Vratili Andrića među Hrvate ili priča o jednoj maloj osveti

Četrdesetak eminentnih hrvatskih istoričara i teoretičara književnosti, umetnika, sociologa, prevodilaca, političara, teologa… izabralo je ovih dana najbolji hrvatski roman svih vremena i to, razume se, nije moglo da prođe bez provlačenja kroz srpsko – hrvatske vode

Početkom devedesetih, kada je Hrvatska izlazila iz Jugoslavije i ulazila u samostalnost, na talasu otvorenih i sa ponosom iznošenih simpatija prema ustaškoj NDH, značajno etničko čišćenje obavljeno je, između ostalog i u kulturi. Preko noći su neki pisci zabranjeni, glumci postali nepoželjni, filmovi opasni…Išlo se dotle da je, sećate se, Hrvatska televizija emitovala film „Rane“ Srđana Dragojevića, ali sa prevodom „na hrvatski jezik“.
Pre toga police u hrvatskim bibliotekama i knjižarama očišćene su od dela Miloša Crnjanskog, Mome Kapora, Dobrice Ćosića, Dragoslava Mihajlovića. Nestale su i knjige Ive Andrića. Na njega su bili posebno ljuti; kako oprostiti „etničkom Hrvatu“ izbor da najpre živi među Srbima, da piše na „njihovom jeziku“ i da se, na kraju krajeva, bez ikakve rezerve izjasni kao srpski pisac. Takav Andrić nam ne treba, to je izdajnik, govorili su čak i neki hrvatski akademici. Priučene, polupismene novinare i nabeđene književne kritičare, da i ne spominjem.

VELIKA ZADRŠKA
Od tada je prošlo dvadesetak godina. Došlo je do određenih promena, političkog i ideološkog otopljavanja što, nažalost, globalnog dobra Srbima u Hrvatskoj nije donelo. Andrić se preko romana, pripovedaka, eseja, delimično vratio hrvatskim čitaocima, ali ga i dalje doživljavaju sa rezervom. Oprošten mu je, uz veliku zadršku, život sa Srbima, kolosalan opus napisan na „tamo njihovom jeziku“ ali se, gle čuda, ne poštuje Andrićeva volja da ga tretiraju kao srpskog pisca.
Andrić se ovog decembra, 2010. godine, našao u izboru za najbolji hrvatski roman svih vremena. I pobedio? Ne, ni blizu i to je ta perfidna, za dobre poznavaoce očekivana, hrvatska osveta Ivi Andriću zbog „izdaje hrvatstva“.
U organizaciji „Jutarnjeg lista“ četrdesetak hrvatskih istoričara i teoretičara književnosti, umetnika, sociologa, prevodilaca, političara, teologa, izdavača…izjašnjavalo se o najboljem hrvatskom romanu napisanom „za poslednjih 500 godina, za period od Zoranića i njegovih Planina“.
Suvereno, sa ogromnom razlikom u odnosu na ostale, pobedio je „Kiklop“ Ranka Marinkovića. Drugi je roman „Mirisi, zlato i tamjan“ Slobodana Novaka, treći „Povratak Filipa Latinovića“ Miroslava Krleže, koji je zauzeo i četvrto mesto romanom „Na rubu pameti“, a tek na poziciji broj pet nalazimo nobelovca Ivu Andrića i „Travničku hroniku“.
Šesti je Vladan Desnica, odnosno njegov roman „Proljeća Ivana Galeba“, sedmo mesto ponovo Andrić „Na Drini ćuprija“, na osmoj poziciji opet Krleža, ovoga puta sa „Zastavama“, deveto mesto osvaja „Prokleta avlija“ Ive Andića, dok je deseti Ante Kovačić, sa romanom „U registraturi“…I tako dalje, do četrdesetog mesta.
Da je živ Miroslav Krleža bi posle objavljivanja navedenih rezultata ili umro ili bi se zauvek povukao iz javnosti.

