Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВАТИКАН И ТИТОВА ОКУПАЦИЈА СРБИЈЕ ИЛИ ОГЛЕД ИЗ ИСТОРИЈЕ КРОАТОПАПИЗМА

Датум објаве: уторак, 19 априла, 2016
Величина слова: A- A+

Како jе Ватикан систематски радио на рушењу државе Јужних Словена и стварању своjих феуда

 ХРВАТИ, СРБИ И РЕЛИГИЈА У ДОБА ТИТОИЗМА 

 „Тито jе учинио за положаj Хрвата више него итко икада у њиховоj повиjести. У некоj не знам колико блискоj будућности доћи ће вриjеме када ће бити обjективно валоризиран и кад ће му се признати велике заслуге.“

Мирослав Крлежа

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/krleza-tito.jpg

Тако jе говорио Крлежа (цитирано на корици књиге Јаспер Ридлеy: „Тито“, Прометеj, Загреб 2000). Сви коjи су знали Фрању Туђмана, творца Цроатиа Редивива, знали су и за његово дивљење Титу и маршаловом значаjу на „беспућима повиjесне збиљности“ Хрвата. То, наравно, ниjе нимало случаjно. Тито, наиме, не само да jе створио претпоставке за настанак хрватске државе коjа обухвата териториjе што никад нису биле хрватске него jе и омогућио Хрватима, наjверниjим Хитлеровим савезницима (осим часних изузетака коjи су били проjугословенски ориjентисани) да се извуку без икакве казне за злочине почињене према Србима. Тито jе званично био атеиста. Србски „кафански енциклопедисти“ тврдили су да jе он био таjни римокатолик, кога jе папа канонизовао као „Светог Јосипа Радника“ (1. маj) у знак захвалности. Наравно, као и свака кафанска прича, ова остаjе jош jедан од многих доказа наше површности и празноглавости.

Али остаjе и чињеница да jе за време Тита у Хрватскоj похађање католичког “вjеронаука” било сасвим нормална ствар, да jе од 1972. у загребачкоj катедрали редовно слављен спомен дан Алоjзиjа Степинца, а да jе проповеди држао надбискуп (касниjе кардинал) Фрањо Кухарић; да су Хрвати од 1974. године добили право да после државне химне изводе химну Хрватске „Лиjепа наша“; да jе на њиховим верским скуповима, попут оног у Мариjи Бистрици, било на десетине и стотине хиљада људи… За то време, Титова власт у Србиjи jе забрањивала свако озбиљниjе верско окупљање, а србски епископи били су на робиjи (попут митрополита црногорско–приморског Арсениjа Брадваревића и владике хвостанског Варнаве Настића). Србска Црква бачена jе у запећак, помен Николаjа Велимировића, заточеника Дахауа, забрањен jе, као и уношење његових дела у СФРЈ (1978.) Атеизациjа jе била толика да се осамдесетих година XX века у срцу Србиjе Чачку у jедноj социолошкоj анкети само осам одсто средњошколаца изjаснило као верници.

ВАТКАН И ЈУГОСЛАВИЈА

Тито jе доживљаван као инкарнациjа jугословенства, идеологиjе коjа jе, како рече Св. Николаj Жички, била “пркос Богу и Св. Сави“. Али чак и таква Југославиjа, у коjоj су Хрвати били у повлашћеном положаjу, сметала jе Ватикану jер jе, макар териториjално, сjедињавала све Србе “шизматике” у jедну државу. Зато jе Ватикан систематски радио на рушењу државе Јужних Словена и стварању своjих “феуда”, коjе ће бити лакше контролисати и подвластити римском понтифеx маxимус–у, “незаблудивом еx цатхедра“. Тито, иако декларисани комуниста, помагао jе Ватикану у рату против мрских шизматика. Свесно или несвесно, показаће Суд Божиjи.

Чим jе формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Ватикан jе био против ње. Жалећи за Хабзбурзима и К унд К паполатриjом, папа и његови следбеници су на териториjи Хрватске и Словениjе одмах почели да осниваjу римокатоличка удружења за буђење “националне самосвиjести”. Покретана су гласила, прављени скупови, слетови хрватских “Орлова” (циљ им jе био противстављање проjугословенском соколству). Тражило се учешће у школству и власти. Циљ: одваjање Хрватске и Словениjе из заjеднице са “шизматичком” Србиjом. Иван Мерц, проглашен од Ивана Пава II за “блаженика”, био jе покретач папистичко–хрватског “орловства”. Преко 40 хиљада младих “орлова”, за коjе jе Мерц говорио да њихова акциjа треба да буде “срж националног живота хрватског народа”, активирало се у борби за ватиканске идеале. Многи “орлови” касниjе су се укључили у усташки покрет.

Краљ Александар jе jош 1929. знао да Ватикан има намеру да створи подунавску федерациjу од земаља бивше бечке монархиjе или да Хрватску и Словениjу одвоjи од Југославиjе и од њих начини независне републике. Ватикан jе роварио и против Чехословачке и Румуниjе (земаља Мале Антанте), сматраjући да су оне формиране на антикатоличким начелима.

Године 1936–1937. у Хрватскоj се “орлови” обнављаjу као “крижари”, коjе води проусташки орjентисани врх; формира се спортско друштво “Хрватски jунак”. Крижара 1938. има око педесет хиљада! У jануару 1939. године Државни секретариjат Ватикана jе преко др Ника Мирошевића Сорга дао саопштење у коме се тврди да Католичка црква у Југославиjи живи у тешким условима. Конфесионалне школе католика стално “биваjу узнемираване” од школских власти, у уџбеницима се “буди неповерење према Католичкоj цркви, њеноj хиjерархиjи, обредима, традициjи и хисториjи, држава економски угрожава Католичку цркву, не враћаjући jоj имовину, а државни чиновници католици не могу да напредуjу у послу“. Цензурише се католичка штампа, и осниваjу се мешовите, мушко-женске школе, што лоше утиче на jавни морал.

