Vukovar grad nespokoja

Vukovarski Srbi, živeći u strahu od ustaške histerije, objašnjavaju kako se na sudbini ovoga grada temelji i jasno vidi kompletna hrvatska laž o građanskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije

 Ako je misao da „rat nije završen tamo gde nije okončan pravedno“ igde prisutna, onda je to u Vukovaru. Svakim je danom poruka sve verovatnija, jer Srbi koji su i posle svega ostali u ovom gradu, žive u velikom strahu od nikad poraženog i sada još povampirenijeg fašizma. Kako i ne bi, kad u ovaj grad svakoga vikenda dolaze „osmaci“ iz cele Hrvatske da bi snagom svoje mladosti, sa tenka zarobljenog u borbi protiv Jugoslovenske narodne armije, ispod ustaškog barjaka i pod okriljem Europske unije, podržali one koji najbliskijem, ali i najomraženijem narodu na kugli zemaljskoj poručuju – Srbi, selite se, ili, Ubij, ubij, ubij Srbina!
Na putu do najistočnijeg hrvatskog grada, jezu u studeno subotnje jutro pojačava i tabla na takozvanoj ničijoj zemlji, na kojoj piše da baš tu, ispred groblja sa spomenicima ispisanim omraženom im ćirilicom, započinje teritorij Republike Hrvatske, iako je groblje mnogo bliže Srbiji nego Hrvatskoj i da ne sme niko da se zaustavlja ako nije posetilac groblja.
Dobro je da bar spomenike ne diraju, pomislismo, uz pitanje: šta li će nas zateći kad stignemo do nezaobilazne zgrade srpskog konzulata u Vukovaru, na kojoj stoji ćirilična tabla i viori se srpska trobojka.

I sumnja na ratni zločin unosan posao

Nažalost, na bivšoj zgradi konzulata nema više ni srpske zastave ni ćirilične table. Konzulat je, čuli smo kasnije, preseljen u zgradu čiji je vlasnik dr Vojislav Stanimirović, predsednik Srpske demokratske samostalne stranke i time sklonjen sa mesta na kojem nije mogao da ne bude primećen.
Dok nam slučajni prolaznici prezrivim pogledima daju do znanja da su uočili našu beogradsku registraciju, iza zatvorenog prozora zgrade pred kojom smo stali hrabri nas skoro neprimetan pozdrav sede starice zagledane u sablasnu pustoš gradskih ulica.
Uvereni da ćemo naići na grafite kojima Hrvati, posle srpskog naroda, ruže i lepotom najosobenije njegovo pismo, krenuli smo polako glavnom ulicom, putem koji vodi za Osijek. A onda, očekujući da usput naiđemo na tenk nekada zajedničke Jugoslovenske narodne armije koji su u ratnim dejstvima onesposobili pa zarobili, ugledasmo na njemu najmanje stotinu đaka koji su se s ponosom fotografisali sa simbolom svoje pobede. Njihova čela bila su podignuta ka ustaškom barjaku, visoko podignutim odmah tu, pored tenka, čija je cev zloslutno okrenuta ka Istoku.
Produžili smo čuvenom Trpinjskom cestom do istoimenog, nekada čisto srpskog sela. Ali, dobrovoljce za našu priču ni tu nismo mogli da nađemo.
„Razumete nas, valjda! Sigurno znate da su pre dva meseca uhapšena jedanaestorica naših meštana pod optužbom za navodni ratni zločin. Ne smemo ničim da otežavamo ionako nezavidnu situaciju u kojoj su se našli oni i njihove porodice“, rekla je žena koja je izašla iz lokalne apoteke i uputila nas da odemo do obližnje zgrade lokalne samouprave sa koje je skinuta tabla sa ćiriličnim napisom. Iza nas se, kad je video šta gledamo, parkirao mladić i fotoreporteru se obratio rečima: „Vidim, brate, da si iz Beograda, da li ti nešto treba?“
Pošto smo mu objasnili da samo tražimo sagovornika o najnovijim nevoljama Srba na području Vukovara, on je rekao da ga nećemo naći, jer ovde se strah uvukao u svaku kuću.
„Oni godinama iskopavaju nekakve jame u okolini, sve u potrazi za navodno pobijenima od srpske ruke, ali ništa ne nalaze. I uprkos tome, 13 godina posle rata, zašli su po selu i pohapsili ljude osumnjičene za ratni zločin. Znam da se radi o optužbama bez dokaza, kao i mnogo puta dosad, ali da su među našim ljudima iz sela, sumnjivog integriteta, našli zaštićene svedoke spremne na svaku laž. Jednom su momku uhapsili i oca i strica, koji su u istražnom zatvoru i pitanje je dokle će biti. Po selu pričaju kako se porodicama uhapšenih javljaju advokati, tražeći velike pare da brane njihove najbliže, a posle advokata dolaze neki drugi ljudi, koji ukazivanjem na sasvim specifične podatke o osumnjičenima otkrivaju nesumnjivu povezanost sa ljudima iz sistema koji njima raspolažu, i obećavaju oslobađanje ‚uhićenih‘, naravno, ovoga puta za još veće pare. U želji da njihovi najbliži budu oslobođeni, neke od ovih porodica su već došle u situaciju da rasprodaju šta god mogu, pa čak i kuće i zemlju. Nedavno su mi ispričali kako je jedan od meštana dao nekoliko hiljada evra takvom neznancu, a on mu posle nekoliko dana pokazao SMS poruku kojom određeni sudija, navodno, potvrđuje da je primio pare. E, jadni čoveče, pomislio sam, nisi valjda toliko naivan“, ispričao je mladi čovek i rekao: „Ajd, u zdravlje, odoh da ne pričam dalje.“
A onda se povratio nekoliko koraka, tek da nam pojasni kako je ovo „izmišljen“ način da se Srbi potpuno raskuće, a onda tako osiromašeni, u potrazi za nekim novim staništem, najverovatnije u majčici Srbiji, zauvek napuste Hrvatsku.

