Verske komisije „na oku“ držale episkope pola veka

Dr Jovan Janjić, kulturolog, govori za naš list. Komunističke vlasti išle na totalno obezboženje društva. Crkvi oduzeta imovina da bi morala da moli za „pomoć“

SRPSKA crkva slavi osam vekova autokefalnosti. Od Svetog Save, vekovima, naš narod svoj identitet, svoje nacionalno i duhovno biće gradi na zavetnom opredeljenju „bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogriješiti dušu“, da je duhovno pretežnije od materijalnog.

A onda dođe neka nova vlast i sve to izokrene, s jedne strane uzima, a s druge strane ne priznaje dušu – sve svodi na prolazno i materijalno. U nastojanju da stvore „novog čoveka“ i „novo društvo“, komunističke vlasti išle su na totalno obezboženje tog društva. Za pola veka komunizma učinjeno je nasilje nad istorijom.

Ovo, u razgovoru za „Novosti“, kaže dr Jovan Janjić, kulturolog, jedan od najtiražnijih stvaralaca na polju srpske duhovnosti. Njegove knjige o patrijarhu Pavlu, pod naslovom „Budimo ljudi“, imale su velike tiraže i prevedene su na nekoliko stranih jezika.

Stručna javnost smatra da bez Janjićeve knjige „Srpska crkva u komunizmu i postkomunizmu (1945-2000)“, koju su objavile „Novosti“, nije moguće pisati istoriju srpskog naroda, SPC, Srbije i Jugoslavije.

– Moj cilj je bio da argumentovano predočim vreme i prilike u kojima smo živeli, a čije plodove danas ubiramo – kaže Janjić. – Svakog dana, svakog trena, i žanjemo i sejemo! Žanjemo i ono što su naši preci zasejali, i ono što smo sami posejali. A, u isto vreme, i sejemo. Sejemo onim što radimo i kako radimo.

* Šta žanjemo iz vremena komunizma?

– Nažalost, neuporedivo više lošeg nego dobrog. Dovoljno je samo pogledati kako je završila ta komunistička država, u kojoj je odnegovano sve ono što će dovesti do nesreća koje su nas zadesile… U duhovnom pogledu pak posledice su još veće. Došlo se do toga da ništa nije sveto, da se sve može… A kad se narod duhovno zarobi i duhovno ubija, onda je sve moguće!

* Da li je upravo to – duhovno preumljavanje – bio glavni razlog što Crkva u komunizmu nije bila poželjna?

– Crkva je odgurnuta na društvenu marginu i dovedena u položaj zavisnosti od države. Imovina joj je oduzeta, da bi državu morala da moli za „pomoć“.

* U prvim godinama posle Drugog svetskog rata više sveštenika je ubijeno, a mnogima je suđeno…

– Samo od oktobra 1944. do početka decembra 1948. ubijena su 22 sveštenika. Mnogima je suđeno. Primera radi, samo u BiH do 1948. godine svaki četvrti sveštenik je krivično gonjen i osuđivan. U memorandumu koji patrijarh Gavrilo upućuje Josipu Brozu Titu, početkom 1949, navodi se da se samo u tom trenutku na robiji nalazi više od 60 pravoslavnih sveštenika, među kojima je i jedan episkop…

* Kakav je bio odnos prema pripadnicima drugih veroispovesti?

– Formalno, isti, a faktički, ipak, znatno tolerantniji. To se vidi, recimo, kroz odnos prema mitropolitu crnogorsko-primorskom Arseniju (Bradvaroviću), osuđenom bez ikakvog valjanog razloga, i prema hrvatskom nadbiskupu Alojziju Stepincu, za kojeg znamo kako se držao u ratu, dok su Srbi masovno ubijani i pokrštavani.

U jednoj predstavci Titu, mitropolit Arsenije piše da se prema osuđenom nadbiskupu Stepincu postupalo sa puno pažnje, da je za njega sazidana i opremljena kapela, a njemu nije dozvoljeno da služi liturgiju.

Nadbiskup Stepinac imao je zasebnu sobu, kuvala mu se hrana izvan zatvora, a imao je i dozvolu za po pola litre vina. Limuzinom su ga vozili na istragu, glavni pretres i u zatvor, dok su mitropolita Arsenija vozili policijskom „maricom“, u koju se teško peo i iz koje je morao da iskače.

* Koliko je država uticala na izbor poglavara i episkopa Srpske crkve?

– Ima mnoštvo dokumenata koji potvrđuju da je država imala odlučujući uticaj u izboru dvojice patrijaraha – Vikentija i Germana. Državne vlasti odlučivale su i ko može biti episkop. Tako, uz vladiku Nikolaja, najveći teolog toga doba, ne samo u srpskoj crkvi, nego i jedan od najvećih u svekolikoj hrišćanskoj crkvi, otac Justin (Popović), nije mogao biti biran za episkopa, jer je protiv toga izričito bila tadašnja vlast.

* Da li su episkopi morali da budu „lojalni“ državi?

– Morali su biti, i bili su nekada i više nego što su morali.

* Znači, država je imala uvid u sve što se dešava u Crkvi?

– Imala je potpuni uvid. Čelnici Savezne verske komisije redovno su održavali sastanke sa tadašnjim patrijarhom, tražili su da budu obavešteni, ili su i bez traženja izveštavani. Republičke verske komisije držale su „na vezi“ i stalno „na oku“ episkope sa svojih područja, kojima bi ponekad i otvoreno uputile koju pretnju. Išlo se i dotle da se prebrojava koliko je naroda došlo na neko bogosluženje.

* Može li se na osnovu toga reći da je vera bila zabranjena?

– Ne, vera nije bila zabranjena, ali nije bila poželjna, i sve je činjeno da se ona umanji i potisne iz naroda. Vođena je propaganda protiv vere, a protežiran je ateizam. U programu SKJ, usvojenom na njegovom VII kongresu, 1958. godine, zapisano je da „pripadnost Savezu komunista Jugoslavije ne dopušta nikakvo religiozno verovanje“.

* To duhovno preumljavanje išlo je i izvan Crkve.

– Celo društvo bilo je tome podvrgnuto. Samo je Crkva, kao stožer duhovnog života, bila prva na udaru. Porušeni su mnogi spomenici, uklanjana su hrišćanska obeležja, menjani nazivi ulica, gradova i sela.

Porušen je najvidljiviji nacionalni i duhovni simbol Crne Gore – Njegoševa kapela na Lovćenu. Zadužbina Karađorđevića na Oplencu prisvojena je i nazvana po tada živom komunističkom funkcioneru – Centar za kulturu „Dušan Petrović Šane“…

* Da li je i dalje jedan deo istorije prekriven velom tajne?

– Dok god ima uticaja onih koji su u to vreme bili kreatori i revnosni izvođači raznih „poduhvata“, biće ometanja u otklanjanju toga vela. Kada je 2005. godine proglašen za svetitelja, episkop Varnava (Nastić), iza kojeg je ostalo opšte uverenje da su ga komunističke vlasti otrovale 1964. godine, bilo je predviđeno da se otkopaju njegove mošti u manastiru Beočinu.

Episkop sremski Vasilije tim povodom uputio je predlog patrijarhu Pavlu da se to ne čini, jer „još ima živih ljudi koji su vladiku uhodili i proganjali“. Zamislite, i posle više od 40 godina neko bi da se sveti nad umorenim vladikom! Mnogo šta biće jasnije tek kada se omogući uvid u arhive tajnih službi.

ODLIKOVANjA OD TITA

– Tito je patrijarhe Vikentija i Germana odlikovao Ordenom jugoslovenske zastave prvog reda, u znak priznanja „za zasluge stečene u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između FNR Jugoslavije i drugih država“ – kaže Janjić. – Država je Crkvu koristila za svoju međunarodnu afirmaciju. Pošto je Crkva bila dovedena do prosjačkog štapa, nije mogla bez državne pomoći da šalje svoje delegacije i da prima goste iz sveta.

SKRNAVLjENjE

– Mnoge crkve su ostale u ruševinama, urušene, prazne, devastirane – objašnjava Janjić. – Crkve su pljačkane, skrnavljene i namerno oštećivane, u neke od njih je i stoka zatvarana… Ali, duhovne posledice su neuporedivo veće. Otvorio se prostor za razne sekte i za razne ideologije.

Autor: DRAGANA MATOVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI