Вилхелм Други: Ударити на Србију без оклевања

Кад цар грди амбасадора: историjски важан документ из политичког Архива немачког Министарства спољних послова настао непосредно после Сараjевског атентата као увертира за избиjање Првог светског рата.

Година (пре)пуна историjе: 2014. На листи важних датума немачког Министарства спољних послова, као актуелни „изазови“ за националну дипломатиjу, нашли су се: сто година од избиjања Великог рата (Првог светског) седамдесет пет година од почетка Другог светског рата, четврт века од пада Берлинског зида и „мирне револуциjе“ у Источноj и Средњоj Европи, децениjа од великог „скока“ Европске униjе на исток.
У овом низу нема 1999: петнаест година од првог немачког „ватреног (ратног) крштења“ после 1945. године и (веома) ангажованог учешћа у НАТО агресиjи на Савезну Републику Југославиjу. Треба ли се чудити (смишљеноj) „заборавности“ веома смишљених и педантних Немаца, ако (такође смишљен) заборав наших политичара и званичника, из (пре)велике обзирности према агресорима, упорно потискуjе и прекрива наjтрагичниjи догађаj из новиjе српске историjе?
Вратимо се немачкоj листи. Реч jе, каже се у саопштењу Министарства спољних послова, о догађаjима коjи су одлучуjуће утицали на судбину националне државе, Европе, али (неки од њих) и читавог света, па (истовремена) сећања на те датуме имаjу „посебну историjску димензиjу“. У том контексту, ово министарство „срочило“ jе за себе читав низ специфичних „домаћих задатака“, па ће се под ознаком „1914“ бавити промашаjима и успесима дипломатиjе, посебно питањем колико и како пораз дипломатиjе 1914. утиче на актуелну спољну политику, на извлачење историjских поука, помирење и европску будућност.
Документ месеца Министарство jе извукло из политичког Архива оригиналан документ, означен као „документ месеца“, коjи се непосредно тиче (ондашње, али и данашње) Србиjе и представило га jавности на свом саjту, под насловом „Сараjевски атентат“, 25. фебруара. Реч jе о депеши коjу jе немачки амбасадор у Бечу Хаjнрих фон Чиршки унд Бегендорф, поводом атентата на Франца Фердинанда (28. jун 1914. у Сараjеву) послао 30. jула 1914. године канцелару Раjха Теобалду фон Бетман- Холвегу. За историчаре jе, не само наше, у jеку обнављања све жешће, и контроверзне, расправе о кривици за избиjање Првог светског рата, важан податак: оригинални документ обjављен jе са неколико реских, и веома говорљивих, руком исписаних коментара цара Вилхелма Другог, коме jе депеша промптно била прослеђена.
Депеша jе послата из Беча 30. jуна. У њоj jе амбасадор пренео канцелару Раjха да му jе гроф Леополд Берхтолд (аустроугарски шеф дипломатиjе) рекао (тога дана, кад jе депеша послата) како све упућуjе на закључак да конци завере чиjа jе жртва био надвоjвода Фердинанд вуку у Београд. И да jе тако добро смишљена: нађени су сасвим млади људи за извођење атентата како би били само благо кажњени. (Цар jе, уз ову опаску о евентуално благоj казни, написао: „Надаjмо се не!“). 

Сад или никад Амбасадор jе jављао да му jе министар говорио „с огорчењем“ о српском понашању у том контексту. Пренео jе канцелару како jе, више пута, и то од озбиљних људи чуо да се са Србима треба коначно и одлучно разрачунати. (Цар: „Сад или никад!“) Наjпре ће им се (Србима) поставити низ (ултимативних) захтева а ако их не прихвате, уследиће удар.
„Ја користим сваки повод да мирно, али веома наглашено и озбиљно упозорим да се треба клонити исхитрених корака“, написао jе амбасадор, уз обjашњење да би се, пре свега, морало бити начисто с тим шта се хоће. Он jе, каже, до сада слушао (само) сасвим неjасне, емотивне изjаве. Требало би веома пажљиво одвагати шансе за било какву акциjу и имати у виду да Аустроугарска ниjе сама на свету. Поред обзира према савезницима, требало би проценити укупну европску ситуациjу. Посебно држање Италиjе и Румуниjе „у свим питањима коjа се тичу Србиjе“.

Царски арогантно Амбасадорова упозорења званичницима у Бечу наљутила су Вилхелма Другог коjи jе, царски арогантно, на маргини, одсекао: Ко га jе (амбасадора) за то овластио? То jе врло глупо! Схвата ли он да jе то искључиво аустриjска ствар шта ће о свему овоме мислити и учинити. Могло би се (на основу амбасадорове уздржаности) протумачити, ако би нешто кренуло како не ваља, да Немачка ниjе хтела да се казни Србиjа. Чиршки би требало да се отараси тих бесмислица. Са Србима се треба разрачунати, и то ускоро. А уз амбасадорову опаску да се мора повести рачуна о држању Италиjе и Румуниjе, у конкретном (српском) случаjу, цар jе записао да се то „ само по себи разуме“ и да jе то општепозната ствар.
У депеши коjу jе послао из Беча Министарству спољних послова у Берлин амбасадор демантуjе новинске извештаjе да jе аустроугарска влада већ захтевала од српских власти да покрену истрагу против атентатора. Такав корак до тог тренутка ниjе учињен. Хоће ли уследити касниjе, зависи од тога да ли ће овдашња истрага доћи до заиста опипљивог материjала против Београда.
Неколико дана касниjе, амбасадор Чиршки jе напрасно „заборавио“ своjа упозорења званичницима у Бечу да не треба брзоплето реаговати. По царском налогу и инструкциjама, у разговору 8. jуна 1914, притискао jе Берхтолда да Беч што пре предузме „акциjу против Србиjе“. Немачка не би могла да разуме, пренео jе царево упозорење, ако би се пропустила (ова) шанса за напад на Србиjу. Даље одлагање би се у Немачкоj схватило као „знак слабости“.
Оваj амбасадор jе, иначе, припремио Берхтолдовом наследнику у аустроугарском Министарству спољних послова Штефану (Иштвану) Буриану 1915. године предлог да се, између осталог, Италиjи уступе Трентино и неке мање области уз услов да се обавеже на неутралност и монархиjи „ослободе руке“ на Балкану и према Русиjи. Немачка би пак као награду добила делове Пољске. Уступање ових териториjа би уследило тек после окончања рата и победе у коjу се, и у Бечу и у Берлину, jош веровало.
Сугестивно деjство атентата На саjту немачког Министарства спољних послова поjавила се, уз текст депеше с почетка овог текста, очигледно ненамерно (факсимил jе истргнут из збирке докумената) и, такође интересантна, информациjа: Канцелар Раjха jе, као „одговорни царев саветодавац“, инсистирао да каjзер не путуjе у Беч на сахрану Франца Фердинанда. Плашио се за његов живот, пошто атентати „имаjу сугестивно деjство на злочиначке елементе“.
У години у коjоj се, иначе, очекуjе читава поплава књига посвећених Првом светском рату, посебну пажњу jавности изазвало jе, како се у овдашњим медиjима jедногласно констатуjе, „маjсторско“ „монументално“ и „свеобухватно“ (ово последње, бар по броjу страница, 924 очигледно jесте) дело Херфрида Минклера „Велики рат“. Књига jе дочекана као прво тако свеобухватно историjско дело с овом темом у Немачкоj после готово четири децениjе.

Рат као пораз демократиjе Разлог за еуфорично медиjско аплаудирање овоj књизи могао би да буде, поред њене, очигледно неспорне, документарности, и у чињеници да Минклер релативизуjе (искључиву) немачку кривицу за избиjање Првог светског рата, коjу jе jош 1961. изричито констатовао чувени хамбуршки историчар Фриц Фишер. Фишер jе, да подсетимо, на основу темељитог истраживања, закључио, и саопштио, да се Немачка озбиљно припремала за рат, да га jе по сваку цену хтела, из експанзионистичких разлога, и да jе Други светски рат представљао континуитет милитаризма у немачкоj спољноj политици.
Фишеров став о немачкоj кривици jе, и међу немачким историчарима, био дуго, све доскора, преовлађуjући и неспоран. Сада су у оптицаjу, опет, нове контроверзе и оспоравања Фишерове истине. Минклер jе у неким кључним ставовима у сагласjу са тезама аустралиjског историчара Кристофера Кларка, чиjе jе (спорно) дело „Месечари“ у Немачкоj постало бестселер.
И jедан и други, наиме, релативизуjу превасходну немачку кривицу за избиjање Првог светског рата, додељуjући jе и осталима, у Кларковом случаjу, посебно Србиjи. И jедан и други констатуjу да су европски политичари тога доба „преспавали“ ситуациjу и да су следили догађаjе „без маште и храбрости“ (Минклер).
Рат jе, дакако, био пораз дипломатиjе. За Минклера jе, међутим, централно питање: да ли се немачки Раjх, како тврди Фишер, систематски, и дугорочно, припремао за рат, или jе улазак у рат представљао брзоплето учињену грешку. Минклер jе ближи другом ставу. Тврди да jе Немачка ушла неспремна у рат: ниjе имала довољно мунициjе ни довољно трупа за вођење офанзивног рата.