Ni srpska ćirilica ne sme da živi

Pošto smo shvatili da sagovornika zaista nećemo lako naći, odlučili smo da potražimo Radeta Leskovca, starog prijatelja i znanca, retko hrabrog i obrazovanog srpskog intelektualca koji ni sve vreme rata, ni danas, nije napustio Vukovar i rodno selo u blizini.

„Ovde i danas lažu o broju Hrvata i Srba u Vukovaru, kao što su lagali i o rezultatima popisa iz1991. godine. Sa Jugoslovenima, koji su takođe bili Srbi, jer su retki Hrvati koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni, Srba je u Vukovaru bilo više nego Hrvata. Pored toga, da bi prikazali što manji broj Srba, Vukovaru je pripojeno selo Sotin, iako je od Vukovara udaljeno 12 kilometara, iako su Vukovaru mnogo bliža sela Negoslavci i Borovo selo sa većinskim srpskim stanovništvom. Međutim, ni pored svega toga u Vukovaru ni danas nema više Hrvata nego Srba, što oni nikada neće priznati“, navodi Rade Leskovac.
Dodaje da je ta činjenica veoma važna kako bi se razumela suština napada na ćirilicu.
„Suština je u činjenici da Srpstvo, čiji je simbol ćirilica, u Vukovaru nikako ne sme da preživi jer je Vukovar jedina gradska sredina u kojoj su koncentrisani Srbi i ako tu Srpstvo preživi, preživeće i u celoj Hrvatskoj. Jer u ostalim urbanim sredinama Srbi su potpuno asimilovani, a u Vukovaru nisu. Hrvati su, naime, nekažnjeno ubijali Srbe od Rijeke, Splita i Zagreba do Vukovara, ali jedino u našem gradu su naišli na otpor i jedino nas iz Vukovara nisu proterali. Zato je Vukovar Hrvatima rak-rana, a njegovi Srbi zmija u njedrima, kako je predratni gradonačelnik Osijeka nazvao dolazak Robne kuće ‚Beograd‘ u grad na Dravi“, kaže Rade Leskovac.
On podseća da su tri prsta, četiri slova S, „Marš na Drinu“ i ćirilica ozloglašeni i nepoželjni simboli Srpstva, koji ugrožavaju i vređaju hrvatski nacionalni ponos i iz Hrvatske moraju da budu proterani za sva vremena.
„Potpuno je jasno da ovde nije problem u ćirilici i ćiriličnim tablama, nego u činjenici da Srbi u Vukovaru zaista postoje i da na nešto imaju prava. To nešto su, između ostaloga, pokradena i oteta a nikada vraćena imovina, stanarska prava, pošteno zarađene a neisplaćene penzije i, naravno, neprocesuirani počinioci zločina nad Srbima. Međutim, u državi koja se predstavlja kao demokratska i kobajagi afirmiše vrednosti modernog društva kao što su ljudska prava, zaštita manjina i tolerancija, povampirenu ustašiju nema ko da zaustavi. Osim malog broja izuzetaka, u Hrvatskoj se masovno podržava ‚domoljublje‘ Tompsona, čitanje misa zadušnica za Antu Pavelića i njegove ustaše, veličaju se dokazani ratni zločinci i kontinuirano ignorišu i omalovažavaju Srbi kao najveće žrtve Holokausta u Jasenovcu.“