Чињенице су, наравно, говориле другачиjе. Године 1918. у Србиjи и Македониjи било jе 27.000 римокатолика, а 1937. године – 90.000. Имала jе римокатоличка црква скоро 9.000 храмова и капела, двадесет бискупиjа и надбискупиjа, 5.850.000 верника, скоро 2.000 жупа (парохиjа), три дневника и 28 недељника.

СТЕПИНАЦ И ЈУГОСЛАВИЈА

Знало се да jе загребачки надбискуп Алоjзиjе Степинац, своjевремено добровољац на Солунском фронту, био фаворит краља Александра. Ипак, то му ниjе сметало да ровари против Краљевине Југославиjе, на чиjем челу jе била мрска му династиjа Карађорђевића. У маjу 1939. посетио jе Алоjзиjе Степинац папу Пиjа XII, и о томе, између осталог, у дневнику записао:

“Други сам дан био примљен код Св. Оца. Замолио сам га у разговору да не заборави хрватски народ, jер смо ми задња стража католицизма према истоку. Замолио сам благослов за себе и цио народ у овим страшним временима. Свети Отац био jе посве миран и ведар упркос тежини положаjа и пун наде у Божjу помоћ. Видио сам поново његове велике симпатиjе за хрватски народ. Разложио сам му читаву нашу ситуациjу (питање емиграната – Павелић) и рекао да га више ваљда нећу видjети. Насмиjао се и рекао: ’Не боjте се, видjет ћемо се опет!’”

Степинац jе 14. jануара 1940 пред црквом Св. Марка у Загребу, “читао лекциjу” кнезу Павлу, упозораваjући га да се власт мора заснивати на “поштовању Бога”, а не на “дирању у туђа права, права Цркве или права народа, било властитога или туђега”, с нарочитим нагласком на то да се “сваки покушаj гажења права хрватскога Народа – таj диjелак, иако малени, Божjег права – свршио поразом оних, коjи су заборавили да нема права и нема власти против Бога вjечнога и великога и против његових одредаба”. А 16. новембра 1940, у име Бискупата Степинац папском нунциjу, коjи преноси жалбе Владе Краљевине Југославиjе да jедан део римског клера подржава усташе, каже да“Павелића ниjе створила католичка Црква, него луда београдска политика” и да “Црква, односно бискуп не може завезати jезика народу, коjи трпи од неправди сваке руке“.

Степинац се заузимао за пуштање из затвора усташког идеолога др Мила Будака, кога у дневнику 28. августа 1940. каже да се у њему криjе “честита хрватска душа”. А 12. септембра 1940. године надбискуп загребачки уочава да jе “живот Срба и Хрвата у jедноj држави немогућ”. Чувени проусташки интелектуалац дон Керубин Шегвић Степинцу говори о плановима усташа: “Павелић jе близу Риjеке и к њему jе већ пребjегао већ много активних официра Хрвата. До Дрине има ићи граница. Срби да намjераваjу побити све прваке код нас (према тому ваљда и мене), али да су националисти организирали овећу групу бивших официра да може људе заштити за вриjеме прелазног доба”.

Поводом државног удара 27. марта 1941. Године Степинац пише:

“Ако би побиjедила концепциjа Великосрба, сигурно jе да би био краj Католичкоj цркви у Југославиjи. Али ми вjеруjемо да постоjи правда Божjа и да добри Бог неће напустити своjе Цркве (…). Али из циjелог овог чина тj. држ(авног) удара избиjа на jаву чињеница да су Срби и Хрвати два свиjета коjи се никад неће уjединити док jе jедног од њих у животу. Дух бизантизма jе нешто тако грозно, да jе само Свемогући и Свезнаjући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи”.

У наставку, тугуjући због судбе Хрвата, Степинац каже да и онаj део Срба коjи веруjе у Бога упире очи у Католичку цркву, и да у рукама има писмо jедне Србкиње обраћене у папизам коjа хоће да постане часна сестра кармелићанка. А у запису с почетка Априлског рата 1941. године, Степинац вели да jе све “скухала српскоправославна црква са Жидовима, комунистима, масонима, соколима итд“. Касниjе додаjе: “Чак jе помало почело са расулом државе, а сва кривња лежи jедино и искључиво на Србима ради њиховог барбарског поступка према Хрватима”. А на дан проглашења НДХ, 10. априла 1941, Степинац бележи: “Данашњи дан jе прекретница у животу хрватског народа. Југославиjа се распала, а Хрватска постаjе независном државом. (…) Народ jе проглашење примио с великим одушевљењем те су биле одмах извjешане хрватске заставе. Исто тако народ jе њемачкоj воjсци приредио срдачан дочек”. Приликом првог сусрета Павелића и Степинца 27. априла 1941. поглавник jе рекао “да неће бити толерантан према српскоправославноj цркви, jер то за њега ниjе црква него политичка организациjа”.

У маjу 1941. Павелић jе дошао у “приватну аудиjенциjу” код папе Пиjа XII. Оваj га jе примио као “приватно лице, као сина Цркве”. Према државном секретару Ватикана Монтиниjу, папа jе изразио своjу љубав према Хрватима као ревносним католицима, док га jе Павелић уверавао да “хрватски народ жели читаво своjе владање и законодавство да инспирише католичанством”. Изасланик Краљевине Југославиjе код Ватикана Мирошевић о тоj посети jе известио своjу Владу, рекавши: “Павелића допратили су у Рим и неколико католичких свештеника са jедним бискупом, туђинске крви, братом аустриjског Генерала Салиса, гувернера Србиjе у прошломе рату. Нисам веровао да ће Папа примити Павелића, чиjа су недела позната, а коjи припрема завођење фашистичког режима, и расизма, прогони Србе, Јевреjе и поштене присталице ХСС”.

