За све деде и прадеде које нису дочекале правду

Прочитаjте дирљиву људску причу коjу су нам испричали потомци рехабилитованог штампара из Земуна…

Када jе пролећа 2015. године рехабилитован Драгољуб Дража Михаjловић дигла се права медиjска халабука. И годинама пре одлуке суда о рехабилитациjи команданта Југословенске воjске у отаџбини у Другом светском рату судски поступак праћен jе протестима и окршаjима негдашњих четника и партизана. Једни су тврдили да jе реч о прекраjању историjе, а други о задовољењу историjске правде…

Стотине новинских стубаца било jе исписано о рехабилитованом “ђенералу Дражи”, али и другим личностима из српске историjе са у старту мање “спорном биографиjом”, попут великана српске културе Борислава Пекића и Жанке Стокић, или последњег jугословенског монарха – краља Петра Другог Карађорђевића, па и данашњих Карађорђевића…

О њиховим животима и постигнућима учи се и у школама, праве се филмови, пишу књиге…А шта jе са оним другим, “малим људима” чиjе име, осим породице, ретко ко спомиње, а претрпели су праву тортуру и били од своjе државе проглашени за издаjнике, неприjатеље, сараднике окупатора…

Санда Филипеско поделила jе са своjим приjатељима ову причу:

“Јуче смо добили решење Апелационог суда да су рехабилитовали мог деду Стевана Филипеско.
Кривица му jе била што jе био приватник и поседовао jе штампариjу ‘Југославиjа’са своjим братом Ливиjем, у центу Земуна коjа jе почела са радом давне 1922. године. Тих година после другог светског рата, сви су се радовали ослобођењу од Немаца, очекивали срећниjи живот у коначно свом слободном граду, срећни што jе породица остала на броjу и што ће се коначно радити без присиле и притисака. Ниjе се слутила несрећа – деди jе одузета штампариjа, проглашен jе за ратног профитера jер jе радио и штампао у време рата. Живот jе висио о концу. Срећа што jе његов радник потврдио да jе деда током ноћи заjедно са њима штампао летке за партизане, помагао покрет отпора. Остао jе да ради у штампариjи до пензиjе као шеф, али jе одузета целокупна имовина, машине, папир, боjе… Рекао ми jе : ‘Наjтеже ми jе било кад су ми извадили новчаник из џепа, узели паре из њега, поцепали слике деце и породице’. Борба jе траjала од 1946.године – да му се поврати углед, да се исправи неправда…али нажалост он ниjе више међу нама и не може да се радуjе“, написала jе Санда, а ми смо jе после тога пронашли…

ДОВЕО ГУТЕНБЕРГОВЕ МАШИНЕ У СРБИЈУ

Од Санде и њеног оца Бранислава Филипеско сазнали смо целу животну причу овог храброг човека, jедног од наjбољих штампара и графичара коjе jе земља тада имала, а коjи ниjе дочекао правду, пошто jе умро, сада већ далеке 1990. године.

ВИШЕ ОД 2.000 ЗАХТЕВА ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ

Према Закону о рехабилитациjи, донетом 2006. године, лица коjе су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога без одлуке суда у прошлом веку лишена слободе, живота или грађанских права своjа права траже пред Вишим судом. Пошто су донета пратећа документа и отворени досиjеи, у протекле четири године у Виши суд у Београду примљено jе укупно 2015. захтева за рехабилитациjу. Више од 800 jе усвоjено, 797 jе у раду, а само 42 захтева су одбиjена. Рехабилитовано лице између осталог има право и на враћање одузете имовине. По важећем закону захтеви ће се у Вишем суду примати до краjа 2016.

У jедном кафићу с оне стране реке, “jер прави Земунци ретко залазе у Београд”, Санда и Бранислав су нам у даху испричали шта jе све преживео њихов деда и отац, о чиjем раду постоjе записи у Земунским новинама, библиографиjи Земуна, а ускоро ће о њему писати и Алманах графичара Србиjе.

