантском Балкану“.

УПЛАШЕНА ДЕСНИЦА
Све jе то разумљиво, очекивано, па и схватљиво. Ма колико се ово некоме могло
учинити парадоксално, схватљива су и, у извесном смислу рационална, чак и
очекивања Срба у Хрватскоj да им неће бити горе него до сада, а да би им можда
могло бити и нешто боље. Требало би сачекати и видети, а неће се предуго
чекати, шта Хрватскоj и њеним грађанима стварно доноси улажење у породицу чиjе
се државе чланице сматраjу привилегованим, па се стога они коjи jош нису ушли и
даље гураjу у предсобљу. Већ сад jе, међутим, jасно да постоjи jедан прилично
хомоген и гласан сегмент хрватског друштва коjи се новоевропске будућности
панично плаши и у последње време испољава видљиву нервозу. Реч jе о краjњоj
шовинистичкоj десници и оним деловима Католичке цркве коjа jоj пружа духовну и
ину потпору.
Неће, наравно, нико из те препознатљиве дружине отворено устати против Европске
униjе, па ни Католичка црква. Напротив, настоjи се показати да актуално
хрватско политичко вођство, дискриминаторским односом према правом хрватству и
домољубљу, заслужним за слободу и независност хрватске државе, изневерава
управо наjвише вредности и демократска начела на коjима почива ЕУ, а jамачно и
(католичко) хришћанство. Успостављена током тзв. Домовинског рата и борбе за
државну независност, као и за њено међународно признавање, раних деведесетих
година прошлог века, идила између власти и Цркве, поготово после изборног
пораза ХДЗ-а, уступила jе место све отворениjем сукобљавању интереса. На миси
поводом недавне прославе дана заштитнице града Загреба, Маjке Божиjе од
Каменитих врата, почасни гост, надбискуп Келна кардинал Маjснер, уз пљесак
окупљених у првостолници (коjу су Хрвати донедавно називали катедралом),
изразио jе велика очекивања Европе од „кршћанске Хрватске“. Рекао jе, поред
осталог, да „Еуропа од хрватског народа, коjи jе у одважности и стрпљивости
тиjеком протеклих стољећа очувао своjу вjеру и идентитет, очекуjе да он – као
кршћански народ – мjеродавно и тако да га се чуjе судjелуjе у великоме диjалогу
еуропске обитељи народа“ (цитирано према „Гласу Концила“ од 9. jуна). Е, таj
„велики диjалог еуропске обитељи народа“ и jесте ноћна мора оних за коjе jе
права „кршћанска Хрватска“ могућа jедино као „крижарска“ Хрватска, а таквих jе
у Католичкоj цркви и у хрватском пучанству поприличан броj. Довољно jе
прелистати неколико броjева „Гласа Концила“, па се у то неопозиво уверити.

РУШЕЊЕ „ПОМИРБЕНОГ МОСТА“? Можда Хрватска на коjу рачуна кардинал Маjснер и ниjе тако далеко
од идеjа уредништва главног католичког тjедника, jер jе оваj високи ватикански
дужносник био присутан на великом и далекосежном хрватском Националном
евхаристиjском конгресу (1984) у Мариjи Бистрици, као и на проглашењу блаженог
кардинала Алоjзиjа Степинца (1998), именован jе кардиналом кад и покоjни Фрањо
Кухарић, на чиjоj jе сахрани (2002) такође био папин изасланик. Укратко,
ватикански повереник за хрватско „предзиђе кршћанства“. Ако Каптол и може бити
спокоjан пред Маjснеровим очекивањима, има подоста разлога за сумњу да ће се
„велики диjалог еуропске обитељи народа“ баш у свему одвиjати у складу с
идеолошким засадима „домољубне и бранитељске кршћанске Хрватске“, уз
великодушни попуст у коjем jе миљеница Немачке и Ватикана, па и САД-а, досад
уживала. И у наjнекритичниjем одбранашком уму у Хрватскоj подсвесно jе
склупчана свест о томе да jоj се при одлучивању о приjему у ЕУ политички,
правно и морално, из више разлога, добрано прогледало кроз прсте. Разумни и
одговорни људи хрватске политике знаjу да ће управо наjусрдниjи ментори и
промотори Хрватске у ЕУ сад почети и да jоj хладно и систематски заврћу руку,
утеруjући у ред и препеглаваjући и оне валере хрватског националног менталитета
коjи ексцесно одудараjу од формалних правила „великог диjалога еуропске обитељи
народа“. Отуд и зазирање на хрватскоj клерошовинистичкоj десници и оптуживање
садашње власти у Загребу као jугоносталгичарских „насљедника СУБНОР-а и
‚лакираних‘ титоиста“, како се, на пример, у „Гласу Концила“ изразио др Златко
Хасанбеговић из загребачког Института друштвених знаности „Др Иво Пилар“ (о
заслугама Иве Пилара наjбоље jе распитати се код професора Милорада Екмечића).
Прозиваjући председника Јосиповића због присуства и речи на антифашистичком
уранку у Србу, оваj дични изданак Павелићевог „цвиjећа хрватског народа“
квазинаучно захтева доследност у обрачуну и с успоменом на „наjвећег сина
хрватског народа“ Јосипа Броза Тита и преименовање улица и тргова коjи jош носе
његово име. Знаковити су и коментари хашке пресуде „шесторици хрватских
родољуба и витезова“ из Херцег Босне, као и „срамне шутње“ званичног Загреба
поводом тога, из пера „правника, одвjетника, повjесничара, публициста,
дипломата, новинара и политичког аналитичара“ Томислава Јоњића. Смера коjим би
могло кренути, а изгледа да jе већ стидљиво и кренуло, хрватско укључивање у
„велики диjалог еуропске обитељи народа“ гнуша се и „еурокро“ диjаспора у
свету, па тако извесни Винко Ђотло из Шваjцарске констатуjе да се
„револуционарно-идеологиjски та нова, заправо стара повратничка власт,
усмjерила у рушење те прекрасне Туђманове политичке грађевине, помирбеног моста
домовинске и исељене Хрватске (…) Изграђен државничком мудрошћу, и еуропским
домољубљем и родољубљем, на хрватскоj повиjесно диобеноj провалиjи, као знак
поновног и траjног заjедништва те двиjе Хрватске, наjвећег сина новиjе хрватске
повиjести, прво се нашао на рушилачком удару повратничке комунистичке
издаjничке власти, владине и предсjедникове“. Другим речима, прононсирано
усташки задоjеноj, „за дом спремноj“ емиграциjи као да jе сад нешто теже да се
врати и интегрише у домовини, што би могло имати везе и с чланством у ЕУ. То,
уосталом, резигнирано закључуjе и Ђотло: „Засигурно, хрватски улазак у ЕУ неће
отворити исељеноj Хрватскоj затворена повратничка врата што их jе актуална
хрватска власт закључала.“