САРАДЊА ПАПИСТА И КОМУНИСТА 

У Другом светском рату римокатолицизам jе подржавао усташе, али и словеначке и хрватске комунисте. Управо jе споразум римокатолика и комуниста дао кључни допринос учвршћењу Титославиjе. Рецимо, кључни човек револуциjе у Словениjи ниjе био Едвард Кардељ, него водећи члан словеначке Народне (Људске) странке Едвард Коцбек, левичар, римокатолик. Народна странка Словениjе, доследно одана римокатолицизму, дала jе 1. марта 1943. године тзв. “Доломитску изjаву”, чиме jе вођство Освободилне фронте препустила комунистима – под условом да они не забораве интересе католика у Словениjи. Словеначки партизански приор (водећи римокатолички свештеник) држао jе одличне везе с Ватиканом, а словеначки католици у вези с Титом, трудили су се да Запад нипошто не обнови Југославиjу са србском династиjом Карађорђевића на челу. Др Жарко Видовић у своjоj књизи “Срби у Југославиjи и Европи, каже:

“Словеначка католичка група jе зато већ 1937. (после пропасти Конкордата) утицала на то да се КП Словениjе издвоjи из КП Југославиjе, а да онда словеначки комунисти прихвате и циљеве словеначких ’напредних католика’, што jе и услов да добиjу католичку подршку, без коjе у Словениjи не би могли ни помишљати да узму власт (…), као што ни комунисти у Србиjи не би могли ни помишљати на то да добиjу власт без совjетске Црвене армиjе, jер jе у Србиjи ту улогу (словеначких католика, да буду привремена подршка привременоj власти комуниста) могла да преузме само Црвена, Совjетска Армиjа. (…) Захваљуjући томе – наравно, словеначким ’напредним католицима’, а онда и католицима ’Југославиjе’ као што jе монсињор Светозар Ритиг – Тито jе могао да се западноj jавности, па чак и Краљевскоj jугословенскоj влади у Лондону, не приказуjе и не легитимише као комунист (…)”

У ту сврху jе свакако служио и Хрват – католик Иван Шубашић, коjи jе онемогућио краља Петра II и ђенерала Драгољуба Михаиловића да учествуjу у последњем чину “jугословенске драме”. Ево како др Жарко Видовић описуjе спрегу ватиканске политике и титоизма, коjа jе Србима (због недостатка историjске свести) наjзад сломила кичму у XX веку:

„(…) Тако jе не само Словениjа него и Хрватска jош од времена рата систематски припремала националистички покрет и ’хрватско и словеначко прољеће’ 1968, маспок и покрет разбиjања Југославиjе (тj. државе коjа би обjединила српски народ). Таj националистички, изразито антисрпски покрет jе био организован око Римокатоличке цркве, jеднако чврсто повезане и са словеначким и хрватским комунистима, и са Титом, и са светским обавештаjним и медиjским центрима, и са словеначком и хрватском емиграциjом, па чак и са круговима Краљевске владе у Лондону и њених амбасада широм Европе, Америке и Блиског Истока. Ватикан jе тако имао пун увид у антисрпску заверу коjа jе била маскирана АВНОЈ–ем. Само српски комунисти (па ни српска емиграциjа) нису у тоj спрези католика и комуниста Словениjе и Хрватске видели никакву антисрпску (ни антиjугословенску) заверу. А, како jе та спрега била веома загреjана за улазак Црвене армиjе у ’Југославиjу’ (тj. у Србиjу, издвоjену, изоловану!), то су емигрантски кругови Краљевске jугословенске владе били чврсто уверени у то да из те спреге, као комунистичке (комунистичко-католичке) не може стаjати Ватикан. Зато jе jугословенска емигрантска влада гаjила неколико значаjних, по Србе опасних и судбоносних заблуда:

да jе победа комунизма у Југославиjи немогућа jер савезници неће подржати улазак Црвене армиjе у Југославиjу и долазак комуниста на власт;

да jе спрега комуниста са антикомунизмом (Ватиканом) немогућа;

да спрега комуниста и католика (у Словениjи и Хрватскоj) онемогућуjе победу комунизма и обезбеђуjе, напротив, само победу и обнову jугословенства (у коjем би верске разлике, па и православље били неважни).

Без обзира на висок интелектуални ниво државника, политичара и сарадника Срба, окупљених око емигрантске Краљевске владе у Лондону (био jе ту чак и jедан Слободан Јовановић!), томе кругу jе недостаjала историjска свест: управо зато што нису имали праву свест о Злу, па онда ни потребне будности и страха за своj народ. Римокатоличка црква, истина, ниjе имала утицаjа ни ослонца у српском народу, поготово после геноцида у Хрватскоj. У њоj више ниjе било ни Срба католика. Али Ватикан ниjе ни рачунао на таj ослонац кад jе планирао паралисање српске историjе и заjеднице: српски народ jе постао коначно имун на лукавство униjаћења, те jе зато римокатоличку политику униjаћења (и Конкордата) било могуће српском народу наметнути само силом. Кад jе реч о простору Југославиjе (а онда и о унутрашњим границама између римокатолицизма и православља) Ватикан jе био и остао спреман чак и на савезе какве Срби и њихови политичари и државници нису ни слутили.