Један од виђениjих људи у Земуну био jе Стеван Филипеско уочи и за време Другог светског рата. Рођен 1907. године, завршио jе занатску калфенску школу за штампара у Београду, у тадашњоj штампариjи Макариjе. Далеке 1922. године, заjедно са братом Ливиjем и врсним графичарем Матиjом Вебером осниваjу штампариjу “Југославиjа”. Вебер се, после неког времена, повлачи из тог посла, а браћа га исплаћуjу и настављаjу сама.

По много чему револуционаран био jе млади Стеван. “Отац одлази у Беч и купуjе наjмодерниjу машину – шнел пресу ‘Ман’ у Центру европске графике ‘Гутенберг хаус’ и то не тако што jе добио наследство, већ тако што jе дао хипотеку на кућу, на све што jе имао – осим жене и деце. Постао jе jедан од наjмодерниjих штампара у земљи”, прича Бранислав.

“У питању jе машина коjа jе штампала сама без икаквог особља, без улагачице коjа jе улагала табак, а коштала jе ‘сачуваj Боже’. Тако jе почео да шири посао, кокурисао jе jаким предузећима у Србиjи и добиjао jе велике послове. Радио jе брошуре за ‘Црвени крст’, штампао jе књиге, плакате и стручна мединска издања, и за болнице jе радио…Једном речjу све послове био jе оспособљен да ради – имао jе и књиговезницу и штампариjу и унос текста jе радио”, обjашњава Стеванов син.

А ОНДА ЈЕ ПОЧЕО РАТ

“Током рата у Земуну су били на власти Немци и усташе, главна улица била jе улица Адолфа Хилтера. Штампариjа му jе била ту негде где jе сада МекДоналдс, у центру, у Главноj улици…1946. године одлуком Врховног суда власт jе рекла да не може да постоjе више приватне штампариjе – између осталог, и Моша Пиjаде jе рекао да jе приватна штампариjа опасниjа него атомска бомба. Они су знали и да су паритизанима штампариjе биле битне за пропаганду. Тако jе, после те одлуке власти, мом оцу одузета штампариjа”, каже Бранислав, коjи jе рођен 1948. године, две године пошто jе Стевану одузета имовина.

ЗАНИМЉИВИ СЛУЧАЈЕВИ

Наjновиjи случаj о ком jош ниjе донета одлука jе jош jедна контроверзна личност из историjе – Милан Недић.Историjа бележи и чињеницу да jе до прве познатиjе судске рехабилитациjе у Србиjи дошло већ након Другог светског рата када jе 1953. године Драгутин Димитриjевић Апис проглашен недужним због недостатка доказа за покушаj убиства регента Александра 1917. године, због чега jе погубљен. Окружни суд у Нишу рехабилитовао jе 2009. године некадашњег премиjера Краљевине Југославиjе Драгишу Цветковића коjи jе 25. марта 1941. потписао приступ краљевине Југославиjе Троjном пакту.

Присећа се Бранислав да му jе отац испричао да су му тада однели сав папир, боjе, алате, уређаjе… “Све што jе имао и пребачено jе у државну штампатиjу, направљен jе попис. Одузете су му све ствари, чак су му однели и дневни пазар”. Све jе то однето одлуком Врховног суда, коjи jе као отежаваjућу околност узео и чињеницу да jе Стеван у своjоj штампариjи за време рата штампао и усташки лист „Граничар“, као и билтен за немачку воjску (занимљиво jе да jе главни уредник “Граничара” био хрватски књижевник Густав Крклец коjи због тога ниjе претрпео никакве последице).

Тужилаштво се и данас, током процеса рехабилитациjе позвало на те “отежаваjуће околности”, али су одлуком Апелационог суда оне одбачене, и Стеван jе ипак рехабилитован. А ево и зашто…

Наиме, и послератни Врховни суд ниjе Стевана послао у затвор, или изрекао jош строжу казну због веома важне чињенице – сведоци су потврдили да jе помагао партизане, да им jе припремао материjале за штампу, али и помагао новчано и у санитестком материjалу. “То му jе била олакшаваjућа околност да не буде осуђен на затвор, или чак смрт”, кажу Санда и Бранислав.