„Na drugoj strani“, nastavlja naš sagovornik, „Srbija kao matična država Srba i srpski narod u celini, od uspostavljanja samostalne države Hrvatske naraštajima mladih Hrvata predstavljeni su kao agresori, četnici, ratni zločinci, silovatelji i genocidni narod o kome se fabrikuju neverovatne laži, sve u cilju narastanja antisrpskog raspoloženja.
Rezultat svega toga je ovo što danas doživljavamo u Vukovaru i Hrvatskoj u celini. Uprkos bezuslovnom ulasku hrvatskog kapitala u srpsku privredu, uprkos snishodljivosti srpskih zvaničnika i države da se suprotstave besprimernom generisanju nepodnošljivosti i mržnje, i uprkos sveopštem gostoprimstvu kojim Beograd dočekuje hrvatske estradne zvezde, pa čak i dokazane srbomrziteljke, Terezu Kesoviju i Doris Dragović, odnos prema Srbima ni najmanje se ne menja. Pre nekoliko dana, dok sam gledao ‚Jutarnji program‘ RTS-a, razočarala me lepa voditeljka Dušica preteranim gostoprimstvom prema splitskom pevaču Nenu Belanu i rečenicom: „Gospodine Belan, nema muškarca u Beogradu koji nije nekada vodio svoju ženu na Nena Belana“, što je zaista udvornički preko svake mere. E, vidite, nijedan od tih hrvatskih estradnih umetnika, poput Belana, Cetinskog, Džibonija neće, kada se vrate u Zagreb ili Split, da na primer, održe konferenciju za novinare, pa kažu svojim sunarodnicima da su oni u Srbiji lepo primljeni, da u njoj zarađuju ogromne količine para koje potom donose u Hrvatsku i da, zapravo, ako međusobno ubijanje u ratu ostavimo onima koji se time bave, ne postoji stvarni razlog za ovakvu srbofobiju. Mislim da su vodeći i najodgovorniji nosioci ovog neshvatljivog projekta mržnje Katolička crkva, hrvatski branitelji i istoričari, podržani ćutanjem hrvatske intelektualne elite iz koje izuzimam jedino hrabrog Igora Mandića.“
Leskovac navodi i slučaj svog učešća u TV emisiji „Otvoreno“ sa prof. dr Žarkom Puhovskim, čestim gostom beogradskih medija i raznih tribina, koji je tom prilikom rekao da neki Hrvati u Zagrebu Srbe doživljavaju kao kućne ljubimce.
„Naravno da sam odmah reagovao i zahtevao od Puhovskog da se izvini Srbima za ovaj neprimereni cinizam, iako me je voditeljka Dijana Čuljak ubeđivala da sam krivo shvatio rečenicu. Jer, ako se sa Srbima tako neslano šali profesor političke filozofije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, šta možete da očekujete od jednog primitivnog fudbalera po imenu Džo Šimunić koji na stadionu kliče ‚Za dom spremni‘, a 30.000 ostrašćenih navijača mu uzvraća ‚Spremni‘“, kaže Rade Leskovac.