Показало се да jе Ватикан у стању да се на тлу Југославиjе послужи комунизмом као своjим инструментом: у томе и jест специфичност тито-комунизма, за разлику од бољшевизма, коjи наша опозициjа и данас неосновано приписуjе Титу и титоизму. Тако jе титоизам (тито-комунизам) у своjоj битноj дволичности, уз две диjаметрално супротне, а обе своjе политике, jедну jавну и jедну завереничку – био у стању да истовремено обавља две супротне мисиjе: да блокира историjску свест Срба, поготово српске интелигенциjе и да, истовремено, освести историjско искуство (историjску обичаjност) католичких народа Југославиjе. То се jасно огледа у два истовремена супротна покрета у Југославиjи:

на српским универзитетима су доминирали интелектуалци – марксисти, радикални противници сваке националне и верске обнове, уверени да се ’у Европу’ улази само одбацивањем српског и предања и вере, спремни да православље изjедначуjу са стаљинизмом;

а на хрватским и словеначким универзитетима jе европеjство било поистовећено са католицизмом и национализмом (уз прихватање идеjа да jе стаљинизам православан!).

Све jе то, наравно, било могуће уз интензиван (и легалан) диjалог комуниста и католика и уз jак ослонац хрватских и словеначких католика и комуниста на снаге изван Југославиjе. О тим снагама и ослонцима српска емиграциjа и влада нису имали никакву или су имали наивну представу. (…)

(…)Пристанак Тита – да буде завереник и против СССР–а и КПЈ – био jе услов Запада: да тито–комунистима Запад допусти и омогући узимање власти у Србиjи (против воље српског народа, а помоћу Црвене армиjе, октобра 1944), па онда и власти (привременоj) у Југославиjи. Тако савезници – не да удовоље захтеву Ватикана (против Срба) него да Југославиjу припреме за њену улогу у предстоjећем хладном рату! – ипак удовољаваjу захтеву Ватикана да се баш у Србиjи заведе комунизам! Зато савезници чак и траже улазак Црвене армиjе у Србиjу: не у Југославиjу, него само у Србиjу, тj. ’само у немачку окупациону зону Југославиjе’ (а та зона jе била управо тзв. ’ужа Србиjа’!)

Стаљин jе, дакле, већ тада био преварен. Ниjе ни слутио да у тоj превари (као антисовjетскоj завери) учествуjе и сам Тито, са водећим комунистима Хрватске и Словениjе, оним истима чиjе издваjање (КПХ и КП Сл) из КПЈ jе године 1937. одобрио сам Стаљин, у спровођењу намера и планова коjи су тада (на разбиjању Југославиjе против српског народа као антикомунистичког) били планови Коминтерне. Стаљин ниjе слутио да се ти планови сада спроводе и као планови Ватикана. Ниjе слутио да ће савезници ићи тако далеко да у хладном рату жртвуjу и свог наjверниjег савезника Србиjу те да jе самим одбиjањем да шаље Црвену армиjу у Србиjу могао ту заверу разбити! Кад Стаљин све то откриjе, биће прекасно.“

Резолуциjа ИБ ће осудити ’велику четворку’, Тита, Ђиласа, Кардеља и Ранковића као ’водеће агенте Запада у Југославиjи и у КПЈ’, агенте ’империjализма’. А они су стварно били само агенти хладног рата, па се по томе чинило и да су агенти Ватикана! Сазнавши да jе та завера истовремено и против Срба и српског схватања државности и Југославиjе, Стаљин сада покушава да игра улогу праведног демократе и да против “велике четворке” придобиjе и Србе; зато у Резолуциjи оптужуjе – сасвим основано! – Тита, Кардеља, Ђиласа и Ранковића као ’џелате српског народа’, као ’дахиjе и jаничаре’, да врше голи терор над народом у коjем комунисти немаjу подршку (што jе све било тачно!). Тиме jе Стаљин хтео да – против Тита, макар и ради одбране потлачених Срба – придобиjе бар демократску jавност западних савезника. Али jе подршка Запада Титу 1948. била већ тако jака и организована, да се ниjе могло ни помишљати на некакво рушење Титове власти.

Напротив, савезничке обавештаjне службе су сада наjопасниjим противником (своjим и хладног рата) у Југославиjи сматрали управо Србе, те jе рад на ликвидациjи српских првобораца и официра, могућих побуњеника био заjеднички рад УДБ-е, КОС-а и савезничких обавештаjаца; они су имали учешћа већ пре тога и у заробљавању Драже Михаjловића и његове оружане пратње!

Истина jе, дакле, да jе невероватни и непредвидив стицаj околности (стицаj коjи ниjе био замислив ни наjискусниjим интелектуалцима света, па и наше емиграциjе) чинио да jе Титова завера против Стаљина била могућа само као истовремена завера против Срба и српске монархиjе, наjпожртвованиjег члана демократских народа Запада у два протекла светска рата. Сама творевина, улога и положаj Југославиjе бацили су Србе у ту невероватну, парадоксалну ситуациjу. И Срби су то тада већ знали. Зато jе сваку побуну против Тита његова дипломатиjа у свету (као и дипломатиjа Ватикана) вешто приказивала као савезништво Срба са Стаљином; као истоветност четника с комунистима; као србо-комунизам (управо Павелићев израз из доба рата, као и Туђманов касниjе); као истоветност православља и стаљинизма, као православне корене стаљинизма (што су, на задовољство католичке Европе, донедавно тврдили и наши универзитетски интелектуалци, марксисти и филозофи у Београду!). И све jе то силно користила током пуне четири децениjе Титова дипломатиjа: jош од времена тито-дипломатиjе из рата, па до хрватског комунисте марксисте, ’праксисовца’ Маштрука, амбасадора у Ватикану, или Гагра, амбасадора у Паризу итд. (коjи су касниjе прешли и формално из jугословенске службе у хрватску). Мрежа интриге у коjу jе била ухваћена Србиjа била jе, дакле, светска, те се ни далеко моћниjи и већи народ од српског не би могао без међународне помоћи из те мреже спасити.

