Владимир Умељић: Иван Ханс Мерц и Језуити

(Прилог монографиjи Драгане Миjатовић Томашевић: „Иван Ханс Мерц. Римoкатоличка „црква“ и истините лажи“)

Владимир Умељић

„Кад су Ивану Мерцу поставили питање зашто љуби Католичку Цркву и Светог Оца Папу, Иван jе одговорио: „Јер у њоj видим jасну слику прељубљеног Спаситеља и Бога Исуса са свим његовим савршенствима, а у Светом Оцу Папи под приликама човjека видим Бога свога и Господа свог.“

Клерофашистичка водећа елита геноцидне хрватске државе 1941-1945 jе прогласила Ивана Ханса Мерца своjим узором и у извесном (специфично хрватско-католичком) смислу своjим конфесионално-идеолошким путоказом. То ниjе чудно када се узму у обзир горње Мерцове речи и ставе у релациjу са есенциjалном детерминантом дотичне фазе хрватства: у оба случаjа jе непревидива тежња да се хришћанска вера супституише jедном врстом папо-религиjе а држава папократиjом. Још мање jе, наравно, чудо да jе за Ватикан Мерц већ одавно у статусу блаженог а ускоро jе за очекивати и оглашавање његове светости. Драгана Миjатовић Томашевић jе све те аспекте тематизовала у свом делу, jедан додатни моменат ми се међутим чини вредним пажње а то jе чињеница да jе у време његовог сазревања, образовања и делања папински елитни ред jезуита снажно развио своjу делатност у Хрватскоj. Иван Ханс Мерц jе наиме био под њиховим енормним утицаjем, на шта се ауторка осврће, без да ту тематику даље продуби:
„10-ог oктобра 1901 године надбискуп Посиловић jе благословио камен темељац за jезуитски дом и цркву у Загребу (…) Оваj ред, другим риjечима, jе потпуно одан Папи; главни циљ jе борба за свеопште признавање Римокатоличке „цркве” и њене jерархиjе; оваj ред jе милитантан; вjерски нетолерантан и не осjећа лоjалност према држави у коjоj живе, него само према своме реду и Римском Папи (…)“
Овде стога неколико историjских чињеница о односу хрватских тадашњих тутора, нацистичке Немачке према римокатоличкоj цркви уопште, као и према jезуитима посебно (упутнице на одговараjуће примарне историjске изворе и стручну литературу код аутора):

