ВРАЋЕН ПОБЕДНИЧКИ ДУХ: Васкрс Срба на Крфу

За време краткотрајног боравка на Крфу, Срби су показали виталност и способност опстанка под најтежим историјским и животним околностима, а Краљевина Србија стекла је углед и међународни положај какав никада није имала у својој историји.

Рано пролеће и блага острвска клима донели су чудесан опоравак српске војске. Уз одговарајући медицински надзор и исхрану, нове униформе и оружје које је допремљено од савезника, вратио се уздрмани морал после преласка Албаније. Као да се сва мука излила са првим купањем у мору.

Реорганизација војске извeдена је по француском плану Инструкције за организацију нових формација српске војске, објављенoм 19. фебруара 1916. године. Oболелог војводу Путника на положају начелника Штаба врховне команде заменио је Петар Бојовић. Другом армијом командовао је пуковник Милош Васић, Другом војвода Степа Степановић, а Трећом генерал Павле Јуришић Штурм.

Нигде логори српске војске нису били тако уређени као на Крфу. На чистини између маслињака подигнути су шатори који су украшени цвећем и зеленилом. Ситним шљунком и камењем различитих нијанси исписани су називи јединица и обележја српске војске и државе. Логори српске војске личили су на градове подигнуте на пешчаној обали.

Српски официри убрзо су повратили снагу и победнички дух стечен после Церске и Колубарске битке. Знали су да је војсци, после искушења кроз која је прошла, потребан одмор, али и дисциплина. Све време боравка на Крфу савезничкој управи није пријевљен ниједан озбиљан инцидент. Из извештаја француског потпуковника Монијала, члана мисије генерала Мондезира сазнајемо:

„Први дани оскудице пружили су прилику да се још једном покаже изванредна дисциплина српског војника. У овој огромној гомили људи и у још мало или никако оформљеним јединицама, улогореним под непрекидним обилним кишама у маслињацима, ниједна жалба за неко посечено или оштећено дрво није приспела француској мисији“.

Упоредо са опоравком војске, образована је и српска држава у изгнанству. Наредбом Врховне команде о повлачењу „држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту, док је год ту владалац, влада и војска, па ма колика њена јачина била“. Иако без територије, готово сви нивои државне управе радили су на Крфу до краја Великог рата.

Централно место организације био је крфски театра. Општинско позориште је постало седиште српске скупштине и владе. На острву су формирани судови, школе, болнице, позоришта, затвори.

Крфска митрополија је уступила три цркве за обављање верских обреда, цркву Светог Николе, Свете Тројице и Светог архангела Михаила. Из кафана, пиљарница, бакалница и са брода „Србија“ чули су се звуци песме „Тамо далеко“. Најпопуларнија песма на српском језику настала међу војницима на Виду, временом је добијала све радосније тонове. Песму носталгије прихватали су и странци иако нису разумели све речи. Слутили су да се иза мелодије може крити само жал за напуштеном отаџбином, породицом, огњиштем. Неретко се служба у цркви Светог Спиридона завршавала песмом „Тамо далеко“ која је тако прерастала у молитву…

Уз помоћ познатог крфског штампара Ланцаса отворена је штампарија коју су Французи снабдевали најсавременијим штампарским материјалом. У њој су као званично гласило српске владе штампане „Српске новине“ три пута недељно у тиражу од 10 000 примерака. У листу су поред извештаја и вести са фронта први пут објављене Бојићева „Плава гробница“, Дучићева „Аве Сербија“, Ростанова „Краљ Петрова четири вола“ и друга вредна дела.

За време краткотрајног боравка на Крфу, Срби су показали виталност и способност опстанка под најтежим историјским и животним околностима, а Краљевина Србија стекла је углед и међународни положај какав никада није имала у својој историји.

РТРС, Љубомир Сарамандић

Извор: ИСКРА