Вјечно српско чуђење усташтву

Да ли је могуће да у 21. вијеку неко пјева о томе како ће пити крв, да слави убијање дјеце и концентрационе логоре, а да читава држава на челу са предсједником то подржава?

Могуће је. У тзв. Исламској држави можда, а у Хрватској сигурно.

Мене не чуди што то Хрвати пјевају, чуди ме што се након свега Срби томе чуде. Неки могу отићи још даље, па питати „након чега свега“?
Повијест хрватско-српских односа је повијест тешких ријечи. И још тежих дјела. Повијест хрватско-српских односа је повијест хрватске мржње и нетолеранције. И повијест сталног српског праштања. И чуђења. Па праштања, па опет чуђења. На сваку српску испружену руку братства и помирдбе Хрвати би одговарали ножем у леђа. А Срби су се чудили. И праштали.
Све је почело још средином 19. вијека када је Аустро-Угарска уз помоћ Католичке цркве покушала формирати нову нацију од десетак народа на тлу негдашњих српских покрајна – Далмације, Лике, Славоније, Кордуна, Баније, односно Крајине и три жупаније око Загреба тзв. Хрватске. Тај народ, назван Хрвати по регији која је постала центар нове нације чинили су разни припадници народа Монархије, а у највећем броју (преко 80 посто) Срби конвертити који су најчешће ради прогона, а неки и ради привилегија прешли на католичку вјеру.
Беч је сматрао да је само питање дана кад ће Срби, једини народ који се сам ослободио од Турака окупити све славено-српске масе потлачене у Монархији и направити моћну српску државу. Зато су покушали увјерити Србе из Аустро-Угарске Монархије да нису Срби. Ако од њих створе нови народ чији је темељни идентитет анти-српство онда ће ти ауто-шовинисти одрадити прљави посао Беча.

И Ватикана. Ватикан је имао још веће амбиције. Хтио је покатоличити цијелу Србију, а једног дана кренути и на своју највећу опсесију – Русију.
Први прогони Срба од стране аусто-угарских власти почели су средином 19. вијека. Деведесетих година 19. вијеке почеле су и јавни анти-српски протести тзв. франко-фуртимаша, односно припадника странке права из којих ће касније настати усташе. 1902. одржане су највеће анти-српске демонстрације у Загребу и другим градовима, Срби су премлаћивани, разбијане су им радње, куће… Повод је наводно био чланак „До истраге наше или ваше“ у листу Србобран, а стварни разлог био је анти-српски шовинизам, србофобија потицана из Беча и од стране Католичке цркве која је двије године раније на „Свекатоличком састанку“ у Загребу одлучила да се сви католици од Загреба до Новог Сада, од Истре до Боке Которске морају изјаснити као Хрвати.

Сам чланак уопће није био споран. Аутор је писао са југославенских позиција јер је био увјерени Југославен до краја живота. У чланку је написао да се не може створити Југославија ако се српски и хрватски идентитет развијају одвојено, да је потребно изабрати један од та два идентитета, а по његовом мишљењу боље српски, јер је српски идентитет стар вијековима, прихваћен од ширих маса, итд. док хрватски идентитет почетком 20. вијека није прихваћало ни пола Загреба, а камо ли Славонија или још мање Далмација.
Након демонстрација из 1902., напади на Србе постали су још чешћи, прогон је био толики да су у том периоду једна трећина становника са територија данашње Хрватске иселила из Монархије. 1909. почео је монтирани „Велеиздајнички процес“ на којем се судило педесет тројици угледних Срба ради никад доказане издаје. Чак и у таквој клими, на попису из 1910. се 25 посто становника данашње Хрватске изјаснило као Срби. 1914.

Аустро-Угарска је позатварала и прогнала на хиљаде Срба и отворила прве концентрационе логоре у Европи.

Срби су Хрватима 1939. дали државу у држави, Бановину Хрватску која је чак имала и своју војску. Први пута у повијести Далмација је припала Хрватској а Хрвати су двије године касније одговорили једним од најмонстуознијих геноцида које је свијет видио.

Тако су Срби постали први европски народ који је завршио у концентрационим логорима, а други у свијету, 14 година раније, Велика Британија је у Јужноафричкој републици направила логоре за Буре. Усљедили су покољи српских цивила у Мачви који су починили хрватски војници у саставу аустријске војске. Срби не само да се нису осветили за те злочине, него су, како каже познати загребачки професор повијести на Филозофском факултету у Загребу, Твртко Јаковина „спасили Хрвате“.

Србија је наиме као побједница у рату могла узети Славонију, Лику и пола Далмације, а остатак данашње Хрватске препустити Мађарској и Италији. Али Срби су изабрали да Хрвате прво ослободе, па преведу на страну побјеђених. Хрвати су се захвалили убиством краља Александра и сталним усташким нападима на Србе по Лици између 1929. и 1941.
Срби су Хрватима 1939. дали државу у држави, Бановину Хрватску која је чак имала и своју војску. Први пута у повијести Далмација је припала Хрватској  а Хрвати су двије године касније одговорили једним од најмонстуознијих геноцида које је свијет видио.