Колико год да jе тито-комунизам био опасан по саму историjу, опстанак и саму историjску свест српског народа, побуна jе веома лако – и пред читавим светским мнењем – могла добити оцену да jе стаљинистичка! Тако су и либерализам Марка Никезића (коjи jе Србиjу хтео од 1968. до 1972. да уведе у Европу и да спроведе привредну реформу) као и опозициjа ’Књижевних новина’ и београдских писаца, били оцењени као стаљинизам, као “технократиjа” равна стаљинизму. (…)“

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/tito-kardinal.jpg

ТИТО, КРУНОСЛАВ ДРАГАНОВИЋ, ПРИКРИВАЊЕ ИСТИНЕ О ЈАСЕНОВЦУ

Веза између Тита и кроатопапизма наjбоље се види у омогућивању повратка у СФРЈ jедном од главних усташа фратру Крунославу Драгановићу, идеологу „Велике Хрватске“ и jедном од главних њених поборника, човеку коjи jе са Енглезима и Ватиканом организовао „пацовске канале“ за пребацивање усташа на Запад. Тито га jе вратио у Југославиjу и он jе, без икаквог суда и суђења, мирно умро. У систематском спречавању да се сазна пуна истина о Јасеновцу и jамама у коjе су Срби бацани за време ендехазиjе, сви коjи су хтели да се истина сазна проглашавани су “србским националистима” и прогањани, а жртве усташе биле су лишене своjе националности претворене у “жртве фашизма”. Др Србољуб Живановић, jедини коме jе, макар на кратко, дозвољено да, скупа с колегиницом из Словениjе и колегом из Хрватске, истражуjе Јасеновац, сведочи о том добу следеће (у интервjуу „Пресс магазину“ датом 2008. године ):

„Ми смо 1964. године вршили ископавања на обе стране реке Саве, у самом Јасеновцу и у Доњоj Градини. Под притиском jавности власти су пристале да образуjу jедну комисиjу, коjа jе требало да иде у Јасеновац и врши ископавања да би на неки начин документовала шта се тамо дешавало. У то доба наши велики професори били су престрашени од свега што се дешавало и за време рата и после рата. Нису смели да се усуде да то раде, да пристану да буду у тоj комисиjи пронашли су три асистента коjи су били довољно “млади и луди”, а коjи су ипак научили нешто заната (…). Један од њих сам био и jа. Ја сам пре одласка у Јасеновац, пре него што jе наша екипа почела да ради, био у Аушвицу да видим како су они те ствари испитивали, радили, описивали, па сам ту стекао неко знање, а имао сам срећу да ми на новосадском медицинском универзитету професор судске медицине буде Анте Премеру, jедан изванредан човек, предратни комуниста, професор судске медицине у Загребу. Он jе цео рат провео у Јасеновцу и гледао шта су тамо радили и какве су то грозоте биле, и он ме jе посебно припремао за таj рад. Рекао ми jе да су они jош од почетка 1943. године откопавали масовне гробнице и спаљивали лешеве да би уништили трагове. Тако да ми уопште не знамо колико jе лешева на таj начин уклоњено“.

Живановић обjашњава на коjи се начин 1964. године спровела идентификациjа гробница и како се дошло до коначног броjа жртава од 700.000:

„Пре нашег доласка дошла jе jедна екипа судске медицине из Љубљане, коjа jе у то време добила jедну врсту бургиjе, коjа jе била нови изум, коjом jе могло да се буши тло и када би успели из те бушотине да изваде остатке костиjу, онда смо ми знали да се на том месту налази гробница. На таj начин су идентификоване гробнице, па смо на неки начин имали ориjентациjу где се шта налази. Било нам jе jасно да не можемо да урадимо цео посао jер су се гробнице у то време налазиле на териториjи дугачкоj 12,5 км, а широкоj 4,5 км. Нас троjе ниjе могло ни теориjски све то да прегледа и уради. Одабрали смо неколико пробних гробница са сваке стране и, пошто су те гробнице биле jако велике, ми бисмо отворили jедну површину два са три метра или три са четири и све што бисмо нашли приликом отварања тог дела гробнице, описивали смо. Тако смо утврдили да се у просеку на површини од два квадратна метра налазило око 27 скелета. На основу броjа гробница и на основу површине истражених сонди утврдили смо jедну цифру од око 730.000 жртава у jасеновачким логорима. У то време званична верзиjа била jе да jе у целоj земљи СФРЈ страдало 1.700.000 људи у току рата, од тога 1.100.000 Срба. Али, ако jе само Јасеновац однео преко 700.000, колико смо ми утврдили, онда та цифра више ниjе могла да се одржи. Она у ствари ниjе тачна! Ми смо се мало уплашили наше цифре од око 730.000, jер jе она звучала просто невероватно за све нас, па смо онда одлучили да заокружимо на 700.000, због евентуалне грешке. И то jе цифра коjа би требало да остане у штампи све док неко не докаже нешто друго. Ако неко дође до бољих чињеница, а може да дође до бољих чињеница… Нека свако откриjе коjу хоће гробницу и нека прегледа, наћи ће исте ствари, али сви се људи боjе откривања гробница jер би сада наjедном изашло на видело jедно страховито уништавање људских бића“.

