Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Вук Драшковић
Лидер СПО-а Вук Драшковић ниjе jедан од оних коjе су “узбудиле” речи владике Јована Ћулибрка, изречене у интервjуу Недељнику, да с мером, извагано и неострашћено треба да се односимо према питању канонизациjе Алоjзиjа Степинца.
– Владика Јован Ћулибрк jе несумњиво веома образован човек, такорећи енциклопедиста. И ниjе од оних коjи имаjу само jедно око, или ниjедно, и коjи све мере само тасом своjе вере и свог племена, или некаквих ‘истина’ коjе су добиле статус табуа – рекао нам jе Вук Драшковић на почетку разговора за “Недељник“.
– Управо такви људи знања и неострашћености, они коjи нису фанатици и коjи не ходаjу на ногама мржње, неопходни су и на српскоj и на хрватскоj страни, да прођу кроз минско поље односа Срба и Хрвата, и односа српске и римске цркве – додаће Драшковић.
Како видите ваш ход кроз то минско поље, ход коjи jе почео интервjуом у Старту пре 25 година? Тада су актуелизовани односи Срба и Хрвата “на ивици ножа”? Говорите да jе потребно да о томе говоре неострашћени људи, а таj интервjу jе тада доживљен баш као острашћен?
– Таквим су га означили људи незнања и острашћености. Не желим да препричавам себе, али jа сам тада упозорио на опасност рушења Југославиjе, такнуо у неке табуе, а jедан од њих jе био да jе Краљевина Југославиjа била антихрватска и великосрпска творевина. Упозорио сам да се мора учинити све да се спречи распад Југославиjе, распад државе чиjа jе етничка мапа у Босни, Хрватскоj, на Косову подсећала на кожу леопарда. Трагични догађаjи коjи су уследили дали су за право моjим страховима, и ни у чему нисам демантован.
Иако сте у том интервjуу формулисали да jе граница између Срба и Хрвата исцртана српском крвљу са усташког ножа?
– То jе била моjа реченица, а украдена од генерала Михаиловића. Он jе пред краj рата иступио са концептом федералне Југославиjе, коjу би чиниле проширена Словениjа, проширене српске земље и териториjално смањена Хрватска, коjа би, како jе он рекао, морала да буде кажњена због геноцида над Србима, Јевреjима и Ромима, и да би та казна била нека врста колективног наука целом народу да више никада не изнедри и не подржи ишта слично усташама и њиховом проjекту геноцида.
Ви, дакле, ни у том тренутку нисте били за распад Југославиjе?
– Никада нисам био за распад Југославиjе. И увек сам се противио фанатицима и будалама на српскоj страни – а нарочито образованим и паметним будалама, jер су оне наjопасниjе – коjе су тврдиле да jе свака Југославиjа српска гробница и да смо 1918. године поплочали пут у пакао. Србиjа jе 1918. године изашла из Првог светског рата као поражени победник. Као победник коjи jе био на ивици биолошког опстанка, jер jе изгубила такорећи половину свог мушког становништва. Стварањем Југославиjе та биолошка катастрофа jе преброђена. А осим тога, тадашње историjске околности наметале су Србиjи обавезу уjедињења са Словенима све до Алпа, са народима коjи су нам били наjближи. Аустриjа jе пропала, и од Дрине до Алпа нашао се простор коjи више ниjе био Аустриjа, простор коjи jе могао постати плен, Италиjе пре свега. Могуће да би у тоj ситуациjи, уз комадање те ничиjе земље, Србиjи припала Босна и Херцеговина, али би остао утисак отимачине, што би био заметак велике несреће у будућности.
Како ви тумачите “случаj Степинац”?
– Несумњиво jе да jе Степинац био бискуп и кардинал у геноцидноj држави Анте Павелића. Владика Јован каже да су му брата, и то 1943. године, убиле усташе. Несумњиво jе да има много сведока да jе спасао хиљаде и хиљаде српских живота, тако што их jе извлачио из логора, или jе на колективним црквеним службама благосиљао њихов прелазак у римокатоличку веру. Са становишта римске цркве – у то време кад нема никаквога екуменизма, кад две цркве jедна другу доживљаваjу као неприjатеље – превести православца у римокатоличанство ниjе био грех него нека врста црквеног подвига. Иако то jесте био грех.
