Velebitu moj…
Zaplačeš li mili,ikada onako
k’o otac.
Kad začuješ kroz tvojih jela grane
umirućih duša,plača poj.
Obuzme’l te,
barem jednom u godini jeza
kad se sjetiš
bata krvavih nogu bosih,
bez cokula i veza,
što uz vrisku pijanih dželata ki vraga
ljude k’o marvu uz planinu gone.
Poznaš ti…
Poznaš,sve te staze od Gospića
sve do Otoka Paga.
Velebitu moj…
Zašto ćutiš više od pola ljudskog
vijeka.
Stotine ti kraških,dubokih grla
u’seb skrivaš.
Svako grlo k’o ždrijelo
koje vodi do samoga pakla.
Zastane’l ti bar u jednom od njih
kost od muške noge i’l podlaktica
Dječija…
Ženska…
Ljudska…
Progovori…Progovori oče
kako ti se u njedirima tvojim mrelo.
Velebitu moj…
Zašto…Zašto ćutiš više
od pola ljudskog vijeka.
Proklet naveke,starino da’si
Kad je tuđin k’o osvajač,dušman
zgražen od zla moro,
Jadovno logor da ugasi…
Autor: Z.P.C Plavšić Zoran