Осим препознатљивог укорењења нацистичких геноцидних злочинаца у културолошкоj традициjи окциденталног дела Европе ( „Не постоjи битна разлика између национал-социjализма и католичке цркве (…) зар ниjе црква прогласила Јевреjе паразитима и затварала их у гета (…) jа чиним само оно исто, што jе црква чинила 1 500 година, само сада jош темељниjе…“ (Адолф Хитлер у разговору са католичким бискупом Бернинг-ом у Оснабрик-у, 1936.), постоjе међутим и примарни историjски извори, коjи говоре о врло конкретним облицима међусобне подршке и чак повремене активне сарадње између римокатоличког и нацистичког фактора моћи тог времена.
Овде стављам само неколико чињеница на располагање и на дискусиjу, коjе у извесноj мери одудараjу од званичне, уобичаjене интерпретациjе дотичних догађања, ређе се срећу у стручноj литератури и већ тога ради се чине вредним даљег истраживања:
По подацима свештеника др Ерхард Шлунд-а из Минхена, између 1933-1939. jе преко 900 католичких свештених лица напустило цркву и ступило у службу нациста. То jе обзнанио угледни католички правник и судиjа Уставног суда Немачке, др Ернст-Волфганг Букенфурде 1961.
Оно што jе, међутим, исто тако тачно, то jе да се само у концентрационом логору Дахау у току ратних година нашло укупно 2 720 римокатоличких свештених лица (од тога jе на пр. Пољака било 1 780, са на краjу 868 умрлих, 447 Немаца и Аустриjанаца, са 94 умрлих, 156 Француза, 109 Чеха, итд.), од коjих jе „упркос врло повлашћеном третману“ њих 1 034, добрим делом стариjих и одговараjуће томе не баш наjздравиjих и отпорних на тако драстичну промену животних услова, умрло у логору. Јер њихов повлашћени третман jе важио само у поређењу са исто тако новим животним условима „нормалних“ логораша и ниjе се наравно могао упоредити са дотадашњим начином живота дотичних клирика.
Ернст-Волфганг Букенфурде даље наводи – што jе од већег значаjа, него броj отпадника од цркве у првих шест година нацистичке владавине у Немачкоj – да су „од 26 наjвиших функционера („Раjхслаjтер“) у владаjућоj немачкоj национал-социjалистичкоj партиjи, њих 12 (46% водећег кадра) били практикуjући католици (при 32% католика међу Немцима 1931.), тако да су Хитлерови критичари унутар нацистичке организациjе већ пре 1933. потаjно преименовали сопствену партиjу (НСДАП, као скраћеница за „National-Sozialistische Arbeiterpartei Deutschlands“) у „Националну заштитичку трупу наjсветиjег папе“ (НСДАП, сада као скраћеница за „Nationale Schutztruppe des Allerheiligsten Papstes“)“.
Сам Хитлер jе почео да тражи близину строго римокатолички детерминисаних политичара убрзо после отпуштања из затвора 20.12.1924., где jе доспео после неуспелог покушаjа „Минхенског пуча“. Он одлази код баварског председника Владе Хаjнрих Хелд-а, бившег челника Партиjе Центра и потом утемељивача Баварске народне партиjе, признаjе „грешку покушаjа насилног осваjања власти“, нуди сарадњу и добиjа од Хелд-а обећање, да ће нацистичка партиjа опет бити допуштена и њен лист „Völkischer Beobachter“ поново смети да излази. Тако jе и било. То Хитлера, додуше, кошта савезништва са познатим генералом Ерих фон Лудендорф-ом, коjи jе био стриктно против Ватикана и, нарочито, против jезуита. Хитлер, међутим изjављуjе: „Не трпим нападе на цркву! Доћи ће време, када ће папа поздравити заштиту цркве од стране национал-социjализма! Поглед Светог оца на свет не дозвољава никакве коректуре!“ (позитивно/заштитничко апострофирање „папинске непогрешивости“, основне догме римских бискупа, прим. аутора) На то га jе његов сопствени саборац од првог дана, гаулаjтер Артур Динтер отворено оптужио: „Само слепи jош не виде, да jе Хитлерова партиjа постала jедна jезуитска партиjа, коjа под народном заставом прави послове за Рим!“
Даље jе тачно, да jе Хитлер после демократског гласања народних представника у Раjхстагу, а опет уз одсудну помоћ римокатоличких странака – jедногласна подршка Партиjе Центра (председник jе у то време био католички прелат Лудвиг Кас) и Баварске народне партиjе (тадашњи председник Ритер фон Лекс) – успео да прође са своjим „Законом ванредних овлашћења“ (Ermächtigungsgesetz“), коjим jе фактички суспендовао устав, укинуо демократиjу и увео тоталитаризам у државу.
То значи да су строго римокатолички детерминисане политичке партиjе есенциjално помогле Адолфу Хитлеру, како да – после изласка из затвора – а. поново региструjе, легализуjе своjу странку, да последично легално учествуjе у изборима и уђе у Раjхстаг, тако и б. да потом изнутра разори и поништи демократиjу у Немачкоj. То су, несумњиво, били саодлучуjући каузални фактори нацистичког осваjања власти и есенциjални кораци ка 2. светском рату и великим геноцидима у европском 20. веку.
Обе стране су тврдиле, да убрзо потом закључени конкордат ниjе са тим имао никакве везе. Случаjност или не, неколико недеља после тога био jе свечано потписан таj важни уговор (за Ватикан наjважниjи у међународном праву) између нацистичке Немачке и Ватикана, коjим jе Хитлеров међународни престиж напречац значаjно увећан а на основу кога римокатоличка црква од тада, па до данашњег дана од немачке државе добиjа више милиjарди евра годишње.

