Vladimir Umeljić SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI ASPEKTI FENOMENA GENOCIDA U SVETLU „TEORIJE DEFINICIONIZMA“

Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu, Mejnašaf

SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI ASPEKTI FENOMENA GENOCIDA U SVETLU „TEORIJE DEFINICIONIZMA“

Uzurpiranje vlasti nad definicijama sa težnjom postizanja jednog monopola nad istima, od strane centara političke moći, oličenih u državnim ili paradržavnim strukturama je najdelotvorniji instrument dotičnih centara političke moći i istovremeno, pogonska snaga progresa i regresa u segmentarnom i globalnom razvoju ljudskog društva. Rast političke moći je iskustveno direktno proporcionalan opadanju privrženosti imperativu etike ljudskog društva. Time je uzurpiranje vlasti nad definicijama sa-odlučujući kauzalni i prateći faktor i svih socijalnih devijacija istorije čovečanstva. (Teorija definicionizma)

Vreme genocida je jedna vrsta „vanrednog stanja“ u socijalno-psihološkom pogledu i jedna bitna determinanta tog vremena je jedno – na prvi pogled paradoksalno – stanje duha: Uzurpacija vlasti nad definicijama insistira putem psihagogije na re-definiranju ciljne grupe predviđenih žrtava u smislu njihove dehumanizacije a s ciljem motivisanja predviđene ciljne grupe počinitelja genocidnih radnji, radi olakšanja predviđenih (planiranih) kriminalnih i nehumanih postupaka prema žrtavama. Prividno paradoksalno pri ovome je, da se samo grupa počinitelja više ili manje duhovno uniformiše i (makar i temporarno) suštinski dehumanizuje, dok žrtve suštinski ostaju ono što jesu.

Jer, statistički gledano, većina počinitelja jednog genocida su „normalni“ ljudi i teško da će jedan normalan čovek poželeti ili učiniti zlo svojoj majci, bratu, sinu ili supruzi. Dovesti jednog „normalnog“ čoveka, dakle, dotle da u svojoj bespomoćnoj žrtvi u trenutku sopstvenog teškog kriminalnog i nemoralnog akta (mučenje, ubistvo) ne vidi svoju majku ili svoje dete, svog brata ili svoju sestru podrazumeva jedan visok stepen psihagogičnog uspeha re-definisanja dotične žrtve – to žrtveno biće za počinitelja u tom trenutku nije ljudsko biće, te njegova sopstvena radnja za njega nije ni kriminalna ni grešna.

I – ta njegova radnja korespondira (pri svim velikim genocidima evropskog 20. veka) svesno, polusvesno i/ili podsvesno sa onim „zajedno sa kolevkom“ dobijenim, sa istorijom, tradicijom, (ne)važećim etičko-moralnim kriterijuma, (ne)važećim socijalnim normama i konvencijama, sa svim onim što mi u svakodnevnici nazivamo fenotipsko nasleđe, „ljudska priroda“, mentalitet (=identitet) i sl. Kasnije uz to dolazi „prisila grupe“ i zaključno, svaki razvoj događaja dobija ranije ili kasnije svoju sopstvenu dinamiku.

I Hrvatica Marija Josipova Obajdin je bila jedna „normalna“ žena u vreme Srbocida 1941-1945. Ona je posle rata izjavila za sudski protokol: „U ljeto 1941. bila sam kuharica u Slunju (…) Vidjela sam kako dovode Srbe i stavljaju u zatvor, te preko noći vode na ubijanje a prethodno ih opljačkaju. Jedno jutro uzela sam motiku i otišla da kopam krumpir. Kada sam došla do Lalića gaja, vidjela sam tamo jednu ženu koja je sjedila i bila sva izbodena nožem i krvava a pored nje se nalazila jama, u koju su ustaše potrpale ubijene Srbe. Ta ženska govorila je nešto, ali je nisam mogla razumjeti. Prišla sam joj, udarila je dva puta motikom po glavi i ona se skljokala na zemlju, i više nije pokazivala znakove života. To je bila Milka Zec iz Zečeve Varoši. Poslije sam nakopala krumpir…“

Ni pri jednoj drugoj formi masovnog ubistva u istoriji se ne zapaža ovoliki stepen delotvornosti (naučno utemeljene jezičke) metode „Uzurpacija vlasti nad definicijama i psihagogija“ kao pri fenomenu genocida: Masivno re-definiranje ciljne grupe predviđenih žrtava u smislu njihove dehumanizacije rezultira, još jednom, jednom masivnom dehumanizacijom ciljne grupe počinitelja genocida.