Владика “Златоусти“

Никола Велимировић, потоњи владика Николај, један од најумнијих и највећих Срба у 20. веку, али и уопште у националној историји, родио се 4. јануара 1881. године.

Човек чије су очи памтиле векове. Његова животна прича је дуга, садржајна и сложена. Оно што је, међутим, суштински важно, јесте да је, данас међу најугледнијим теолошким мислиоцима широм планете (и шире од православног дела света) цитирани, а у Отаџбини често несхваћени и оспоравани, Свети владика Николај био пример оних за које су хришћанска духовност и борба за духовни препород, и национална борба за ослобођење и уједињење – били неодвојиви појмови.

Са српским четницима је 1914. учествовао у ослобођењу Земуна. Следеће године, у тренуцима агоније и слома, био је послат на Запад, најпре у Велику Британију па у САД, да “лобира“ за Србију, тражећи већу и активнију помоћ западних савезника. Како је забележио Ненад Илић у фантастичном филму о животу Светог владике Николаја, Пашић га је пред полазак у најкраћим цртама саветовао шта да говори о својој земљи и народу звучним именима са којима се буде сретао, а када га је Николај упитао шта још да им каже, тражећи допуну и појашњење за тако важну мисију, добио је кратак одговор: “Ка’шће ти се само“. И у тих неколико година, владика “Златоусти“ успео је да створи огромну мрежу контаката широм Европе и Америке, у земљама на чију се помоћ рачунало, спирајући љагу са (оклеветаног) српског образа.

Најупечатљивији је, ипак, био његов први наступ у Лондону, у Хајд-парку. Дуго је ћутао и само – свирао у фрулу, инструмент који је научио да свира још као чобанчић у Лелићу. Потом је пред масом знатижељника проговорио: “На овом се инструменту свира у народу који ви само по злу знате“ и даље загрмео о ЕВРОПСКОМ ДУГУ СРБИЈИ. Где год да је потом говорио, изазивао је огромну пажњу и препуне сале. У једној од најзначајнијих тадашњих беседа, на Видовдан 1916, он ученим Британцима дословно говори: “На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар са својом храбром војском стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот за одбрану Хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу!“

Много је сличних ситуација, једнако значајних и занимљивих за сагледавање живота Николаја Велимировића, због чега га данас зовемо Светим. На овом месту и овом приликом немогуће их је све побројати. Међутим, док се подсећам кадрова филма оца Ненада, у исто време читам монументалну књигу “Срби, историја идеја 1903-1914“, коју је приредио наш храбри и учени професор Милош Ковић, уз реферате најеминентнијих историчара и стручњака које имамо. И размишљам: мала Краљевина Србија, којом је почетком 20. века владао Карађорђев унук, а у њој су (или за њу су), у најлепшем ђердану светлела имена: Николаја Велимировића, Јована Скерлића, Слободана Јовановића, Милутина Миланковића, Михајла Пупина, Мике Петровића Аласа, Николе Тесле, Јована Цвијића… од припадника елите која је формирала национални програм, до последњих сељака који су га тако ватрено бранили, све са јединцима министара и академика у првим борбеним редовима, НИЈЕ МОГЛА ДА БУДЕ ПОРАЖЕНА. Шта год да јој се десило, и ма колико да је страдала, она је морала да васкрсне и да полети као феникс из пепела. Они су допринели да Србија и тада, и у будућим поколењима, ма колико мала, за нас увек буде велика – уз саблажњавање и згражавање свих душмана споља и изнутра.

И у нашем времену, у многим гранама и дисциплинама, ми имамо значајна имена и велика имена. Иако се створио утисак који се свакодневно подгрева, да су сви умни и вредни отишли и да је остао само друштвени талог који и заслужује да се њиме на овај начин управља. Међутим, та имена више нису препозната у јавности. Супротно: старлете и криминалци, парови и фармери, су у таквој долини плача и видљивији и познатији човеку који дан проводи поред ТВ-екрана. Наравно, кривицом јалових интелектуалаца, чија сувопарна предавања и књиге које само они читају ни не дотичу човека транзиционог доба – који из месеца у месец једва саставља крај с крајем.
И више нема јединствене елите (са јединственим програмом где се зна бар најмањи заједнички садржалац) која ће представљати народ и његова хтења. Све се свело на скуп индивидуалаца, где свак “ратује сам“, за свој рачун и свој ситни циљ, уз свеприсутне сујете и сплетке које не приличе ни интелектуалцима, али ни иоле разумним људима.
И нема савеза између државе и елите, који ће усмеравати будућности српске брод. Насупрот томе, политичка елита лишена кредибилитета вуче на једну страну, а интелектуална, разуђена и лишена утицаја, на неку сасвим другу. И – обе однарођене. Најопасније је, ипак, што се чини да се правац ни не назире, већ живимо у средини у којој је једини континуитет, како вели наш професор Љубодраг Димић – континуитет дисконтинуитета.
Тек кад и ако се горња три услова испуне (стварање истинске и хомогене елите препознатљиве у јавности, која у договору са извршним властима формира правац којим ће се кретати наша мала барка), ми ћемо моћи једног дана да досањамо “ону нашу“ велику Србију. И видећемо да она итекако постоји, лица много чистијег и лепшег него што је пред нашим очима, окупирана и распета, 2016.

Припремио: Немања Девић