Владан Глишић: О инфериорности или како размишљати о српским злочинима

Разлог Скандирању „Нож-жица-Сребреница“ треба тражити у дубоко усађеном осећају моралне инфериорности, који (из медија) поткопава темеље српског народа.

Толико протеста и скупова које је национално и патриотски опредељена Србија одржала претходних година, толико скупова величанствених по бројности и снази, а на крају – осрамоћених скандирањем. Сваки пут када бих чуо покличе „Нож – жица – Сребреница“ или „Убиј, закољи да Шиптар не постоји“, дубоко у себи сам осећао мучнину и гађење према онима који ово узвикују. И то је био осећај већине нас који смо долазили на ове скупове, протесте и демонстрације. Та накарадна скандирања пронато медији су веома радо користили да нас све обрукају и етикетирају као малоумнике и екстремисте.

Шта је то што младе демонстранте, често несвесне тежине изговореног, нагони да узвикују овакве речи? То што очигледно о суштини српства знају веома мало – на радост оних који све што је српско мрзе и презиру – није довољан разлог да се закључи да је ово само једна од многих непромишљености које нам се дешавају у растројеном народу и друштву. Разлог за то је много дубљи од површних и пролазних ексцеса. Разлог је у дубоко усађеном осећају моралне инфериорности који већ дуго (из медија) поткопава темеље српског народ. То је онај осећај који су Срби први пут осетили после ратова које је евроатлантска империја изазвала походом на Балкан.

У досадашњим ратовима Срби су увек били у позицији моралне супериорности, супериорности жртве злочиначких армија које је на крају праведно побеђивала српска војска ослобађајући свој народ – народ жртву. Први пут ратови су завршени, а на Србима је остала љага народа који је био джелат другим народима. Због тога се осећају пониженим пред њима, који су сада добили право да се према Србима односе са моралном супериорношћу.

Врхунац овог медијско-пропагандног мита је мит о сребреничком геноциду. Ова позиција моралне супериорности коју је Трибунал у Хагу дао војницима Насера Орића, а медији наметали као „истину о Србима“, најефикасније је оружје којим ће се у будућности свака борба за остваривање било ког српског националног интереса представити неморалном и тиме већ у самом зачетку бити осуђена на пораз.

МОРАЛНО ИНФЕРИОРНИ?

Млади српски демонстранти који скандирају „Нож – жица -Сребреница“ пристају на положај Срба као моралних наказа. Без снаге и знања да се супротставе медијски преовлађујућој лажи како Срби јесу починили геноцид у Сребреници, прихватају позицију себе као народа ружног, прљавог и злог. И онда се, настављајући бесмислени револт, уживљаваују у улогу злих момака, те онаквим скандирањем терају инат и сматрају да ће иритирањем и саблажњивањем јавности успети да пошаљу поруку како Срби још нису поражени. Проблем је што се на овај начин не могу изборити ни за шта, што овако у самом зачетку своју борбу осуђују на пораз, што свему што је лепо, честито и праведно одузимају српску димензију. Несвесно (ако искрено воле свој народ), ови бунтовници и инаджије само иду на руку лажима које су о Србима изнели наши вековни непријатељи. Не схватајући да је најопасније свом непријатељу признати моралну супериорност, млади људи извикују „Нож -жица – Сребреница“ и тако прихватају званичну НАТО-верзију догађаја издајући тиме и свој народ и његове жртве. (…)

Најважније питање које се поставља пред српског истраживача догађаја у Сребреници је питање моралне одговорности, тојест питање да ли ми као Срби треба да се стидимо пред нечијим страдањем. Лично мислим да Срби не треба да се стиде ни пред једним народом у свом окружењу, а поготово не пред народима који сада владају Балканом и уређују Трибунал у Хагу, народима који своје престонице имају у Бриселу и Вашингтону.

