Вратиће се Шантић!

Хучи Неретва мржњом, а на мостарски камен пада мрак. Кажу да негде на дну реке почива први споменик Шантићев. Ако… Боље да гледа рибе, алге и камен, него да гледа шта му се дешава са градом који је толико волео да је у њему хтео и да умре. Више пута се из света враћао не могавши да избаци Мостар из срца.

Рекао је да сунце туђег неба неће грејати као што греје у његовој земљи. У његовом граду. Пала је биста. Пао је мост. Пао је и Шантић. Мртвог су га опет убили не би ли га протерали из Мостара. Смета им и у загробном животу. Смета им дух културе, дух српства. Са Вележа Шантић гледа и маше. Оде… Оде негде где сунце греје бар упола као мостарско. Протерасте Алексу! Отерали сте песника. Отерали уметника. Отерасте Србина! Шта ћете сад? Ко ће вам сада стиховима мостарско небо и земљу од Бога откупити? Чију ћете Емину песмом дозивати и ко ће вам сад знати каква вам је судба?

Једино што се успело иза Шантића сачувати у његовом родном граду јесте његова улица. Ни ње више нема. Сада носи нечије друго име. Носи име онога који је Шантићев народ у понор бацао и мртвом му се подсмевао. Хтео је једну трећину Алексиног народа убити, другу протерати, а трећу начинити нечим другим. Са Алексом су покушали све три опције, али тек након његове смрти. Зашто? Зато што за живота нису смели.

Нека данас над овим злочином плачу његово класје, његова Емина, његов град, његов народ. Плакаће, али неће дуго, јер поезија и велики песници, без обзира на то шта им ко учини, враћају се када им се прогонитељи најмање надају. Вратиће се Алекса на крилима своје уметности, а ове змије отровнице које се на његовом сунцу размилеше и изађоше испод мостарског камена, вратиће се назад у своје рупе и чекаће нову прилику. Из земље ће само по киши излазити, али тад ће бити обичне глисте.

Мислили су да ће им овај злочин проћи тек тако. Нико Мостар није задужио више него Шантић. Протеривањем њега, истерали сте и дух Мостара и сад се само његовим именом користите, а град је отишао за својим најмилијим сином.

И запитајте се кад улице буду Степинчева, Хитлерова, Туђманова и томе слично, а Мостар постане Глосар, и то глосар усташких и нацистичких појмова,  да ли је било боље убијати по Будаковом моделу или волети по Шантићевом! Већ деценијама све подредисте мржњи, а да је ико барем мало волео, знао би колика је туга и патња мрзети, а толики би људи били живи. И у дане када се Мостар, или оно што је од њега остало, опрашта од своје личне карте, ево ја ћу први испред свих Срба Бога молити да Шантића, док се у свој град не врати, наговори да дође у Србију међу свој народ и међу своје стихове који почивају на уснама сваког Србина који држи до себе и своју земљу воли онако Шантићевски.

Аутор: Милан Ружић

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

Све мање трагова Срба у Мостару- улица Алексе Шантића сад …

Ко ће те људе памтити ако ми нећемо? | Јадовно 1941.

Живимо данас како други кажу! | Јадовно 1941.