HRVATSKA INTELIGENCIJA
On koji o hrvatskoj književnosti gotovo nikada nije govorio u superlativima i koji je držao do toga da je najmanje devedeset odsto hrvatske književnosti obično smeće, gde je njegovo delo neupitno najbolje i najvrednije što je u Hrvata napisano, teško bi preživeo činjenicu da hrvatska inteligencija Ranka Marinkovića i Slobodana Novaka smatra većim piscima od njega.
Jedina uteha bila bi mu činjenica da je u tom glasanju prošao bolje od Ive Andrića.
Krleža je, o tome sam pisao pre par meseci, nekim svojim prijateljima i biografima o Ivi Andriću govorio kao o malom, provincijskom piscu koji bi to, tvrdio je, i ostao da nije dobio Nobelovu nagradu za književnost. Veća glupost Krleži se nije mogla omaći; kako je to mali beznačajni pisac uopšte dospeo u krug pažnje ljudi koji dodeljuju Nobelovu nagradu i kako je, takav nikakav, tu nagradu i dobio. I to u vreme kada je ovo priznanje zaista imalo svetski značaj i relevantnost i kada je bilo nesporni dokaz književne veličine. Za razliku od Nobelove nagrade današnjih dana. Ali, poznat je Krležin kompleks od Andrića i otuda sva njegova srdžba i nipodaštavanje velikog Andrića.
Niti se može niti je potrebno ulaziti u nečiji ukus, o tome se i ne raspravlja, ali ovde se čovek jednostavno ne može oteti utisku da je Ivo Andrić vraćen na listu „hrvatskih pisaca“ samo da bi bio ponižen.
Ranko Marinković jeste značajan pisac za hrvatsku književnost, ali je njegovo celokupno delo neuporedivo sa onim što je iza sebe ostavio Ivo Andrić. Isto tako, u bivšoj Jugoslaviji niko nikada u ocenjivanju književnih, umetničkih, vrednosti u romanesknoj literaturi, Marinkovićevog Kiklopa nije ni spominjao kada bi se razgovaralo o romanima koji u sebi nose istu ili približnu umetničku snagu kakvu imaju Andrićeva dela; „Travnička hronika“, „Na Drini ćuprija“, „Prokleta avlija“…
Za Ranka Marinkovića (rođen 1913. godine na Visu, umro 2003. godine u Zagrebu) veže se i jedan interesantan biografski podatak koji, možda, nešto objašnjava u ovoj priči. Marinković je pod stare dane postao sledbenik Franje Tuđmana, a bio je do pred smrt većnik HDZ-a u gradskoj skupštini Zagreba.
Što se tiče Slobodana Novaka tu i ne treba trošiti reči; osim romana „Mirisi, zlato i tamjan“ Novak je iza sebe ostavio samo dve knjige eseja, jednu zbirku poezije, romansiranu biografiju i roman „Izvanbrodski dnevnik“ koji je pre novela nego roman. To, naravno, ne znači da je „Miris zlato i tamjan“ loš roman, da je manje vredan jer dolazi od pisca mršavog opusa, ali da je bolji od romana „Na Drini ćuprija“ to sigurno nije i takva ocena može da se rodi samo u Hrvatskoj.
Kao što smo videli u ovom vrednovanju sjajno je prošao Vladan Desnica, sa romanom „Proljeća Ivana Galeba“, što takođe, kao i sve drugo, može da bude predmet rasprave ali ovde ga uzimamo kao povod za neke dodatne nedoumice oko kriterijuma po kojima su odabrani Hrvati birali najbolji hrvatski roman svih vremena.
Vladan Desnica je bio Srbin, čak potomak čuvenog Stojana Jankovića, vođe srpskih uskoka iz Ravnih Kotara, u zaleđu Zadra. Postoje tvrdnje da je Desnica za vreme Drugog svetskog rata pisao za „Četničke novine“ i to, koliko je poznato, ni on sam nikada nije demantovao.
Kako je onda Vladan Desnica dospeo među hrvatske pisce? Zato što je rođen u Hrvatskoj!
Pa neće biti, Desnica je na ovaj svet došao 1905. godine u Zadru, tada u sastavu Austrije još od 1815. godine. Živeo je u Hrvatskoj! Netačno, Hrvatska u to vreme nije bila država već region ali…u redu.
Međutim, u Hrvatskoj, toj i takvoj, rođen je i živeo je Jovan Radulović. Gore iznad Zadra, u selu Polača, kod Knina. Danas živi u Beogradu. Uz ostalo, napisao je pažnje vredan roman „Braća po materi“ po kojem je Zdravko Šotra snimio odličan istoimeni film. Ako je Desnica „hrvatski pisac“ zbog čega to nije i Jovan Radulović, tim pre što je radnja romana „Braća po materi“ smeštena u Dalmatinsku zagoru, dakle Hrvatsku, i što se bavi suptilnom tematikom odnosa Srba i Hrvata, u vremenu hrvatskog Maspoka iz 1971. godine? Da, reći će neko, ali Radulović se izjasnio kao srpski pisac i otišao je da živi u Beogradu. Tačno, ali to je, rekoh, uradio i Andrić.

HAOTIČNOST I BESMISAO
A šta ćemo sa Simom Matavuljem? Rođen je sredinom 19. veka u Šibeniku (nije daleko od Zadra) i napisao je jedan od najboljih romana na tzv. „srpsko-hrvatskom jeziku“- „Bakonja fra Brne“. Andrić je nekoliko puta rekao da mu je Simo Matavulj pripovedački uzor i da je na planu strukture dela i pripovedačke veštine najviše naučio od Matavulja. Ako je Desnica pisac čiji roman je uvršten u listu najboljih hrvatskih romana svih vremena, zbog čega to nije urađeno i u slučaju Sime Matavulja? Da nije zbog njegove pripovetke „Pilipenda“ u kojoj opisuje unijaćenje Srba u Dalmaciji, prevođenje u katolike-Hrvate.
Da li ja to guram Matavulja i Jovana Radulovića iz srpskog u hrvatski književni korpus? Ne. Ja samo pokušavam da predstavim haotičnost i besmisao jednog književnog razvrstavanja i izbora.
Mirko Kovač je vrlo darovit i plodonosan pisac. Na listi o kojoj govorimo našao se na visokom jedanaestom mestu, sa romanom „Grad u zrcalu“. Mirko Kovač je Hrvat?
Teško pitanje. Možda sada jeste, nekada je bio Srbin, potom Jugosloven, pa Crnogorac…Rođen je na prostoru između Istočne Hercegovine i današnje Crne Gore. Veći deo života proveo je u Beogradu odakle se – početkom devedesetih, „bežeći od srpskog fašizma“ – preselio u Hrvatsku. U zemlju nacionalne ravnopravnosti i tolerancije. Tu je počeo da piše na „hrvatskom jeziku“, na kojem je napisan i „Grad u zrcalu“. Nisam ga čitao, ali ne verujem da je bolji od njegovog romana „Vrata od utrobe“, objavljenog u Zagrebu 1978. godine. Izvanredno delo, sa malom manom, napisano je na srpskom jeziku.
Jedan od anketiranih, Adalbert Rebić, stavio je roman „Ognjište“, ustaškog ratnog zločinca Mile Budaka, na visoko treće mesto liste najboljih svih vremena.
Eto, tako su Hrvati izabrali svoje(?) najbolje romane svih vremena. A vraćanje pokojnog Andrića nacionalnom jatu i vrednovanje njegovih romana? Hrvatska posla.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović