Verujem u Boga, Srpstvo i u dobrog čoveka

Datum objave: utorak, 6 juna, 2017
Objavljeno u Kosovo, Nemanja Dević
Veličina slova: A- A+
Nemanja Dević, istoričar
Nemanja Dević, istoričar

Ove večeri gledam u zvezdano nebo nad svojim rodnim krajem. Sve češće, tako, poslednjih godina misli mi lete dok sam zagledan u zvezde. Večeras su na Kosovu i u Metohiji, gde sam prošle godine, baš na ovaj dan – Trojičindan, prvi put posetio selo Mušutište.

Mušutište je do 1999. bilo mešovito, srpsko-albansko selo, jedno od najvećih u pokrajini. Nalazi se oko 11 kilometara jugoistočno od Suve Reke, u prizrenskom kraju. Karakteristično za mnoga naselja, Srbi su i ovde pretežno bili nastanjeni oko svojih svetinja: one su im davale snagu da izdrže sve teškoće u periodima dugog robovanja. Slično je bilo i u Đakovici i u Lipljanu i u Orahovcu i u Gnjilanu… Na terenu sela Mušutišta bilo je u srednjem veku čak 13 srpskih svetinja: dve crkve posvećene Svetom Nikoli, crkva Svetog Spasa, crkva Svetog Simeona, crkva Svetog Arhanđela Mihaila, crkva Svetog Atanasija, crkva Svete Petke, crkva Bogorodice Odigitrije, manastir Svete Trojice, kao i dve isposnice. Naš vek dočekale su tek crkva Bogorodice Odigitrije (iz 1315, po tvrdnji lokalnih Srba poslužila je kao model pri gradnji Gračanice) i manastir Svete Trojice (verovatno približno iz istog perioda) – druge su u periodu turskog ropstva razorene i zapuštene, da bi do danas neka od njih ostala crkvišta, a nekima se i trag zametnuo. Dve svetinje pretrajale su sve turske careve i paše, sve zulume i zlopaćenja, obe okupacije u 20. veku, ali nisu preživele udar besnih Arnauta 1999. Pošto su Srbi do poslednjeg izgnani iz Mušutišta, i Bogorodica Odigitrija i Sveta Trojica sravnjeni su sa zemljom.

Trebalo je da prođe mnogo godina pa da lokalni Srbi ponovo posete svoja imanja u Mušutištu. Retko ko je pristao da ih proda Albancima, bez obzira kolike novce da su im nudili – time su pokazivali i inat prema neprijatelju, ali i želju za povratkom u zavičaj. Kad su prvi put posle petnaestak godina ponovo došli u Mušutište, neki od njih nisu više mogli ni da prepoznaju svoje sada posečene voćnjake i uzorana dvorišta. Pa ipak, dolazili su od tada svake godine, o Trojičindanu i Velikoj Gospojini, nekadašnjim hramovnim slavama. Lokalni Albanci su se bunili, a pred dolazak nekadašnjih komšija 2015. čak su i postavili eksploziv na ulazu u nekadašnju portu. Kad sam čuo za takvu ”zabranjenu zonu” za Srbe, čvrsto sam rešio da odem u Mušutište.

I otišao sam, o Trojičindanu već sledeće godine. Niko nije znao kuda sam se tačno uputio. Dva autobusa, pretežno popunjena proteranim Srbima iz Metohije, dočekana su u selu uz nove proteste Albanaca; pored naše kolone, praćene vozilima kosovske policije, kraj puta su se okupljale grupe uglavnom mlađih ljudi i pozdravljali nas srednjim prstom ili upečatljivim pokretom prsta preko grla. Razuzdani, imao sam utisak da bi nas ni krive ni dužne zubima zaklali. Ali zaista, mi nismo osećali nikakav strah. Kada smo zakoračili u portu porušenog manastira, shvatili smo i zašto: ovo je, bre, naše. Na svom smo. Ako nije naše, čije je i čije može biti? Napisao sam jednom da se na takvim mestima očiglednog raspeća najbolje vidi snaga vaskrsenja, a da nas u tuzi često nešto tera da zapevamo. I tako smo i mi, spuštajući se iz udaljenog manastira, nizbrdo, prema nekadašnjem srpskom naselju, gotovo iznudili žamor, pa i prkoseći pevušili.

Kraj zgarišta pustih kuća retko ko nije zaplakao. Meni će čini mi se zauvek ostati u sećanju priča mog prijatelja Ivana, koji je, prisećajući se svog nekada bogatog domaćinstva i ”žive kuće”, sve vreme govorio u prezentu: ovde mi je dnevna soba, ovde mi je kupatilo, ovde kamin, ovde je otac voleo da sedne i čita… a od njegove kuće, kao i svih drugih srpskih u selu, ostala je samo armatura – nije imala ni krova ni vrata ni prozora ni zidova. A kad smo se polako pomerali prema autobusima, imao sam utisak da nas ovde prezire i poslednji živi stvor, čak su nam se i deca kezila gubeći detinji izraz, a nijedan od lokalnih Albanaca nije smogao snage da svojim bivšim komšijama bar poželi dobar dan.