Кажемо да нас све ране рода нашег боле; исто тако кажемо и да нас све срамоте рода нашега оптерећују и да се за све злочине које је неко учинио у име нашег народа осећамо морално одговорним. Зашто би онда било оспорено и наше гледиште да Хрвати имају одговорност за оно што се десило у Јасеновцу, а босански муслимани за оно што се у периоду између 1992. и 1995. дешавало у сребреничком крају? Постоји морална одговорност целог народа за оно што је у име тог народа учинио његов припадник, али и индивидуална кривична одговорност којој је подложан само конкретан учинилац злочина.

Дакле, не бежећи од одговорности сународника за могуће злочине почињене у име српског народа, постављамо и питање када је и чиме тај злочин доказан. Озбиљна истрага о сребреничким догађајима у потпуности би оспорила све наводе званичне верзије тих догађаја јер нема никаквог помена о „геноциду“.

КО ЈЕ МОРАЛНО ОДГОВОРАН?

Истина о могућој моралној одговорности је слојевита и зависи од судбине која је задесила поједине групе војника босанских муслимана у Сребреници током акције којом је српска војска ослобађала тај град у јулу 1995.

Сматрамо да нема никаве моралне одговорности за погибију војника босанских муслимана који су страдали с пушком у руци у легитимним ратним дејствима. Свака погибија је трагедија сама по себи, али за ову трагедију мајкама војника босанских муслимана треба да одговарају они који су ове војнике мобилисали, наоружали и послали их да убијају Србе.

Сматрамо и да нико у српском народу не може да се осећа морално одговорним за злочиначко убијање заробљених војника босанских муслимана које је извршила јединица Дражена Ердемовића и сличне плаћеничке војске, чија команда није била ни на Палама ни у Београду, већ у Паризу, Бриселу и Вашингтону, у командама страних обавештајних служби које су платиле псе рата да обаве злочине које би могли да припишу Србима.

Ипак, постоји једна могућност коју треба истражити, а то је могућност да су неки српски војници самоиницијативно или по међусобном договору (није нађена ниједна команда која наводи на закључак да су ово наредили команданти српских снага) извршили стрељање као одмазду и личну освету над војницима босанских муслимана за које су знали или претпостављали да су починиоци страшних ратних злочина над српским цивилима и војницима. То су они муслимански злочини које је претходних година над Србима у околини Сребренице на најмонструознији начин извршавала војска Насера Орића. Жртве су углавном били старци, жене и деца. Орић није био познат по томе што је стрељао српске војнике, а жене и децу смештао у аутобусе и безбедно слао на српску територију (овакав поступак према босанским муслиманима српским се војницима ставља на душу као злочин „геноцида“). Орић је ослобођен пресудом Хашког суда за злочине касапљења српских жена, деце и стараца, спаљивање српских села, силовање многих жена и систематско убијање свих заробљених српских војника – углавном хладним оружјем…

Ко има право да морално осуђује ратни злочин који су извршили српски војници – осветници? По мом мишљењу, нико ко је ратно време проживео на безбедној удаљености, ко са српским војницима није делио муку одбране својих ближњих од злочиначких војски каква је била и она Насера Орића, дакле, нико такав нема морално право да осуђује осветнике којима се свест у тренутку помрачила и који су одлучили да сами пресуде онима за које су знали да су злочинци. Једини који имају могућност да у овом случају изрекну моралну осуду јесу они српски ратници који су крварили у рату против истих непријатеља, којима су ближњи страдали од руку зликоваца, а који се нису осветили када су им непријатељски зликовци пали шака.

Наравно, то што нема много оних који имају права да изрекну моралну осуду, не значи да ово није ратни злочин, који, као такав, мора бити кажњен. Сваки српски војник који се овако осветио мора кривично да одговара за ратни злочин. То није питање морала, већ питање одбране основних цивилизацијских вредности и могућности да се једно друштво организује као заједница у којој ће се сваки њен припадник осећати једнако достојанствено. Лјуди који нису криминалци, али који у ратном вихору изврше злочин заслужују да им се пружи прилика да приме казну за злочин који су учинили и да на тај начин, испаштајући зло које су учинили, поново стекну право пуноправног припадника једне заједнице.