Ми, међутим, немамо никаква истраживања колико jе од тих хиљада Срба, коjи су покатоличавањем спасли своjе животе, остало у римокатоличкоj вери чим jе пао нацизам. Претпоставља се да су насилно покатоличени сви добровољно иступили и вратили се православноj вери. Са биолошке тачке гледишта, жив може да се врати у православне, а мртав не може никад. Важна jе друга ствар. Несумњива jе чињеница да комунистичка Југославиjа никада ниjе подигла ни оптужницу против Анте Павелића, дакле врховнога команданта геноцида над Србима, Јевреjима и Ромима.
Мислите да се кривица тражи на погрешном месту?
– Комунистичка Југославиjа тужиоцима у Нирнбергу, када се судило главешинама Холокауста, ниjе упутила ниjедан доказ, ниjедну напомену о помору Срба, Јевреjа и Рома у нацистичкоj Хрватскоj, уз злочине коjи су превазилазили чак и наjужасниjе злочине немачких нациста. Да ли за то треба да окривљуjемо Степинца или неког другог?
Несумњиво jе да jе Степинац 1918. године своjевољно желео да приступи српскоj воjсци. Огромна jе провалиjа између српског добровољца из 1918. и бискупа режима чиjи jе циљ истребљење Срба 1941. године. Али та провалиjа, по мени, ниjе ништа мања од провалиjе између елитног краљевског пилота Фрања Пирца, коjи 1941. гази своjу заклетву и заставу, прелеће на страну геноцидне НДХ, чак бомбардуjе Москву. Када схвати да Хитлер и Павелић губе рат, прелеће код Тита и постаjе генерал и хероj. Колика jе тек провалиjа између команданта усташке пуковниjе Марка Месића, коjи са своjом пуковниjом бива заробљен у Стаљинграду, и истог Марка Месића коjи 1944. године са Црвеном армиjом, на челу тих усташа, долази у Србиjу, као њен ослободилац, и прави помор над несрећним народом Драгачева, Гуче, Поморавља… Не оптужуjем jа Хрвате. Ја оптужуjем Србе. Нас.
На кога тачно мислите? Мислите да jе толико инсистирање на Степинцу на неки начин прање сопствене савести?
– Зависи чиjе савести. Не мешаjмо народ у то. Оправдања да се много шта морало прихватити у страху од Тита – на коjа се позива српска елита у цркви, у САНУ, у Удружењу књижевника, у парламентима… – служе за умиривање њихове савести, ако jе имаjу. Нема Тита већ неколико децениjа, а та елита ведри и облачи по Србиjи, и држи нас заробљеницима Удбине историjе и историjе коjу су они креирали у последњоj децениjи 20. века, направивши од Срба страшила на светскоj позорници, гурнувши нас да починимо страшне злочине и да, притом, у jаму буде бачен српски 20. век. Да на краjу тог века изгубимо и Први балкански, и Други балкански, и Први светски рат.
Мислим да jе срамота управо те елите, а не народа, да Београд данас нема споменик ни улицу маjора Ивана Фрегла и маjора Александра Мишића. Обоjица су заробљени почетком децембра 1941. године на Равноj гори и Немци су их осудили на смрт. Аца Мишић, свезан, пред стрељачким водом има жељу да му одреше руке и да му дозволе да пред смрт цокулама гађа немачке воjнике. Одбили су. Словенац Фрегл има жељу да он лично командуjе стрељачким водом, и Немци то прихватаjу. Мислим да нигде, у било ком рату, нема таквог примера. И то jе за еп, то jе за памћење, а не за презир. Али српска елита, следећи путању комунистичке историjе, и данас бира ово друго.
Може ли се све пребацити само на елиту о коjоj говорите?
– Народ дуго памти, али памти оно што зна. Од њега се криjе много тога. Заборав затрпава много тога што не сме бити заборављено. Ко у Србиjи зна да jе устанак против геноцидне Павелићеве државе у Херцеговини почео већ 2. jуна 1941. године? Да jе у jуну 1941. године, у jедноj житноj долини у селу Пржине близу Гацка, убиjен Звонимир Поспишил, jедан од атентатора на краља Александра у Марсељу 1934. године, а да су 3. jула исте године на Трусини откинута Павелићева крила – убиjени су његова десна рука Миjо Бабић, доглавник, шеф обавештаjне службе НДХ, командант његове личне боjне и оснивач свих концлогора за Србе, Јевреjе и Роме у Хрватскоj. Убиjен jе и Антун Погорелац, атентатор на краља Александра у Загребу 1933. године. Нигде нема никаквих обележjа, ни данас, када су ти краjеви у Републици Српскоj. Па ниjе ваљда да jе то забранио и заборавом затрпао високи представник за БИХ?
Ко данас зна ко jе Милисав Семиз? То jе пилот коjи на небу изнад Београда 6. априла 1941. обара четири немачка авиона. Ко зна за Миху Хлавора, Милоша Жуњића, Добрицу Новаковића, Живицу Митровића и многе jош хероjске браниоце нашег неба од наjjаче воjне армаде у историjи света. Сви су изгинули на небу Београда, а и мртве их данас убиjаjу Срби, jер неће да их се сећаjу.
Поручник Марко Божовић, командир jедног малог тенковског вода на путу Витин-Вршац уништава 14 немачких тенкова, гине више од 40 немачких воjника. Пре битке, поручник Божовић се обратио том свом воду речима: “Јунаци, ми смо данас на српским Термопилима”. Нико од њих ниjе преживео. Српски Леонидас и његови воjници су пут Витин-Вршац, заиста, претворили у српске Термопиле. Немци су, пред њима мртвима, поскидали капе. А Срби? Ни данас, немаjу ни капе ни главе.
Али то не мења чињеницу да у Хрватскоj инсистирањем на Степинцу – а недавно jе била инициjатива да се “За дом спремни” уведе као поклич у хрватску воjску што су потписивали и неки бискупи – призиваjу духови прошлости.
Да ли то говори да у Хрватскоj, ипак, ниjе прошао процес денацификациjе?
– Не може се плима усташтва у данашњоj Хрватскоj ни сецирати ни анатемисати уз, истовремени, мук о српским злочинима у недавним ратовима и слављење наших злочинаца безмало као националних светитеља. На том пољу, ми не можемо бити супериорни тужиоци, ни пред Србима, ни пред Хрватима, ни пред Европом и светом. У “Олуjи” jе почишћено више од 200.000 Срба. То jе велики злочин, али ниjе лако разлучити да ли jе више хрватске или српске кривице у библиjском пострадању краjишких Срба. Осим тога, хрватска страна “Олуjу” правда претходним етничким чишћењем Хрвата у Српскоj Краjини, агресиjом комунистичке и српске ЈНА на Хрватску, Милошевићем и српском елитом коjа га jе подржавала и коjоj jе он, и данас, предмет хвалоспева и обожавања. Због тога, сматрам да ми битку против данашњег усташтва у Хрватскоj морамо да пребацимо на терен геноцидне Павелићеве Хрватске, на извор и темеље сатанске мржње против Срба, и да ту битку, сецирање утробе усташтва, мораjу да воде људи од знања, мудри и неострашћени, а не таблоиди, незналице или фанатици заогрнути мржњом према Хрватима као народу.
Зар ниjе прича о Степинцу управо то?
– И “случаj Степинац” jе прилика да се осветли геноцид над Србима, њихово покатоличавање ради спаса живота, тадашње држање Ватикана, однос самог Хитлера према злочинима коjи су, чак и њему, били тешко поjмљиви. Тада нема ни Милошевића, ни ЈНА, ни Републике Српске Краjине, ни српских академика и владика коjи проповедаjу освету. Тада постоjе само jедна геноцидна државна машинериjа и њене жртве: Срби и Јевреjи, пре свега.