I možda po prvi put u životu, priznajem, osetio sam tada mržnju: prema svim tim neljudima što su nas gnevno dočekivali i ispraćali kada smo samo došli da se na manastirskim ruševinama pomolimo Bogu, prema tim visokim zidinama koje su skrivale dvorišta i ljude, prema toj zemlji, prema tom vazduhu… i takav sam, sličan njima, došao u Beograd. A sa sobom sam, kao i sa nekih drugih mesta našeg stradanja, poneo jedan kamen iz zidina nekadašnjeg manastira, da ga uzidam u nešto što ću možda nekad na nekom svom imanju zidati.

*******

Mržnja i ljubav u srcu o istom prostoru i za iste ljude, za tako kratko vreme. Nismo se mi slučajno sreli. Muju je u moj život sam Bog poslao. Da mi preko njega kaže da ne mrzim, da ne sudim, da pazim na svoj um i na svoje reči.

Posle dva dana, žurio sam nekud, pa uskočih u taksi kod komšije Muje. Muja dežura preko puta Studenjaka, a mislim da je možda i jedini beogradski taksista (ja ne znam za drugog) koji daje popuste studentima, čak i veresiju, i uvek se potrudi da im učini. I njegova ćerka je studentkinja, pa nas zato valjda najbolje i razume i nekako očinski nastupa. Drag je to čovek i uvek bih se sa njim slatko ispričao o svemu i svačemu. Posebno mu je bilo zanimljivo što sam studirao istoriju, pa smo više puta i u vožnji i na stanici i o tome pričali. Tako i sada. Pita me Muja gde šta se novo zbiva kod mene, putujem li negde. Kažem mu da idem iz Suve Reke.
-Baš iz Suve Reke? – pomalo će on začuđeno. Potvrđujem. ”Pa i ja sam ti, bre.. iz Suve Reke”, kaže Muja.
-Baš iz Suve Reke? – sad sam ja taj koji pita.
-Pa jedno selo, tu pored.
-Koje? Dvorane, Mušutište…? – pa sad ja nabrajam srpska sela oko Suve Reke.
-Ne – zaćuta on par sekundi – pa onda izgovori naziv nepoznatog mesta.
U trenutku mi sve posta jasno. I Mujin čudan akcenat i legitimacija spuštena tako da mu se ne vidi ime. Pa i sam nadimak.
-Vi ste…?
-Ja sam Mustafa K. Albanac.
Sad ućutah ja. Kroz glavu su mi proleteli svi naši razgovori, samo sa mišlju da ga nekada nečim nisam uvredio. Mog dobrog Muju, studentskog dobrotvora, čoveka čiji osmeh greje.
-Ali ja sam ovde rođen, ovde sam odrastao. Retko idem tamo. Ne govorim albanski. Drugi je to sad svet tamo. Ne bih ni ja da ima problema, kad dođem sa beogradskim tablicama.

Nastavi on da priča, kao u nekoj ispovesti, delom i da meni olakša, jer je video da sam se osetio neprijatno. Nekako se završi i vožnja, opet je Muja častio, a meni je celog dana zvonilo u ušima. Mržnja i ljubav u srcu o istom prostoru i za iste ljude, za tako kratko vreme. Nismo se mi slučajno sreli. Muju je u moj život sam Bog poslao. Da mi preko njega kaže da ne mrzim, da ne sudim, da pazim na svoj um i na svoje reči. I da u svakom čoveku, istinskom čoveku kraj mene, gledam svog brata. Bilo je još mnogo takvih situacija u mom životu i, simbolično, većinu njih doživeo sam na Kosovu. A kad sam tu priču ispričao i mom prijatelju, istom onom Srbinu iz Mušutišta kojem su Albanci oduzeli naizgled sve, on mi je uz osmeh rekao: ”Pa Nemanja, ja sam ratovao sa njima. I ratovao bih opet, ako treba. Ali ih ne mrzim. Ne svetim im se. Pa nismo mi isto što i oni”. I shvatio sam: uzeli su mu kuću i imanje, ali mu nisu uzeli dušu. Sednem i sad rado sa njim. A sednem i sa Mujom.

I tako, verujem ja u Boga i Srpstvo. Verujem i vodi me Kosovski zavet. Ali od tada, jednako čvrsto, verujem i u dobrog čoveka. Ma kakvo mu ime bilo. I to ti je moje Vjeruju.

Autor: Nemanja Dević


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top