Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Време је за Томпсона у „Београдској арени“

Датум објаве: петак, 20 јануара, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Ако Србија и службени Београд заиста имају потребу да виде праву, већинску Хрватску, Хрватску са којом ће се сусретати на свим пољима друштвеног и политичког деловања, онда у „Београдску арену“ што пре треба довести Марка Перковића

Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Ако сте из наслова закључили да сам нешто љут, па од муке идем у крајност, нисте у праву. Заиста мислим да је време за београдски концерт Марка Перковића Томпсона. Да, оног што у песми „Бојна Чавоглаве“ прети Србима протеривањем из Хрватске, додајући да ће их (Србе) хрватска рука стићи и на простору Србије; оног на чијем се концертима сакупљају симпатизери и следбеници усташке идеологије; оног који пре сваког наступа извикује „За дом“, а публика одговара „Спремни“.

Али, он је симпатизер усташа, већ чујем како реагујете. Јесте, па шта? Зар би то био први јавни наступ неког симпатизера усташтва у Београду? Јесте ли сигурни да неки који вам се непрекидно церекају са екрана бројних београдских телевизија нису симпатизери усташке идеологије? У овој или оној улози, сасвим је свеједно.

ПАПИН БЛАГОСЛОВ

Због чега би Београду и Србији био потребан Томпсонов концерт? Због праве слике Хрватске. Томпсон је Хрватска, већинска, што отворена, што прикривена, Хрватска са црним кошуљама и капама на којима се кочопери слово У и Хрватска која не иде на те „провинцијске дернеке“, али иза закључаних врата слуша Томпсона.
Лепо и медено збори Иво Јосиповић о томе како односи Хрватске и Србије треба да буду…знате већ какви, али се на његовом скупу, у Книну, и то на дан обележавања „Олује“ појави тек шест хиљада људи, са све војним јединицама које учествују у паради, док се тридесетак километара даље, доле у селу Чавоглаве, у Поповом пољу, код Дрниша, на позив Томпсона окупи преко 100.000 Хрвата.
Али, то није права Хрватска, рекли су и рећи ће опет многи, и у Хрватској и ван ње.
А где је онда права Хрватска, ако није у Чавоглавама? У Сплиту, граду који ће наступ Томпсона на Пољуду 2002. године да памти као највећи концерт свих времена, мерен бројем присутних на стадиону и оних који на крцато Хајдуково игралиште нису могли да уђу.
Можда у Загребу где је Томпсон пре неколико година, и поред директног преноса на државној („ХРТ“) телевизији, окупио 120 хиљада поштоваоца свог музичког, политичког и друштвеног деловања. Напунио би он и „Арену“ у Пули, неколико пута, али му не дају. Не знам због чега. Ваљда зато што је „Арена“ старија од Хајдуковог стадиона, па би Томпсон ту, као, нешто скрнавио.
На концерте Марка Перковића долазе највиши државни функционери републике Хрватске; на сваком наступу регистровано је од три до шест, што актуелних, што бивших хрватских министара; неколико легендарних хрватских спортиста (Звоне Бобан, Дино Рађа, Стојан Вранковић) путују и по неколико стотина километара само да би чули и видели Томпсона уживо; његове песме пуштају се скуповима Хрватске демократске заједнице, на државним свечаностима, а селектор фудбалске репрезентације Хрватске Славен Билић признаје да у свлачионици, уочи важне утакмице или на њеном полувремену, пушта песме Марка Перковића, не би ли у играчима пробудио национални жар и додатно их мотивисао на трчање и бољу игру. Јадранка Косор са сетом у гласу саопштава да често слуша Томпсонове песме, из којих издваја „Лијепа ли си“.
Почетком 2009. године Хрвати су бирали најбољу песму написану и „углазбљену“ за последњих 60 година. Победио је Томпсон са склепотином која се зове „Заустави се вјетре“. Иво Робић, Вице Вуков, Арсен Дедић, Габи Новак, Оливер Драгојевић, Тереза Кесовија…па композитори Зденко Руњић, опет Арсен Дедић, Рајко Дујмић, Ђорђе Новковић, Џони Штулић, Масимо Савић, Џибони…све је то за Хрвате мачји кашаљ у поређењу са Томпсоном.
Нема томе ни три године како је велики број угледних и у Хрватској веома цењених академика, културних радника, уметника, новинара, генерала… саставио јавно писмо у којем се тражи друштвена и медијска заштита Марка Перковића Томпсона од „неосноване и ничим оправдане критике у медијима“.
Томпсон је до сада два пута примљен код папе у Риму, где је добио благослов за себе и своју породицу. Треба ли да напоменем да папа не прима ни случајно, ни свакога.
Томпсон је слика Хрватске, зна то Ватикан боље од других. Томпсон је већинска Хрватска и због тога овом делији што пре треба организовати концерт у „Београдској арени“. Бољег начина да Србија упозна Хрватску – нема. А могући инциденти? Какви? Као ови што су се „догодили“ у дане наступања Дина Мерлина у „Београдској арени“. У поређењу са оним што је Дино Мерлин изговорио на рачун Срба, Томпсон је основац, одликаш из прве клупе.

КАКО СЕ „РОДИО“ ТОМПСОН

Марко Перковић је, за разлику од скоро целе хрватске естраде, остао онакав какав је био на почетку; не подноси Србе, какав је у стану, такав је на бини, прича оно што мисли и није лицемер. Сасвим довољно да га уважавате. Са таквима је у животу најлакше.
Проблем су они као Тончи Хуљић, Северина, неки чланови Нових фосила, Тереза Кесовија. Додуше, Терезу разумем, десет година је осмишљавала и зидала вилу изнад Дубровника и када је уочи самог рата заокружила тај рај на земљи Срби су јој све то срушили и запалили. Искрено, свако од нас би на њеном месту поручио Србима све најгоре што може да му падне на памет. Уз обавезно: Никада у животу нећу певати у Србији.
Онда стигну године, понестане новца и жена дође у Београд. Али, некоме ко онако отпева „Старе љубави“, као што то још увек ради Тереза Кесовија, све је опроштено. Нисам био на њеном београдском концерту, ни сам не знам због чега, али на следећи, буде ли га, обавезно идем. Због „Старих љубави“ и чаробне композиције „Паркови“ коју потписују Алфи Кабиљо и Арсен Дедић.
Сећам се добро интервјуа Тончија Хуљића. Мислим да су у питању били новинари и камере „Хрватске телевизије“. Човек је, без устезања, речима из којих кипти дубоко убеђење, најпре рекао шта мисли о Србији као „агресору на Хрватску“, а потом одбацио сваку могућност наступа у Београду. Тако је говорио, а шта се догодило? Тончи је у међувремену уредио живот тако да је чешће у Београду него у Загребу. Хуљић је у Београду развио уносне послове, наводно је купио и стан, уложио неколико милиона евра у земљиште, а један од његових плацева налази се са десне стране аутопута, на потезу од „Змаја“ до аеродрома „Никола Тесла“. Ту се, изгледа, мало оклизнуо, није рачунао на кризу, па је отворена могућност да вишемилионско улагање не успе ни да поврати у догледно време.
Северина је преко хрватских медија поручивала Србима да ће можда и доћи у Београд и ту одржати концерт, али само под условом да приход са наступа иде деци погинулих бранитеља Вуковара. Концерата је у међувремену по целој Србији било неколико, непознато је да ли је новац ишао у Вуковар, нити је то важно, али је важно да је липа Далматинка у Београду нашла ђувегију, удала се и нација са нестрпљењем очекује њену бебу, из брака са Србином Миланом Поповићем.
У загребачким „Новим фосилима“, једној од најпопуларнијих и без сумње најквалитетнијој поп-групи бивше Југославије („Фосиле“ је основао, нажалост, сада већ покојни Слободан Момчиловић, Србин са Баније), гитару свира Владимир Кочиш Зец. Тај је још 1991. године отпевао песму „Господине генерале, запамтите Вуковар“, а до пре неку годину истицао се у нетрпељивости према Београду. Могућност наступа у Србији одбацивао је са гнушањем.
„Фосили“ су после тога имали два концерта у Београду, други 11. новембра ове године, који је померен за неколико дана јер се Владимир Кочиш, звани Зец, разболео. Наравно, могли су они да нађу другог гитаристу, но Зец је молио да то не раде јер му је наступ у Београду веома важан.
Узгред, текст за песму „Генерале, запамтите Вуковар“ написао је Србин Стево Цвикић, познатији по тексту за песму „Ја сам за плес“ или „Рок ми“, са којом је задарска група „Рива“ победила на песми „Евровизије“ 1989. године и довела ту манифестацију у Загреб. Тамо је Југославију представљала Тајчи.
А како се „родио“ Томпсон? Ако је веровати момцима из сплитског Ферала, заслуге за ту појаву ваља приписати њима. Прича каже да су једне топле летње ноћи, 1992. године, фераловци седели у некаквом ноћном клубу у Сплиту где се пуштала музика неутврђеног предзнака (ови из Ферала се не сећају јер су били пијани) и ту се као откинут са крушке појавио сувоњави крезуби момак из провинције (село Чавоглаве, недалеко Дрниша), са косом до рамена и касетом у руци, на којој је снимљена, понављао је, једна његова домољубна песма. Зове се „Бојна Чавоглаве“, рекао је.
Момци из Ферала се некако одгегају до музичког пулта, наговоре надлежног да пусти песму, али им та зајебанција, како и данас причају, није била комплетна, па оду у „Радио Сплит“ и намоле музичког уредника, што и није било тешко, да и он напаћеном хрватском народу пусти домољубну будницу. Одатле је све кренуло. Сеоски згубидан из Чавоглава, момак који је до рата по цео дан седео испред сеоске трговине мешовитом робом и чекао да му плате пиво, данас је веома богат, уважен и утицајан човек. Један од најцењенијих у Хрвата.
А публика? Ко ће, велите, у Београду доћи на Томпсонов концерт? Нико. Јесте ли сигурни?

Извор: pecat.co.rs

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top