Велики познаваоци људских душа, какав је био Достојевски, уверљиво су описали потребу човека да испашта за свој злочин како би се искупио и вратио у достојанство човека. Онај ко избегне да буде кажњен за ратни злочин, свој живот најчешће претвара у пакао – самооптуживањима и самопрезиром. Немали број оваких људи, растрзан осећајем кривице, постаје психолошка темпирана бомба и латентна опасност за своје ближње и за друштво у целини.

ДРЖАВА ИЗДАЈЕ СВОЈЕ РАТНИКЕ

Овде, ако смо искрени, морамо поставити и питање о томе како се десило да српски војници немају поверења у своју државу – у то да ће она имати воље и снаге да истражи злочине заробљених војника босанских муслимана и да учиниоце примерено казни. Баш тај осећај да ће се зликовци опет и по ко зна који пут извући био је окидач који је олакшао потребу да се правда самовољно узме у руке. Ти српски војници су били Срби из источне Босне. Они већ генерацијама знају да се муслимански и хрватски зликовци не кажњавају за злочине над Србима у том крају.

Када је Аустроугарска у Првом светском рату шуцкорима (локална милиција састављена од Хрвата и муслимана) дала могућност да некажњено убијају Србе, они су то оберучке прихватили. Када је српска војска ослободила ове крајеве, нико није судски и кривично гонио муслиманске и хрватске зликовце, већ су неки били чак и унапређени – све због промовисања лажи о југословенској слози. Синови тих злочинаца из Првог светског рата, а често и они сами поново у Другом светском рату под заставом усташа чине најмонструозније масакре над Србима у сребреничком крају.

Брозова војска после „ослобођења“ не кажњава усташе, већ им све опрашта – опет у име лажи о братству и јединству народа и народности „нове Југославије“. Зар онда није очекивано да ће српски војници, поучени историјским искуством, узети правду у своје руке када, после два некажњена геноцида над њима, рођаци или директни потомци хрватских и муслиманских зликоваца из прошлих ратова сада поново, под командом Насера Орића, по српским селима у околини Сребренице изводе крвави пир? Ко има права да их због тога морално осуди?

Неспособна и неодговорна српска држава то право нема, а још мање страни окупатори, који су тај злочин директно подржавали. Српска држава мора да поврати поверење српских војника како у евентуалним будућим ратовима не бисмо опет сами себе штитили чинећи ратни злочин.

Као што ратни злочин појединих припадника властитог народа мора да буде кажњен зарад цивилизацијског уређења друштва, државе и народа, тако и злочини које су учинили представници других народа морају бити кажњени, тим пре што ти народи имају историјску лакоћу са којом рађају злочинце да убијају наш народ.

Српска држава ту има штошта да научи од Израела. Израел је много година после Другог светског рата и геноцида извршеног над Јеврејима, прогонећи нацисте, нашао и киднаповао Ајхмана, судио му у Израелу, осудио га за злочине и обесио у Тел Авиву. Зато израелски војници не морају сами да се обрачунавају са зликовцима јер знају да ће за њих то учинити њихова држава – правично, али без милости. Србија мора да „обеси Ајхмана“, па њени ратници неће морати да се свете. Онај ко је вршио злочине над Србима мора да зна да никада неће бити миран и да га недостижним српској држави неће учинити то што су га његови савезници и њихови квазисудови ослободили одговорности. Тек када српска држава буде таква, мање ће бити злочина против Срба, а још мање оних које ће Срби чинити.

Када једном српска држава буде озбиљна, озбиљно ће кажњавати сваки антисрбизам – било да је испољен кроз кривично дело геноцида или ратног злочина према Србима било кроз пропагандне лажи о моралној инфериорности Срба пред другим народима који су кроз историју чешће били джелати него жртве. Само таква држава ће спремно кажњавати и сваки злочин учињен у своје име. Таква српска држава ће знати да васпита и своју омладину и своје ратнике да имају поверења у своју државу, да се држе високих ратничких кодекса који су некада красили Србе.

Таква српска држава ће строго кажњавати скандирања какво је „нож – жица -Сребреница“  јер допире из грла недобронамерних појединаца, који на тај начин блате српски народ и његову војску.

Извор: СРПСКА МРЕЖА