ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Хаџихафизбеговић нас није бомбардовао, али само зато што није могао

На вест да jе први добитник Гран приjа београдског Феста Емир Хаџихафизбеговић, глумац познат по томе што jе наjзначаjниjем редитељу рођеном у овом делу света jавно претио смрћу и по томе што jе понудио оригиналну дефинициjу турбо-фолка као зла коjим класичноj музици наклоњен бошњачки народ покушаваjу да отруjу „србиjанске дроље” – сваки европски ориjентисан грађанин Србиjе морао jе да осети понос.

Србиjа и Срби су, тако, по ко зна коjи пут, доказали своjу ширину.

Као што су, ономад, након Првог светског рата, аутора пароле „Србе на врбе” именовали баном, да би – пошто jе та парола у Другом светском рату добила ширу и обухватниjу примену, а пошто су поменути копираjтер и главни реализатор били оправдано одсутни (jедан у паклу, а други у пацовском каналу) – некадашњег воjника аустроугарске казнене експедициjе прихватили као наjвољениjег сина и вишедецениjског господара сопственог живота и смрти – тако су и данас остали на висини задатка.

Наравно, скромни као што тако широкогрудим људима и доликуjе, они коjи су заслужни што jе фестовско признање дошло у праве руке ће, добар вам стоjим, тврдити како ова награда нема везе са Хаџихафизбеговићевим друштвено корисним ангажманом, већ су пресудили чисто уметнички критериjи.

Не веруjте њиховоj лажноj скромности. Било jе у конкуренциjи глумаца и глумаца, међу коjима су многи бољи од Емира. Али, извесно, у мржњи према Србима с њим ниjедан не може да се мери.

Покушаће скромни фестовски арбитри да своj допринос овом триjумфу мудрости, далековидости и морала оспоре чињеницом да jе жири био интернационалан, па jе, самим тим, српска улога минорна.

Ни говора! Жири jесте био интернационалан, али су га именовали управо Срби, пардон, грађани Србиjе, па jе њихова реч, опет, била пресудна, а заслуга неспорна.

Посебну тежину поменутом подвигу даjе чињеница да jе jедан од чланова жириjа био Срђан Драгоjевић, и сам жртва Хаџихафизбеговићеве добронамерности и толеранциjе.

Бошњачки глумац jе, наиме, не тако давно, био на челу харанге против Драгоjевићевог ремек-дела „Лепа села лепо горе”, и дао немерљив допринос антиуметничком боjкоту ком jе био изложен jедан од наjбољих филмова у историjи балканских кинематографиjа.

А Срђан ко прави православац – ко тебе каменом, ти њега хлебом.

Пред таквом ширином, заиста, не преостаjе ништа до да се занеми. Тако, неми, можемо само да размишљамо о неком траjниjем, звучниjем и мрсниjем ангажману коjи би лауреату ваљало понудити, пошто ниjе ред да Тони Блер покупи сав каjмак.

Истина jе, Хаџихафизбеговић нас ниjе бомбардовао, али само зато што ниjе могао. Да jесте, он нас вероватно не би засуо само осиромашеним ураниjумом, него би без сувишног двоумљења сунуо атомску бомбу, па ниjе ред да га неоправдано запостављамо само зато што jе Енглез био моћниjи.

Размишљање о ангажману коjи звезда „Хаjде да се волимо” дефинитивно заслужуjе, међутим, не сме да нас успава, па да, глуво било, на сваки покушаj постављања неумесних питања у вези са новим триjумфом фестових мудраца не одговоримо што жешће и што глупље знамо и можемо, критизера из места проглашаваjући назадњаком, ксенофобом, фашистом, и, наравно, директно одговорним за Сребреницу.

Енд ласт, бат нот лист, не смемо допустити да нас малодушним учини сазнање да Марко Перковић Томпсон ниjе филмски радник, па на следећем Фесту нећемо моћи да му дамо награду коjу jе извесно заслужио.

Никад се не зна, можда Томпсон у догледно време склепа музику за неки филм.

Ако не, увек нам остаjу музички фестивали.

Добро, не увек, али барем све док, мудри какви смо – коначно не нестанемо…

Аутор: Владимир Кецмановић, Политика

Извор: ИСКРА

Везане виjести:

Како jе Фрљић урадио оно што Срби нису смели – Jadovno 1941.

Зелена трансверзала – Аутор: Др Срђа Трифковић – Jadovno 1941.

ЗОРИЦА МИТИЋ: Писма из не-приjатељске Норвешке – Jadovno …