Жртве те апокалипсе, тог помрачења људског ума, jош нису ни пописане. Чиjа jе то кривица? Српска историjска наука jош ниjе разбила таму заборава, идеолошких пресуда и неистина о усташком геноциду. Данашњи прогон ћирилице у неким градовима Хрватске, поклици “За дом спремни”, мисе бискупа усташким кољачима, кукасти криж на сплитском Пољуду, захтеви да се Хрватска очисти и од преосталих Срба… све то извире из Павелићеве НДХ. Свака српска оптужница мора да буде утемељена на извору зла. И, таква, бити представљена и Европи, Вашингтону, Москви, Ватикану.
Мислим да нам jе, у демаскирању усташтва у данашњоj Хрватскоj, посебно потребна помоћ Немачке. Та држава jе данас савест Европе, погледаjмо само њен однос према драми људи из Сириjе. Немачка jе денацификовала себе. Како би прошао у Немачкоj неко да на фудбалском стадиону хитлеровски уздигне руку и узвикне “Зиг хаjл”? Мислим да jе обавеза Немачке да помогне и у денацификациjи државица и предела коjи су били уз Хитлера 1941. године, а верниjег и оданиjег савезника од Павелића Хитлер ниjе имао. Опет, да то чине мудри људи, а не острашћеници, и да се то, чак, чини у тишини.
Ако су корени страдања хрватских Срба у Другом светском рату, како онда тумачите то што наша држава “Олуjом” званично обележава дан сећања на те жртве?
– Да jе мене неко питао, никада не бих проглашавао 5. август Даном сећања на српске жртве. Неистина jе и у називу. Прави назив требало би да гласи: Сећање на српске жртве од Срба и Хрвата. Таj дан сећања на страдања српског народа и страшне злочине почињене над њим везао бих за 10. април 1941. године, дан настанка НДХ. Понављам, сви злочини извиру из тога дана. Како они коjи су се догодили у Другом светском рату, тако и рецидиви усташтва коjи се догађаjу данас. Наравно, ни то не смеjу да воде људи без очиjу, људи без памети нити људи мржње. Тихим гласом да говоре чињенице и да се упознаjе свет са заборављеним, затрпаним геноцидом над jедним народом. Мислим да би то било и у функциjи будућности српско-хрватских односа. Оваj свет се тресе из темеља. У Европи се догађаjу тектонски поремећаjи, али ЕУ неће пропасти. Она се хоће реформисати и jа видим у не тако далекоj будућности мрежу европских подуниjа коjе ће чинити ЕУ. Једна од тих подуниjа биће државе бивше Југославиjе и Албаниjа. А истина о прошлости jедина jе коjа може поново зближити Србе и Хрвате.
Сада jе популарна алтернативна историjа. Како би, да сте се ви питали, изгледало ових 25 година српско-хрватских односа?
– Обећавам да ћу jедном написати, и трудићу се да будем максимално обjективан и поштен, шта би се све дешавало и како би се дешавало да сам 9. децембра 1990. године постао председник Србиjе и да jе СПО освоjио парламентарну већину. Мислим да би данас Југославиjа била у НАТО-у и у ЕУ, и да никаквога рата не би било. Учинио бих све, и могуће и немогуће, да држава опстане, и било коjи уступак Словенцима, Хрватима, Бошњацима, не бих сматрао српским поразом него обавезом да, као већински народ, коjи jе наjвише глава узидао у темеље Југославиjе, сачува своjу државну кућу и да сачува своjу историjу.
Извор: СРБИ НА ОКУП
Везане виjести:
Николић: Папа нигдjе не жури када jе риjеч о проглашењу кардинала за свеца
СПЦ ОДГАЂА БЕАТИФИКАЦИЈУ И ТРАЖИ СТАВ ВАТИКАНА О НДХ
Може ли СПЦ да спречи да Степинац постане светац – Jadovno …
Владимир Умељић: „Свети“ Алоjзиjе Степинац и Срби – Jadovno …
СПЦ у процесу канонизациjе Степинца? – Jadovno 1941.
Писмо Епископу Јовану Ћулибрку
Писмо Епископу славонском Јовану Ћулибрку поводом Дана …
Владика Јован и министар Вулин на Јадовну 29. jуна 2014. у …
ЕПИСКОП СЛАВОНСКИ ЈОВАН ЋУЛИБРК: Срби, добро вагаjте …
Реаговање Међународне комисиjе за истину о Јасеновцу на …