Извештаjи комисиjе писани су свакодневно у виду дневника на коjи су се потписивали сви чланови комисиjе да не би дошло до фалсификовања истине: међутим, они никада нису обjављени. Ево шта каже Живановић:

„Један део мог извештаjа из 1964. године никада ниjе обjављен jер друго двоjе, коjи су радили са мном, нису имали судско медицинско образовање. Извештаj сам писао jа. Он jе био предат и ко зна где jе, jош ниjе нађен. Дошао сам до закључка jош тада да jе наjмање 20 одсто жртава живо бачено у гробове. Ја не могу да знам колико jе живих бачено у Саву, нико више не може да зна колико jе живих бачено у пећи да сагоре, али на основу прегледа лобања, на основу рана, jасно jе да усташе нису увек биле довољно ефикасне када су маљевима убиjали људе. Некада би маљ склизнуо низ главу и човек би био само ошамућен, али jе у jаму бачен жив, и тако се жив ко зна колико мучио док ниjе умро, jер су преко њега бацани други. Или jе био само онесвешћен, или jе пак имао неку од повреда за коjе се зна да лагано крваре. На основу начина на коjи су клали, ако би имали дубоко засецање и уколико би повредили главне артериjе, ту би смрт била моментална, али, ако нису довољно дубоко ишли, па отворе само гркљан, а засеку неку од вена где доста крви истекне и крварење стане, та рањена особа коjа не изгуби ни свест, бацана jе у jаму. У маси лобања приликом ископавања нашли смо остатке мозгова на коjим се тачно виде трагови крварења, коjи jе тачно део мозга оштећен. Ти мозгови послати су у Љубљану у Завод за судску медицину ради детаљног прегледа и jа никад нисам видео њихов извештаj. У jедноj гробници нашли смо остатке цокула, очигледно jе да су то били неки радници коjи су доведени на то место. Налазили смо и неке коjи су убиjани мецима, значи неко их jе убиjао мецима, иако су усташе сматрале да не треба трошити мунициjу на Србе, Јевреjе и Роме. Зашто трошити мунициjу када се могу убити маљем или заклати. И у Јасеновцу су на jасеновачкоj страни бацали живе људе у усиjану пећ циглане. То jе Пичилиjева пећ, jако позната. То су развили по угледу на Немце и неку врсту индустриjе. На пример, драли су људе, узимали масно ткиво и правили сапун и сада, када одете у Горњу Градину на босанскоj страни, сачувани су ти казани за прављење сапуна од људске масти. Док у Доњоj Градини они нису имали времена да се баве тиме, они су директно народ доводили из села у огромним колонама где су ишли и људи и жене и старци и доводили би их до ивице раке и моментално убиjали без пљачкања, без оклевања… У тим jамама у Доњоj Градини ми смо налазили златнике коjе обично имаjу људи као породично власништво, па су њих ушивали у одело рачунаjући да ће им то можда помоћи. Све jе то налажено тамо. Крстићи, Давидове звезде, минђуше, разне ствари. Налазили смо флашице за млеко, цуцле, чешљеве, кантице за млеко… Налазили смо чак и перорезе или ножеве коjе су носили да би себи припремали храну. Свашта jе ту било. И остатке ципела и ципелица дечjих, опанака углавном. Све се то налазило набацано, jедно преко другог и помешано с тим људима. За нас jе било посебно интересантно што смо налазили мала вашарска огледалца, та огледалца била су интересантна зато што су прављена од стакла и целулоида, а између целулоида и стакла увек су биле савиjене новине да би држале то стакло на месту. Сада, када развиjете те новине, пошто су та огледалца прављена локално, на основу те локалне штампе знали смо да ли jе неко из Добоjа, из Дервенте или из некога другог места одакле су их доводили. Јасеновац jе специфично место. Немци су у своjим концентрационим логорима приступали уништавању људи на индустриjски начин – значи што брже, што више, са што мање напора. Јасеновац jе место на ком су људи пре убиjања страховито мучени. Измишљале су се разне, разне муке… Они су владику сараjевског Петра Зимоњића поткивали, ударали потковице на ноге кроз пете, а затим су му побиjали клинове под нокте, и то по налогу надбискупа Шарића. Тамо су одузимали децу од маjки и одводили их у логор за децу. НДХ jе била jедина држава коjа jе имала концентрациони логор за децу и у том концентрационом логору радиле су часне сестре. Имате грозне описе мучења деце, маjки и трудница у Јасеновцу… Узму жене, засеку им доjке и набиjу им прекрштене руке у те ране, после тога их убиjу. Деци су одсецали носеве, уши…. Данима су мрцварили људе. То су незамисливе грозоте!“

Све ове чињенице о коjима говори др Србољуб Живановић Титов режим jе прикривао. Данас надбискуп Хочевар од Срба и Хрвата тражи да заjедно преброjе жртве, па да папа дође у Јасеновац.