ЛОГИКА МОНСТРУОЗНА
Речитиjе од свега досад наведеног, међутим, пртљаг с коjим би она „кршћанска
Хрватска“, чиjе jе гласило „Глас Концила“, желела по сваку цену да се
прошверцуjе у „велики диjалог еуропске обитељи народа“ зорно подастире
невероватни фељтон Игора Вукића, новинара „Привредног вjесника“, коjи, под
насловом „Занемарене чињенице о jасеновачком логору“, оваj католички тjедник
обjављуjе, уз прекорну редакциjску напомену да га jе „Јутарњи лист“ одбио да
штампа, jер ниjе био позитивно оцењен од Славка Голдштаjна, „особнога
савjетника предсjедника Владе РХ Зорана Милановића“. Какав недемократски цензорски
атак на слободу мишљења и изражавања! Основна теза Вукићеве, „знанствене“,
економистичке анализе званичне усташке документациjе у вези с логором смрти,
„какав ни Немачка ниjе имала“ (Ј. Алмули) и на њоj базиране ревизиjе створене
представе о овом „радном логору“, састоjи се у томе да jе попис жртава коjи се
наводи за поjедине године неуверљив с обзиром на разуђене привредне активности
и њихове укупне учинке у тим годинама. Тако се, на пример, доводи у питање
одрживост поименичног пописа жртава са 55.196 имена само у 1942. години. Логика
jе jедноставна, и монструозна: ако jе заиста толико заточеника убиjено, ко jе
онда обавио замашне радове у аутомеханичарскоj групи задуженоj за возни парк од
десетак кола, затим у изради делова за разна цивилна и борбена возила и авионе,
на одржавању „моторних црпки, на малом и великом глинокопу, на рибњаку, на
црпкама за натапање вртова, на генератору електричне централе, на моторима
вршалица“ итд, итд. Тече тако безосећаjно, педантно набраjање, преко циглане,
кожаре, „сликоказа“ (биоскопа) у месту Јасеновац, радионице за израду паркета,
пекаре, до сточне фарме и млекаре, с податком, саопштеним с нескривеним
ликовањем, да су логорски производи били излагани на Загребачком велесаjму!?
Ипак, оно што душевно уравнотеженог и нормалног читаоца ставља пред несавладиво
искушење тек следи. Наводи се да jе логорска управа 1942. године одлучила
„организирати казалишне и глазбене секциjе, за разоноду након рада“, што се
документуjе фотографиjама под насловима „Након рада мало забаве“ и „Забавиште у
логору Јасеновац“! Оркестар, коjи jе стално „подизан на jош бољу разину“, поред
химне, на повременим свечаностима изводио jе, наводно, „складбе Хендла,
Бетовена и Фрање Вилхара“. Толико смо издржали да читамо… Можда ће се у некоj
сличноj „знанственоj радњи“ ускоро утврдити и да jе у Јастребарском био
„дjечиjи вртић“, где jе Божић Бата раздраганоj дечици редовно доносио поклоне…
Папа Фрања се на jедном од последњих Ангелуса заложио за помирење народа и за
то да „наше заjедница, цела Црква, увек буду све истинскиjе породице коjе живе
и доносе Божиjу топлину“. Посебно jе истакао нужност унапређивања екуменског
диjалога, jер се целокупно хришћанство налази пред великим заjедничким
изазовима модерног доба. Нема, засад, разлога да му се не веруjе. Ако жели да и
на Балкану оде даље од охрабруjућих изjава и лепих жеља, ваљало би да му неко
преведе по коjу страницу из „Гласа Концила“, католичког тjедника у коjем се
велича jедан други, атеиста Фрањо, онаj због кога су многи православни Срби
спонтано осетили одбоjност према нашем облику имена коjе jе кардинал Бергољо
као папа одабрао по узору на jедног од наjвећих и наjблагородниjих светитеља
Католичке цркве. Упркос лошим искуствима, надаjмо се да ће се страховања
екстремне хрватске клерошовинистичке деснице од „великог диjалога еуропске
обитељи народа“ ипак показати оправдана.

 

Дарко Танасковић

 

Извор: ПЕЧАТ

 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top