Пораз на Марни Стратешки план Немачке, такозвани „План Шлифен“, назван по његовом творцу, начелнику Генералштаба Алфреду фон Шлифену (сачинио jе стратешки план, по налогу цара Вилхелма Другог, jош 1905.) брзог осваjања Француске (за 39 дана) пропао jе немачким поразом на Марни већ у септембру 1914. године. Предвиђао jе експресно „гажење“ неутралности Белгиjе и Луксембурга, капитулациjу Француза и пребацивање армиjа на Источни фронт, против Руса, с чиjом спором мобилизациjом се рачунало. Превидео jе, међутим, неочекивани отпор коjи су немачким трупама пружили Белгиjанци, ниjе рачунао с уласком Велике Британиjе у рат, иако jе Лондон био гарант белгиjске неутралности. Застоj jе омогућио Французима да, железницом, пребаце трупе из Алзаса и Лорене, а Русима (углавном) довољно времена за мобилизациjу.
Херфрид Минклер види кривицу за избиjање Првог светског рата у сериjи „бланко чекова“: немачког Аустриjанцима, руског Србима, францускиог Русима. Уз тврдњу да се „кључ рата“ налазио у – Петрограду: руска мобилизациjа (иако се зна да jе текла споро!) учинила jе, наводно, да ствар у своjе руке у Берлину преузме Генералштаб, а не влада.
Оправдава Немачку и кад jе реч о њеноj милитаризациjи. То уопште, тврди Минклер (према немачким медиjима) ниjе била „немачка посебност“. Русиjа jе имала броjниjу армиjу, Француска, такође, респектабилну. Одлучуjући jе, међутим, био исконски страх Немачке коjа jе била „опкољена неприjатељима“. Страх од губитничког рата на два фронта условио jе стварање офанзивног ратног плана, преточеног у већ споменути Шлифенов план, коjи jе рачунао с избацивањем „из игре“ наjпре Француске, а потом, уз снажан удар, целином воjске, Русиjе.

Жал за изгубљеном приликом Немачка историчарка Аника Момбауер из Велике Британиjе разлог за ескалациjу фамозне Јулске кризе у рат види у Бечу и Берлину: тамо jе рат, каже, свесно планиран, као што jе прорачунат и ризик уласка у рат, бар када jе реч о рату између Аустроугарске и Србиjе. Она подсећа да jе ратоборни начелник аустриjског Генералштаба Франц Конрад фон Хецендорф у Сараjевском атентату видео добродошао изговор за сукоб са Србиjом. И он jе, као његов немачки колега Хелмут фон Молтке „жалио за изгубљеном приликом“ да се са Србиjом (jош) 1909. „сведу рачуни“. Аустриjски изасланик гроф Хоjос добио jе 5. jула у Берлину уверавања немачког цара Вилхелма Другог да ће Немачка у „свођењу рачуна са Србиjом“ у потпуности подржати Беч, уз царево инсистирање да се „ништа не одлаже“.

Симбол бесмисленог рата Минклер, иначе, веруjе да jе, после немачког пораза на Марни у jесен 1914. и застоjа на фронтовима у 1915, била прилика да се склопи примирjе. Замаjац ратнохушкачке пропаганде, покренут почетком рата, био jе, међутим, одвише jак. Сви су били за мир, али за „победнички мир“, а победника jош дуго неће бити на видику. Настављао се jедан бесмислени рат, коjи ће однети двадесет милиона жртава.
Наjупечатљивиjи симбол бесмислености, по Минклеру, jесте Верден: на малоj териториjи (мање од триста квадратних километара) вођена jе наjдужа (од 21. фебруара до 19. децембра 1916.) и наjкрвавиjа битка (320 000 погинулих Француза, 280 000 Немаца, пола милиона рањених на обе стране) Првог светског рата.
У приказу Минклерове књиге, наjутицаjниjи немачки политички дневник „Франкфуртер алгемаjне цаjтунг“, кад jе реч о утицаjу Првог светског рата на актуелна збивања, спомиње став немачког политиколога да jош нису искључени конфликти на Балкану. Он у спречавању могућих балканских сукоба види посебну обавезу и одговорност Европске униjе.
На глобалном плану, сматра да може доћи до кинеско-америчког конфликта: Кину, наиме, види као велику силу што се наоружава, у позициjи у коjоj се налазила вилхелминска Немачка на преласку у двадесети век.

За „Печат” из Берлина Мирослав Стоjановић

Извор: ПЕЧАТ