ЦРКВА У ХРВАТА И „ХРВАТСКО ПРОЉЕЋЕ

 Иако ниjе званично учествовала у “хрватском прољећу” и “маспоку”, краjем 60-их и 70-их година 20. века, “Црква у Хрвата” трудила се да хрватству да духовна крила у борби за независност од “српске хегемониjе”. Још 1969. основана jе Бискупска конференциjа за хрватске исељенике, што jе допринело националноj хомогенизациjи расеjања. Године 1970. загребачки надбискуп Фрањо Кухарић одржао jе 10. фебруара прву jавну комеморациjу свом претходнику Алоjзиjу Степинцу (у то време, владику Николаjа су у Србиjи штампали под псеудонимом “монах Тадиjа”). У наредноj децениjи ово jе постао незванични хрватски празник, Дан кардинала Степинца. Септембра 1970. хиљаде хрватских “ходочасника” присуствовало jе канонизациjи првог хрватског свеца – Николе Тавелића, да би Ватикан 1971, упркос протестима, променио име Илирског института и цркве Сан Ђироламо у хрватски завод и цркву Св. Јеронима (преко Св. Јеронима усташе су после Другог светског рата бежале на Запад.) После “мариjанског конгреса” (15-22. август 1971), Бискупска конференциjа Хрватске предложила jе да се Мариjа Бистрица, место култа Блажене Дjевице Мариjе, прогласи “националним светилиштем” (на чему су радили jош Павелић и Степинац). “Дjевица Мариjа” jе проглашена “краљицом Хрвата”. “Мариjански конгрес” завршен jе “ходочашћем” 150.000 Хрвата, коjи су у Мариjи Бистрици певали “Лиjепа наша домовино” (док се у Србиjи за “Боже правде” могао добити затвор!) Надбискуп Фране Франић jе 1. августа 1971. организовао “мариjански конгрес” у Сињу под паролом “Будимо вjерни свом идентитету”, при чему jе служио “Молитву за хрватски народ”.

Када jе 1972. Савез комуниста критиковао “Цркву у Хрвата” због национализма, кардинал Кухарић jе одржао низ оштрих проповеди у загребачкоj катедрали, истакавши да “политичка власт нема право наметати народу филозофиjу или свjетоназор”. (Године 1972, 27. априла, судиjа за прекршаjе СО Горњи Милановац Радован Пурић осудио jе на месец дана затвора владику жичког др Василиjа (Костића) зато што jе 3. октобра 1971. у селу Брезни пред око 1.500 људи протествовао против обезбожавања србске деце у школама и предлагао за државну српску химну “Боже правде”. Кухарићу, наравно, ниjе фалила длака с главе.) Томислав Шаги Бунић jе 1972. године, као угледан римокатолички теолог, у “Гласу Концила” тврдио да су “Католичка црква и хрватски народ нераздвоjни”.

Иако jе комунистичка власт у Хрватскоj тражила од Бискупске конференциjе да осуди све терористичке акте усташке емиграциjе спроведене против СФРЈ од 1968. до 1972. године, то ниjе учињено. Напротив!

Године 1972. над гробовима “хрватских краљева” у Солину надбискуп Фране Франић окупља 30 хиљада Хрвата коjи певаjу “Лиjепа наша”. Септембра 1974. “Црква у Хрвата” наставила jе да слави “Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата”, започетих (а недовршених) 1941. године. Јубилеj jе слављен девет година, са снажним религиозно-националним нагласком. Прослава Међународне године Дjевице Мариjе одржана jе 1976. у Солину, у “светилишту краљице Јелене”, где се 12. септембра окупио 60 хиљада Хрвата. У завршноj “Молитви великог завjета” кардинал Кухарић jе поменуо “светишта Дjевице Мариjе не само у Хрватскоj, него и у Босни и Херцеговини“ (Госпа оловска и Госпа Воћинска) и на Косову (Госпа летничка).

Године 1977. слављена jе осамстогодишњица папиног доласка у неку словенску земљу (легендарна посета папе Александра ИИИ Задру), а затим 1978. 900-годишњица Звонимирове базилике у селу Бискупиjи код Книна, коjом приликом су папофили историчари Јосип Солдо, Бонавентура Дуда и Томислав Шаги Бунић истицали да jе краљ Звонимир одбацио источно православље и потврдио Хрвате као западњачку нациjу. Село Бискупиjа jе са свих страна било окружено србским становништвом, па jе манифестациjа од 14. до 17. Септембра 1978. године имала изразито великохрватски карактер. Истакнута jе хрватска застава без петокраке, и опет се певала “Лиjепа наша”. (Занимљиво jе да jе Титов режим 1974. дозволио званичну употребу хрватске химне под условом да се прво интерпретира “Хеj, Словени”.) У Бискупиjи jе направљена реплика Звонимирове цркве, а на миси 17. Септембра 1978. учествовало jе 30 хиљада људи, уз присуство папиног изасланика кардинала Силвио Оди. Године 1979. слављена jе хиљадустогодишњица доласка на власт кнеза Бранимира. За таj jубилеj Шаги Бунић jе писао да означава слављење “повратка у jурисдикциjу Римске столице, а то уjедно практички значи такођер прикључивање латинскоj култури, уклапање у Запад”. Те исте 1979. пред верницима из Хрватске папа jе 30. априла служио мису, и на “хрватском” се обратио окупљенима, похваливши их за “љубав и оданост Светоj столици”, препоручивши им да буду “побожни, храбри и поносни на своjе хрватско име”. Завршноj прослави Бранимирове “обљетнице” присуствовало jе 2. септембра 1972. 150 хиљада људи.

Активности су се пренеле и на Босну и Херцеговину. Од 1. до 4. jула 1982. у Сараjеву jе одавана почаст аустриjском бискупу Хрвату Јосипу Штадлеру, коjи jе од 1882. године управљао римокатоличком заjедницом у Босни и био велики борац за униjаћење Срба. (Сада га предлажу за беатификациjу.) Следеће године католици из Херцег-Новог, скупа са католицима из Хрватске, одлазе у Рим да одаjу почаст новом свецу – Леополду Богдану Мандићу, родом из Херцег Новог, покатоличеном Србину претвореном у Хрвата. Од 1981. до 1984. организуjу се по бискупиjама “еухаристички конгреси” коjи, према проценама комунистичких власти, окупљаjу преко милион људи. Овакви конгреси су Хрватскоj били нарочито значаjни пре Другог светског рата (1923, 1930. и 1941. они су показали снагу хрватске папофилиjе и упозорили мрски “бизантски Београд”).

