Војска је могла да спречи распад СФРЈ!

Београдски форум за свет равноправних представио је своје ново издање, књигу генерала Радована Радиновића „Карактер ратова за разбијање Југославије“. Овај, по много чему кључан теоријски рад, умногоме објашњава шта се догађало на просторима Балкана деведесетих прошлог века. У разговору за „Вести“, генерал Радиновић објашњава суштину тих ратова, али и открива многе до сада непознате детаље из тог периода.

Какав је био карактер ратова у Југославији?
– Када се о томе изјашњавају они који су извршили сецесију, тада су то били праведни, отаџбински, домовински ратови. Али, то су били грађански ратови етничког карактера са верским обележјима у којима се борило против Срба и православља.

Тврдња је да су се Словенија, Хрватска и БиХ бранили од „великосрпске агресије“?
– То је будалаштина. Никада велика Србија није била програм ниједне званичне српске власти нити је икада учињено ишта да се тај програм велике Србије оствари.

Исто су утврдиле и судије у првостепеној, ослобађајућој пресуди Војиславу Шешељу. Мислите ли да ће та одлука опстати?
– Уколико се настави са страшним притисцима на суд због ове пресуде, а ту мислим и на протестно писмо председнице Хрватске генералном секретару УН, тада је реално очекивати да та пресуда неће остати таква. Али, Шешељ је толико дуго био у затвору да не верујем да би могао бити осуђен на дужу казну од оне коју је фактички већ одлежао. Све друго би било превише чак и за Хашки суд.

Додуше, већ постоје међународне пресуде које говоре о кривици Србије?
– Оне су утемељене на хашким пресудама. Тај суд је буквално смишљао правне конструкције како би унапред осудио већ виђене кривце – Србе. Замислите парадокс да су Срби оптужени за разбијање државе коју су стварали својом националном енергијом и својим жртвама. Па Југославија је Србима била једина држава која им је омогућавала да живе заједно. После разбијања те државе, Срби су отерани из свог завичаја, са Јадрана, Дунава, Саве, расељени на све четири стране света. Трагично је што су власти у Србији после 2000. године прихватиле ту српску кривицу.

У књизи покушавате да дате одговор и коме је сметала СФРЈ. Коме је то сметала?
– СФРЈ је после пада биполарног света сметала свима, јер више није служила сврси својеврсне тампон зоне између Запада и Истока. Зато се кренуло у њено прекомпоновање, а за ту сврху су одлично послужили новонастали режими у Словенији, Хрватској и Босни.

Има ли кривице Срба у свему томе?
– Српске кривице има много и у својој књизи нисам штедео ни војску, ни политику како у Републици Српској Крајини, тако ни у РС и Србији. Основна српска кривица је у томе што је нереално проценила стратешку ситуацију и могућности које се могу остварити из катаклизме која предстоји.

Шта све замерате политичарима?
– Једна од кључних замерки је формирање Републике Српске Крајине као самосталне државе. Није било реално да она опстане поред Хрватске, јер у сукобу две непријатељске државе и војске нестаје она слабија. Уосталом, читав Венсов план мировне операције Унпрофор није био ништа друго него припрема за реинтеграцију Крајине Хрватској.

Хероји са Кошара

Овог месеца обележено је 17 година од битке на Кошарама током НАТО агресије на СРЈ. Због чега се овај догађај и даље не обележава?
– Битка на Кошарама је била једина права ваздушно-копнена битка током агресије на СР Југославију, а када је на власт у Србији дошла гарнитура доведена 2000. године, НАТО је постао пријатељ и одмах се одустало и од тражења надокнаде за бомбардовање, испитивање последица бомбардовања осиромашеним уранијумом, загађености животне средине… Одједном је прича о херојству младића на Кошарама постала „политички некоректна“ прича. Али, ако су ти хероји остали анонимни за јавност, нису и за своје саборце.

Кривите Војску, хоћете рећи да она ништа није знала о плановима за разбијање државе?
– Конкретни планови нису тада били идентификовани, али војном врху је било потпуно јасно да следи криза из које ћемо се тешко извући. Отуда је предузела низ организационих мера, укључујући и план „Јединство“ који је значио реорганизацију војске, преуређење стратегијског командовања у смислу да се предупреди већ нарасли сепаратизам република. На крају, 12. марта 1990. године, на седници војног врха са Председништвом СФРЈ, тадашњи савезни секретар за народну одбрану Вељко Кадијевић је предложио да се уведе ванредно стање, да се подигне највиши степен борбене готовости и да се прогласи политички мораторијум од шест месеци на све политичко-правне страначке активности.

То причате о војном пучу који је био планиран?
– То није требало да буде војни пуч, већ се војска спремала да спречи братоубилачки рат. Нису била предвиђена никаква хапшења или шта слично, већ да се прогласи такво стање у држави које ће се легитимисати улогу Војске да очува уставни поредак све до договора о мирном разлазу без грађанског рата.

Кажете да то не би био пуч мада би Војска руководила државом?
– Не би руководила, него би учинила све да не дође до рата. Постоји читав низ мера које су биле предвиђене. Војска није имала пучистичких намера или амбиција да влада, него је она по Уставу била задужена да сачува уставни поредак ако дође до његовог угрожавања. Да не би дошло до рата, Војска је хтела да позове све стране на уставни договор и примора их да уколико и дође до разлаза, то не буде крвав сукоб какав је на крају био.

Научник у униформи

* Проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији, члан је Управног одбора Београдског форума за свет равноправних.
* Рођен 1939. у селу Грбавци код Подгорице, а Војну академију копнене војске завршио је 1959. године у Београду. Магистрирао је на Факултету политичких наука у Београду, а докторирао је у области методологије војнонаучних истраживања.
* Утемељењу и развоју те специфичне области у ЈНА дао је значајан допринос, посебно студијом „Метода ратне вештине“ (Београд, 1983). За ово дело добио је 1984. награду „22. децембар“, тадашње највише признање за допринос војној науци.
* Радиновић је био истраживач у Институту за стратегијска истраживања и његов директор, а затим и професор и начелник катедри високих војних школа, начелник одељења у Управи Генералштаба и начелник Управе у Савезном министарству одбране.

Аутор: Ђ. Баровић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Ко је све одговоран за распад Југославије: Словенци први …

Амерички политиколог открива: Време је да коначно сазнате …

Све лажи и подметачине у вези распада и рата у бившој СФРЈ