Што се jезуита тиче, интересантно jе свакако да нису забележена значаjниjа иступања припадника овог врло утицаjног римокатоличког реда из цркве у то време, већ да jе напротив jедан незанемарљиви броj њих очигледно пронашао себе у оба табора, шта више са оружjем у руци и на првоj борбеноj линиjи Хитлеровог Источног фронта: „Перцепциjа стварности од стране тих jезуита jе стаjала у знаку ’свести о сопственоj мисиjи’ (…) Рат jе био схваћен као борба за Божиjе царство у Русиjи и као религиозно васкрсавање Немачке (…) Чак ни начин неограниченог вођења рата на Источном фронту ниjе са њихове стране био заиста постављан у питање (…) Тако да учешће jезуита у рату против Совjетског Савеза ниjе било само пасивно испуњавање дужности и наређења, већ активно и добровољно, сагласно учешће, коме су они давали сопствени смисао (подвучено од стране аутора).“
Хаjнрих Химлер jе иначе утемељио нацистичку СС-елиту директно по узору на папску jезуитску елиту: „Химлер jе знао да jе СС-организациjи недостаjао заjеднички дух, чврста организациjа, строги услови приjема и обавезуjући кодекс части. Из jедне организациjе требало jе сада створити jедан „монашки ред“. Химлер jе већ био пронашао jедан узор, jезуитски ред, са његовом доктрином безусловне послушности и култом детаљне организованости. СД -Фирер Шеленберг jе посведочио, да jе Химлер организовао СС „по принципима jезуита“. Сличност ове две организациjе jе заиста фрапантна: у оба случаjа jедна врло привилегована каста, стављена ван било какве световне jурисдикциjе, заштићена строгим критериjумима примања и међусобно повезана заклетвом апсолутне, слепе послушности врховном вођи, коjи се у jедном случаjу назива папа а у другом Фирер. Чак и унутрашња структура СС jе подсећала на њен „духовни узор“, jер jе и Игнатиус фон Лоjола (1491-1556) на чело jезуита поставио jедног генерала, коjи jе са своjим сарадницима чинио jедну врсту владе. Таj систем jе Химлер прекопирао (…)“

При овоме се свакако не сме испустити из вида, да за разлику од тадашње Хрватске, где jе римокатоличка црква била шта више у jедноj врсти симбиотичке везе са политичким режимом, у нацистичкоj Немачкоj jе она у великоj мери била гурнута у позадину. Њена улога у Хитлеровом раjху jе била комплексниjа и разноврсниjа – од прећутне подршке, преко сарадње па до унутрашње имиграциjе и отпора Хитлеру.
Драгани Миjатовић Томашевић jе дакле за препоручити да у следећем издању своjе монографиjе посвети и овом аспекту више пажње и да подробниjе тематизуjе несумњиви утицаj jезуита на тоталитаризме западног типа у европском 20. веку, као и на утицаj папократског прозелитизма у геноцидноj хрватскоj држави 1941-1945.

Везане виjести:

„ханс иван мерц – римокатоличка „црква“ и истините лажи“

Владимир Умељић СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“

Vladimir Umeljić, SOCIAL-PSYCHOLOGICAL ASPECTS OF THE …

Vladimir Umeljić: Komentar na prilog: JASENOVAC … – Jadovno 1941.

ЧЕМУ ЈОШ ЈЕДНА КЊИГА О ЈАСЕНОВЦУ? – Пише: Владимир …

Прва међународна конференциjа о комплексу усташких логора …