Он им jе рекао “Људи, морао сам да радим! Упали су ми ти неки поглавници усташки и Немци и рекли су да штампам. Претили су – чак су ми и револвер у уста гурнули пред радницима. Покушао сам и да се извадим, рекао да не могу то да радим jер немам човека за унос текста, немам слагача… Ја и не радим књиге jер нема ко да ми их слаже”, сећа се очевих речи Бранислав. Онда су му, каже, они рекли “Нема проблема! И за два дана су усташе из Загреба довеле свог човека коjи jе почео да им слаже ‘оно што jе било за њих интересантно’. Изашли су можда jеданпут или двапут са тим своjим часописима…”

Тиме су теретили Стевана, а као олакшање су му узели податак да jе у штампариjи обучио два народна хероjа: Јована Попића и Николу Рибарића, коjи су касниjе стрељани у логорима у Јасеновцу и Староj Градишки.. “Они су били код њега ђаци, били су деца… Штампали су ноћу летке, разносили их по граду и носили на гробље, па су их и тамо делили”.

Управо потомци тих народних хероjа били су сведоци на процесу коjи jе недавно завршен и коjи jе довео до одлуке да се Филипеско рехабилитуjе.

Али нису само они сведочили о делима земунског графичара, господина старог кова…

КАКО ЈЕ РАХЕЛА ПОСТАЛА РАДМИЛА, А СЕМЈУЕЛ СТЕВАН

Претпостављамо да ни jедан судиjа на свету не би остао равнодушан на причу ћерке Јевреjке чиjу jе породицу управо Стеван Филипеско спасио сигурне смрти за време фашистичке власти у Земуну.

“Какав jе он човек био, као стена! Своjу главу ставио jе у торбу, да би спасао друге”, са поносом прича Бранислав и дели с нама jош jедну причу за краj.

“Из Београда су за време рата, преко Лида доводили Јевреjе у батарама за купус (плетене кошаре у коjима се преносио купус) и тако су их превозили у Земун. Моj отац jе у кућу примио жену са два сина и ћерком. Тада их jе отац прекрстио да их не би стрељали. Младић Семjуел постао jе Стеван, а девоjка Рахела – Радмила, други син Роберт ниjе мењао име. Живели су код нас у кући две – три године, а после су сви отишли у партизане. Стеван jе постао официр ЈНА, Рахела jе отишла у Шесту личку дивизиjу, а после jе била медицински радник на ВМА. Њена ћерка jе сведочила у процесу рехабилитациjе мог оца”, каже Бранислав, коjи jе последњих 18 месеци на Вишем суду у Београду броjним документима, али и своjим сећањима и сећањима сведока коjе jе успео да пронађе, успео да докаже да његов отац ниjе сарадник окупатора…

Стеван Филипеско ниjе се предао после одлуке о конфиксациjи имовине. Наставио jе да ради у државним фирмама као штампар и графичар. Судбина jе хтела да на позив општинских власти, после два друга радна места на коjима се краће задржао, до пензиjе ради на машинама коjе jе сам купио давно у Бечу, и у штампариjи коjу jе сам основао и назвао jе “Југославиjа”, а нове комунистичке власти штампариjа “Сава Михић”. И пошто се пензионисао, био jе главна помоћ земунским пензионерима, писао им jе све потребне документе, тражио за њих социjалну помоћ…

Земунске новине 9. новембра 1990. године су jавиле: “Са закашњењем jављамо да jе вечно на Гардош отишао Стеван Филипеско, jедан од људи коjи jе Земуну дао много, а тако га тихо напустио. Умало неприметно”.

Па да не буде неприметно. Посвећуjемо оваj текст Стевану Филипеско, али и свим другим декама и бакама, и њиховим потомцима коjи и данас на своjим плећима носе љагу неких давних времена кад се судило и пресуђивало, често без правде…

Извор: ЗЕМУНСКЕ НОВИНЕ

Везане виjести:

Крвави Васкрс 1944: Енглези су Србе бомбардовали на Титов захтев!

ЗАБОРАВЉЕНИ ПОКОЉ У ПАНЧЕВУ: Нацисти су издвоjили 36 људи, а онда…

На данашњи дан: Немачки злочин у Крагуjевцу

ДРАГИНАЧКА ТРАГЕДИЈА