Mesto zajedničke tragedije i novog nespokoja

Da vukovarska priča, kao posledica zajedničke tragedije Srba i Hrvata koji su u njoj učestvovali, ne vodi dobru, vidljivo je na svakom koraku.
„Na sudbini ovoga grada temelji se kompletna hrvatska laž o građanskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije. Kao aktivni i autentični učesnik tih događaja tvrdim da hrvatska istoriografija jednostrano prikazuje događaje, počev od toga da ulazak JNA u Vukovar, koji je tada još uvek bio u zajedničkoj državi, naziva agresijom i ne priznaje da su ustavno-pravni poredak, uz istovremeni progon i ubistva Srba, urušili Hrvati. Iz te priče i slika porušenog grada koji su upoređivali sa Drezdenom posle savezničkog bombardovanja, iz fama o takozvanim srpskim koncentracionim logorima i o tri hiljade silovanih Vukovarki, narastala je sadašnja mržnja prema Srbima koja se još uvek iskaljuje u razbijanju ćiriličnih tabli“, priča Leskovac i usput nas vodi do zgrada sa kojih su table nestale, a postavljene su dvojezične.
Na naše pitanje mogu li, ipak, neke razumnije snage da zaustave eventualnu ponovnu eskalaciju hrvatskog fašizma, Leskovac kaže da je zabrinut jer na osnovu istorijskog iskustva sumnja u takvu mogućnost.
„Svi smo svedoci da ulazak Hrvatske u Evropsku uniju ni na koji način nije uticao da se ovo fašističko ludilo zaustavi. I srpski narod zaista ima razloga da strahuje, posebno posle činjenice da je čak 650.000 Hrvata potpisalo peticiju kojom zahteva referendum o izuzimanju ćirilice iz Vukovara kao grada posebnog pijeteta, kao da u njemu nije bilo i srpskih žrtava. Ako svemu tome dodate da hrvatski intelektualci ćute, kao što su ćutali i o ‚knjigocidu‘ ili uništenim knjigama na srpskom jeziku, pismu tokom rata i ne oglašavaju se o činjenici da se čak 200 katoličkih crkava i kancelarija stavilo u službu zločina nad ćirilicom kao jednim od simbola Srpstva, onda je sve jasno.“
Tog trenutka u priču se uključila i Leskovčeva poslovna saradnica Dragana Đorđević, objašnjavajući šta Hrvati, zapravo, rade.
„S jedne strane, aktuelne hrvatske vlasti najavljuju da će novim promenama Ustava onemogućiti održavanje najavljenog referenduma protiv ćirilice u Vukovaru, a sa druge je Ministarstvo prosvete još početkom godine izdalo saopštenje da će učenici osmih razreda iz cele Hrvatske biti obavezni da dva dana provedu u Vukovaru, gde treba da se podigne memorijalni centar hrvatskim žrtvama. Pritom je predviđeno da spavaju u kasarnama i prisustvuju predavanjima koje će držati vojni stručnjaci i branitelji, kao svojevrsne časove istorije. Onda u Vukovar dođe neka novinarka HRT, čini mi se da se preziva Krišto, pa prilikom posete Crkvi Svetog Filipa Jakova priča kako su za vreme rata neki četnici tu podmetnuli bombu koja je, srećom, na vreme otkrivena. Posle toga odlazi u školu i među osnovcima postrojava najpre srpske osnovce u nameri da ih anketira. Kada se predstave Dušan, Nemanja, Đorđe, Vuk, ona kreće sa pitanjem da li vole Hrvatsku i hoće li se iseliti zbog teške ekonomske situacije, da bi ih na kraju navela na konstataciju kako su svi oni, zapravo, Hrvati. A hrvatsku decu posle pita šta misle o svojim vršnjacima Srbima, ne ispuštajući „činjenicu“ šta su im sve učinili njihovi roditelji, da bi oni počeli da nabrajaju kako su nekome ubili dedu, nekome komšiju, i tako redom. Jednom rečju, svaki Srbin posle ovakvog intervjua treba da doživi nervni slom, a da svaki Hrvat postane ustaša čak i ako to nije bio“, zaključuje Dragana.

Hrvatima još niko nije rekao – dosta!

„Vukovar je već godinama poligon za iživljavanje nad Srbima i dokazivanje hrvatstva. Ali ovo sad je prešlo svaku granicu. Demokratska Evropa se uopšte ne izjašnjava o fašizmu svoje nove članice, uprkos stidljivom protestu zvaničnog Beograda. Hrvatska bez zadrške negira postojanje srpske manjine, a to je suština fašističke ideologije. Ali, to je zato što Hrvatima još niko nije rekao – dosta! I što i ona Doris Pak agituje protiv Srba samo zato što predaje na privatnom univerzitetu Miomira Žužula u Dubrovniku.

Fašizam generiše Katolička crkva

„Fašizam je ideologija koja negira postojanje manjinskih grupa do njihovog fizičkog istrebljenja. Kod Hrvata fašizam je usmeren isključivo prema Srbima i uopšte nisam siguran da on neće ponovo eskalirati u najgorem smislu reči. Jer, ustaštvo kao najgori oblik fašizma i nacizma inspiriše i generiše Katolička crkva koja sa oltara šalje izlive mržnje. To posebno dobija na težini kada to rade ugledni biskupi kakav je sisačko-moslavački Vlado Košić, ili ličko-senjski Bogić, ili Bozanić. Njihova Komisija Justicia et paxa je pravi izvor zla.

Piše Nevenka Stojčević

Izvor: Pečat