Весела Србија

Чему се Ти веселиш мајко? Србијо, земљо, народе… ратниче, сељаче, госпођо, отмјена дамо, осиромашена удовице, кућо бескућнице!?
Велиш, отворила је Европа вечерас, за Тебе некаква поглавља, пакете, писма, хоризонте, јаме, ливаде и врата на броју 32 и 35 – па зато.
Чекаш да те унутра упусти?

Чему се веселиш весела Србијо, `ћери радоснице, мајко тугалице?
Улазиш у кућу на којој су за Тебе широм врата отворена, у кућу са пуно соба, тумаче Ти, а све су собе раскошћу напуњене.
У кућу, прекривену шареном лажи, гдје се дими само из једног димњака, гдје се ложи један шпорет са једним ложачем. Да ти очи нису завезали, да Те унутра слијепу не воде, а Косово Ти пред вратима остављају, у запећку твојих надања? Да Високим Дечанима, Грачаницом, Пећком патријаршијом и Богородицом Љевишком ватру у Твојој соби за коју годину не подложе?
Припремају се, да не озебеш?

Вечерас Премијер радосно саопшти „Србија више не сања“, а ја додаде – заспала је мртвачким сном из кога се нови снови не рађају. А онда ме заболи. Када то Србија није снивала? За вријеме највеће тираније снивала је Слободу. У годинама глади у сновима је расла пшеница бјелица. Када је потребно и непотребно српски народ на Твоме бранику гинуо сањала си живот…

Увјек си сањала и надала се – то те је одржало Србијо.
А ми Крајишници никад нисмо престали сањати Србију и за њом умирати!
Стигла си пред врата, а не знаш коме, код кога. Да би ушла у „Европски дворац“, јес’ сазнала колико кошта улазница и ко ће Ти рачун испоставити? Гдје се плаћа?
А кад си Ти то Србијо уопште изашла из Европе?
Два си рата преко својих плећи претурила. Први је кажу био Велики, а Други – још већи.

Бранила си Европу на Кајмакчалану, Црном врху, на Сутјесци, Козари, Петровој гори. Бранила си је скоро, баш на Косову, на Кошарама. Гинули су Срби у Прокупљу, Куршумлији, Јастребцу, Београду, Нишу – да би доказали вриједности слободног свијета. Онога у који се Европа куне а на сваком мјесту га затире.
Да изнова не призивају 27. март?

И моја Домовина Хрватска је прије тебе стигла у Европу. Имала је водича, није забасала. Њемачка је узе за ручицу и са њом у Европицу.
Ко Тебе поведе земљо радника и тежака?
Обећаху Ти инвестиције? Новца – колико треба. Умјесто воде Моравом ће тећи мед и млијеко. Твоје је само да се нагнеш и заватиш колико ти треба.

Шта ако ти пред носом врата залупе? А унутра Косово и Метохију упусте, преко реда? Кажеш, тамо те чека Република Српска Крајина која је већ пунољетна у своме нестајању. Пунољетна а да никад није одрасла. Чека те земља без народа и народ без идентитета.
Отварају Ти се нови видици. Замисли „Нови Видици“. До сада ниси видјела? Или си до сада поносно гледала својим очима, а од сада ћеш гледати очима Европе, те остарјеле и са свих страна нагрижене даме?

Авиони те Европе рушише Твоје градове, фабрике, мостове, зграде, далеководе а сада пуна доброте иде да гради нове.
Твоје је само да узмеш кредит и задужиш генерације које долазе. Не мораш више њиве орати, жито садити, малине брати, струју производити – свега има у Европи.
Бићеш у Европи!

Пењем се на Опленац. Брдо изнад Тополе шумадијске. Поглед пуца на све стране. Негдје на хоризонту видим Дунав и Пожаревац. Окренем се и ту је Чачак и Крагујевац. Иза оних брда је Босна поносна.
Иде ли то све у Европу?

Баш ће Европа са Србијом бити лијепа! Сутра када се поглавља затворе. И да чекање не закасни.

На дан отварања Поглавља!

Никола Кобац

Везане вијести:

Никола Кобац: Бесједа пријатељима о мојој књизи

Бања Лука: Промоција књиге Николе Кобца “(Х)историја осушене збиље“

Књига „(Х)историја осушене збиље“ представљена у Бањалуци