Преко 700 000 српских цивила, жена, дјеце убијено је у Јасеновцу, преко 20 других логора и безбројним јамама и стратиштима од стране усташа и Степинца, односно Католичке цркве као моралног и логистичког покровитеља усташког покрета и њиховог доласка на власт.

Не само да Хрвати нису одговарали за злочине 1941-1945. него су награђени – државом у којој се нашла и Истра која никад раније није имала везе са Хрватском, а и Барања коју је у I свјетском рату ослободила српска војска и која је још тада изгласала присаједињење Србији.

Ни то није било довољно Србима да се коначно освијесте, него су масовно улазили у партизански покрет гдје су у првим годинама чинили преко 80 посто бораца. Партизански покрет се борио за фантомско братство и јединство са Хрватима. Већи број Хрвата у партизане ће прелазити тек од друге половине 1943. након капитулације Италије, када су схватили да ће савезници побједити и да би могли одговарати ради геноцида над Србима.
Не само да Хрвати нису одговарали него су награђени – државом у којој се нашла и Истра која никад раније није имала везе са Хрватском, а и Барања коју је у I свјетском рату ослободила српска војска и која је још тада изгласала присаједињење Србији. Србија је раскомадана на неколико дјелова, а крајишки Срби који су чинили ударну снагу партизана нису чак ни тражили аутономију ни обнављање Крајине која је стотинама година у Аустро-Угарској била засебна административна јединица која са Хрватском није имала везе.

Срби су још једном Хрватима опростили.

А ови поново одговорили 1971. и великим анти-српским демонстрацијама, тзв. „Хрватским прољећем“. Такође, од 1945. до 1989. усташка емиграција убила је у својим терористичким акцијама више од 1500 југославенских грађана, углавном Срба.
1990. побједом Туђамана и ХДЗ-а усташка емиграција се враћа у земљу. Хрватски Срби су гласали за Хрвата Рачана и СДП умјесто за СДС (српску странку) показујући тако да и даље желе братство и заједничку државу са Хрватима. Туђман је још у предизборној кампањи изјављивао да је сретан што му жена није Српкиња, да је усташка НДХ била израз тежње хрватског народа и да ће Србе у Хрватској свести на 3 посто (тада су чинили 13 до 17 посто становништва). Након брисања Срба из устава и укидања средстава за опћине са српском већином, један мањи дио Срба, онај који је живио у Крајини се побунио, док је већи дио, који је живио у градовима и даље био лојалан.

Крајем 1990. и почетком 1991. почели су напади на српска села од стране хрватских паравојних јединица и ликвидације српских цивила по градовима. Српски цивили су хапшени по кућама и на радним мјестима, мучени и убијани; Вуковар (преко 130), Осијек ( преко 100), Пакрачка пољана и Павиљнон 22 у Загребу (преко 150), Сисак ( преко 600), Госпић (неколико стотина), ратна лука Лора Сплит (преко 100) као и стотине Срба убијене у покољима по српским селима, од 1991.. преко акција из 1992. и 1993., до Олује као великог финала када је протјерано 200 хиљада Срба, а побијено 2 000.

И након Олује и 1995. наставило са са нападима на Србе.

Још је крајем деведесетих Вуковарски градоначелник изјавио да Хрвати мрзе српске ђаке, као што муслимани мрзе свињетину. Пребијања Срба, исписивање увредљивих графита по српским кућама и црквама, разбијање аутомобила српских туриста, каменовања православних цркава и српских амбасада догађа се више или мање континуирано све ове године. Но, док су због уласка у ЕУ Хрватска политика и медији то скривали под тепихом, данас са највиших државних позиција стижу најотвореније анти-српске провокације.
Србија је са чуђењем проматрала разбијање ћириличних табли у Вуковару, хрватско форсирање резолуције против Шешеља у европском парламенту, онемогућавање српским фирмама да послују у Хрватској док је у исто вријеме 250 хрватских фирми покуповало пола Србије… А онда су провокације постале још безобразније и редале се једна за другом. У само неколико дана Хрватска поништава пресуду ратном злочинцу из II свјетског рата Алојзију Степинцу који је лично одговоран за покољ стотина хиљада Срба на начин што је током читавог геноцида био покровитељ НДХ и усташког покрета који никад не би ни дошао на власт, а камо ли се одржао да није било помоћи Степинца и Католичке цркве, а онда и ослобађа Главаша, злочинца из задњег рата који је одговоран за ликвидације српских цивила из Осијека који су мучени и убијани на најодвратније начине.

На све то, Хрватска још има образа прозивати Србију?!

Умјесто досадашње српске политике која дозвољава да јој околности диктирају смјер и реакције, Србија треба имати суверенистичку политику и дугорочну стратегију која се не мјења од избора до избора. Српска политика која не чека да се нешто догоди да би одговорила, коју догађаји не изненађују, него сама креира догађаје сходно својим геостратешким, економским и националним интересима.