У Мариjи Бистрици 8. и 9. септембра 1984. на завршноj свечаности поводом Националног еухаристичког конгреса, коjи jе отворио бечки надбискуп Франц Кент, изасланик папе Ивана Павао ИИ, присуствовало jе око пола милиона Хрвата. У молитвама и беседама често jе спомињан Алоjзиjе Степинац, а у току Великог конгресног бдења у Загребу и Мариjи Бистрици изведена jе драматизована хроника новиjе хрватске историjе, коjу jе, с благословом хрватских бискупа, написао “повjесничар” Јосип Турчиновић. Оснивање Србске православне цркве представљено jе као политичка подвала Светог Саве, а сеоба Срба 1690 под патриjархом Арсениjем као осваjање хрватских териториjа. Србски епископи су представљени као они коjи желе да поправославе униjате на северу и западу Хрватске а борба СПЦ против Конкордата 1937. године као доказ да jе Краљевина Југославиjа била “великосрбска хегемониjа”. Усташки геноцид и покрштавање Срба у НДХ нису поменути, али jе Степинац представљен као мученик. Надбискуп Фране Франић jе истакао да папа Иван Павао ИИ своjе Пољаке и Хрвате сматра сродним народима: они бране источне границе римокатолицизма; поштуjу Дjевицу Мариjу и своjу побожност повезуjу с патриотизмом; и Пољаци и Хрвати веома су одани папи. (Заборавили су оно наjважниjе: мржња Пољака и Хрвата према Русима и Србима као православним народима увек jе била jача од њихове љубави према Христу.) У Мариjи Бистрици 9. септембра 1984. миси на отвореном присуствуjе на хиљаде редовника и редовница, око пола милиона људи, а служе jе пет кардинала, шездесет надбискупа и преко 11.000 свећеника. Хостиjу прима преко 100 хиљада присутних. Кардинал Кухарић тражи верске слободе и велича Алоjзиjа Степинца.

У то време Влада СФРЈ jе позивала папу Ивана Пава ИИ да посети Југославиjу. То jе чинио председник Председништва СФРЈ Цвиjетин Миjатовић 1981, када jе и влада СР Хрватске Влади СФРЈ препоручила ту посету jе “посjета папе нашоj земљи, под увjетом да се правилно схвати и добро организира, може поризвести дугорочне позитивне политичке ефекте и посљедице”. Преговори с Ватиканом држани су 1984, али до посете ниjе дошло jер jе врх Србске цркве тражио да папа посети Јасеновац и истакне да су тамошње жртве биле православни Срби.

Још средином осамдесетих година XX века хрватски комунисти оптужуjу Србску Цркву да жели да погорша међунационалне односе, истичући да су Срби били жртве у Другом светском рату. Краjем осамдесетих и почетком деведесетих они покушаваjу да се нагоде са “Црквом у Хрвата”, али “Црква у Хрвата” одлучно ће стати на страну Фрање Туђмана. Чим Туђман оснуjе Хрватску демократску заjедницу, “Глас Концила” почеће да jе пропагира, а познати теолози и екуменисти Јураj Коларић и Адалберт Ребић учлањаваjу се у странку. Фрањевац Томислав Дука jе тврдио да су папа Иван Павао ИИ, Михаил Горбачов и Фрањо Туђман Кристови пророци коjи треба да окончаjу комунизам и донесу срећу човечанству. Хрватска емиграциjа jе преко своjих жупника слала милионе долара Туђману и ХДЗ. У Босни се ХДЗ организовао помоћу католичких жупника.

Ватикан и хрватски прелати подржали су захтеве побуњених Шиптара 1981. године на Косову а Радио Ватикан jе 1982. редовно слао поруке с таквим ставом. Папа Иван Павао ИИ jе подржавао расколничку “Македонску православну цркву”, чиjи су представници присуствовали освећењу нове католичке катедрале 18. jуна 1982. године у Скопљу. Иван Павао ИИ jе, скупа с представницима власти СФРЈ, примио и званичнике “Македонске православне цркве” 22. маjа 1985; Ватикан jе подржавао и аутокефалисте у Црноj Гори, само да би се Црна Гора одвоjила од Србске православне цркве. (Деведесетих година 20. века jедан од главних црногорских србофоба и подстрекача сепаратизма био jе приморски папистички фратар дон Бранко Сбутега.)

А онда jе Југославиjа нестала. Баш онако како jе Ватикан од 1918. године желео.

А ПОУКЕ? Јесмо ли из свега извукли поуке?

Ако се погледа РТС, коjи jе 25. децембра 2012 цео дан бомбардовао гледаоце тврдњом да наjвећи броj хришћана у свету баш тада слави Божић (Срби треба да се стиде свог 7. jануара) и ако се сетимо да су и председник наше државе и премиjер Владе Србиjе, Николић и Дачић, као и председник Скупштине Стефановић, присуствовали миси коjу jе надбискуп Хочевар (онаj што очекуjе да се „прочистимо“ од светосавља и да опет броjимо жртве у Јасеновцу) служио у Београду, на „прави“ ЕУ Божић 2012. (као да у име толеранциjе и „суживота“ челни људи Србиjе нису на мису могли да пошаљу ниже рангиране државне службенике) – jасно jе да поуке нисмо извукли, бар кад jе наша политичка елита у питању. Али наjбољи део нашег народа jе свестан свега, и он ће остати веран Христу и Светом Сави. То jе данас и овде важниjе од свега.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Извор: НОВИ СТАНДАРД

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top