Хрватска која у својој влади има људе попут министра културе Златка Хасанбеговића, који је био члан ХОП-а, усташког покрета којег је емиграцији основао Павелић и који је писао за усташки лист „НДХ“, а из прорачуна финанцира усташки „Хрватски Лист“?!

Није ме зачудило ово ново чуђење Срба због усташтва.

Шта очекивати од земље чија предсједница, Колинда Грабар Китаровић отворено каже да слуша Тхомпсона, пјевача који своје концерте започиње усташким поздравом „За дом спремни“, а на yоу YouTube-у је могуће наћи снимак на којем пјева пјесму „Јасеновац и Градишка стара“ која слави покоље Срба.

И шта очекивати од Срба који су заборавили прогоне Срба из 19. и почетка 20. вијека, прве концентрационе логоре у Европи, покоље Хрвата над Србима у Мачви, усташке терористичке напада на Србе између I и II свјетског рата, усташких геноцид, Јасеновац и 700 000 покланих Срба, нападе усташке емиграције од 1945. до 1990., ликвидације преко хиљаду Срба и протјеривање десетина хиљада од 1991. до 1994. по градовима и селима у Хрватској и БиХ, Олују са 2 хиљаде побијених и 200 000 протјераних…

Сорошевске организације у Србији кажу да се Србија мора суочити са прошлошћу. Слажем се. Али не са лажном прошлошћу и лажном српском кривњом за рат деведесетих коју пропагирају сорошевске организације плаћене страним парама, него са истином да су Срби континуирано, дуже од 100 година били жртве геноцида.

Са истином да злочинци у редовима Хрвата никад за злочине над Србима нису одговарали, него им је још подижу споменици, попут онога усташком терористу и криминалцу Мири Барешићу. Са истином да хрватско друштво никад није прошло кроз процес денацификације, односно деусташизације као њемачко и да ће док се тај процес не започне и не заврши, Хрватска бити стални извор мржње, нестабилности и сукоба на Балкану.

Како Србија томе може стати на крај?

Умјесто досадашње српске политике која дозвољава да јој околности диктирају смјер и реакције, Србија треба имати суверенистичку политику и дугорочну стратегију која се не мјења од избора до избора. Српска политика која не чека да се нешто догоди да би одговорила, коју догађаји не изненађују, него сама креира догађаје сходно својим геостратешким, економским и националним интересима.

И у случају Хрватске и иначе најважније је подвући:

НИЈЕ ВАЖНО ШТА РАДЕ ОНИ, НЕГО ШТА РАДИМО МИ! (односно, нажалост шта не радимо).

Хрватска има право да се наоружава, да провоцира, да подиже споменике злочинцима, али то не смије утицати на Србију. Србија не смије нешто радити ради Хрватске него ради себе!

Зато је погрешно постављено питање “зашто Хрватска подиже споменике терористима и ослобађа злочинце”, питање је ЗАШТО СРБИЈА НЕМА МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР ГЕНОЦИДА, свој српски Yad Washem  (музеј сјећања на холокауст)!
Важно је да Србија задржи хладан и рационалан однос према хрватским провокацијама и генерално хрватској политици, а најважније питање за српске политичаре мора бити: Шта је интерес Србије?

Не треба трошити енергију на јалова препуцавања са хрватским политичарима – марионетама запада, Србија треба бити свијесна да јој Хрватска НИКАДА не може бити ни партнер, ни пријатељ. Србија мора схватити да Хрватска нема никакав суверенитет. Да јој запад поставља и смјењује чак и предсједнике странака, (нпр. задња смјена Карамарка и постављање Пленковића на челу ХДЗ-а). Да јој запад доведе премијера који једва говори хрватски и којег нико на изборима није изабрао. Хрватска нема слободу ни у унутрашњој политици, а камо ли вањској.

Шта се треба догодити, шта Хрвати требају урадити да се Срби престану чудити?!

Зато Србија треба разговарати и преговарати са онима који стоје иза Хрватске и ових задњих хрватских провокација, а не са Хрватском.
Могуће је да Исламска држава слави покоље и злочине. Хрватска држава их слави сигурно.

Синоћ опет цијела Хрватска на челу са предсједницом слави на усташком деренеку у Книну Олују.

Јадан је народ који слави побједу у којој је 250 000 хрватских војника и полицајаца уз помоћ 5. корпуса Армије БиХ и НАТО авиона напало 25 000 слабо наоружаних крајишких војника, од којих су многи били старији од 50 година, а када их нису успјели ухватити, онда су се иживљавали на оним најнемоћнијима цивилима који су били престари и преболесни да побјегну.

Омјер је био 10:1 један. Тешко да би и ислиловци славили такву побједу.

Јадан је народ који има Степинца за свеца, а Главаша за хероја. И опет ће се Срби чудити како Хрвати могу славити такав сраман догађај?! Опет ће се Срби чудити како Хрвати уз присутност предсједнице и цијеле државе могу пјевати „Ми Хрвати не пијемо вина, само крви четника из Книна“?!

Шта се треба догодити, шта Хрвати требају урадити да се Срби престану чудити?!

Извор: ФБ профил Мислав Хорват