Mario Jegdić: Velebitske jame između zaborava i sećanja

Liku sam uvek zamišljao kamenitu, okovanu u stene, nešto poput Katunske nahije.

Ono što sam video nije ni nalik tome.

Prvog dana jula bujala je u zelenilu. Oivičena planinama prekrivenim šumom, zelena i sveža sijala je na jutarnjem suncu. Nad njom se nadnosi Velebit, moćan i mračan, koji se pruža čitavim zapadnim obzorjem. Sve je delovalo usnulo – obrađena polja, žita koja su se talasala kao more, zeleni pašnjaci, brda pod šumom i kuće na obodima polja pod brdima. Prosto je neshvatljivo da ovakav predeo ima tako mračnu i krvavu istoriju. Lika je natopljena krvlju desetina hiljada nevinih žrtava. To su bili ljudi koji nikome ništa nisu skrivili. Najveća krivica im je bila što su bili Srbi i pravoslavci.

Desetine hiljada Srba sa prostora Nezavisne Države Hrvatske je stradalo u velebitskim jamama u proleće i leto 1941. Većina nas zna za zločine ustaša nad našim sunarodnicima ali to je suvoparno i beskorisno znanje koje jedino dobija na težini ako se lično, licem u lice, suočite sa mestima gde su stradale hiljade nedužnih. Nažalost takvih mesta je na prostoru Hrvatske i Bosne i Hercegovine i previše. Jedno od njih je i Jadovno. Jadovno je bilo deo kompleksa ustaškog logora Gospić – Jadovno – Pag. U ovom kompleksu logora stradalo je više od 40000 ljudi, a velika većina, njih oko 38000, bili su Srbi.

Žrtve su dovođene sa svih strana – iz Hercegovine, Bosne, Slavonije, Srema, Like, Banije, Korduna i drugih delova tada stvorene Nezavisne Države Hrvatske. Zverski su mučeni, pa su tako izmučeni i izmrcvareni, dovođeni na Velebit i bacani u kraške jame.

Vele da na Velebitu postoje trideset i dve jame koje su 1941. godine gutale Srbe. Kada neko pomene jamu, a nikada niste videli ni jednu, nemate ni predstavu šta je to. Prvog  jula ove godine, učestvovao sam na hodočašću na Jadovno i prvi put se susreo sa jamom. Bila je to Šaranova jama, a potom i jama pod Grginim Brijegom. Ko ne zna da je to jama, ne bi je ni primetio. Jama pod Grginim Brijegom nalazi se odmah pored šumskog puta, okružena drvećem i ako vam neko ne kaže šta je, možete pomisliti da je obična vododerina. Kada ste svesni da je ta jedna jama progutala možda i na hiljade ljudi počnete da je posmatrate kao vrata pakla. Pored ove jame je postavljen veliki drveni krst koji su hodočasnici izneli 6 kilometara, uz velebitske strane, šumskim putem. Kada ste tamo, na tom mestu, osećanja vam se mešaju i naviru. U grudima mi se steglo nešto, veliko poput pesnice i pelo se ka grlu.

Vrlo je teško pričati o tome i verujem da to može da u potpunosti razume samo onaj ko doživi tako nešto. Posle svega toga treba jesti, spavati, nastaviti svoj život i govoriti ljudima o tome. A to nije lako. Ništa od toga, a naročito širiti priču dalje. A to je ono najvažnije jer mnogi ljudi o pojedinostima stravičnih zločina nad našim sunarodnicima ne znaju gotovo ništa. Vrlo je važno osvestiti ljude, pripovedati im o svom iskustvu i privoleti ih da i oni krenu na isto hodočašće. Dovoljno je da na naredno hodočašaće, sledeće godine, krene makar jedna osoba kojoj ste preneli utiske i već je velika stvar urađena. Jer ako se mi ne sećamo, niko se drugi neće setiti. Ako zaboravimo šta nam se dogodilo, može nam se ponovo desiti nešto slično.

A Lika, lepa, zelena i pomalo tužna. Tužna jer je ostala bez Srba. I Teslin Smiljan je bez Srba. Ustaše su u Smiljanu 1941. godine pobile više od 500 Srba svih uzrasta, spalile crkvu Sv. Petra i Pavla i Teslinu rodnu kuću. Ono malo preostalih Srba odneo je potonji rat koji je počeo 1991. Pravoslavna crkva u Smiljanu je dva puta rušena i danas je obnovljena. Živi samo kada dođu Srbi iz drugih krajeva. I tada zvone zvona. Zvone i njihova tužna jeka prolama se brdima oko Smiljana kao podsednik da su tu nekada živeli ljudi kojih danas više nema i čiji potomci, ako ih ima, negde daleko sanjaju dedovinu.

Nas hodočasnike je potom put odveo u Medak. Medak se nalazi na obalama reke Like, podno Velebita. Nekada je bio jedno od najvećih srpskih sela gospićkog kraja a danas jedva da u njemu neko živi. Posetili smo manastir Sv. Jovana, staru crkvu, koja je više puta rušena i obnavljana. Tamo su nas toplo sačekali lokalni Srbi na čelu sa njihovim mladim sveštenikom. U Medku su ostali uglavnom stari ljudi. Nekada je medački kraj naseljavalo više od hiljadu Srba a danas ih u desetak sela i zaselaka ima šezdesetak.

Možda najdirljiviji trenutak je bio naš odlazak iz Medka. Lokalni Srbi su se skupili ispred crkve i pozdravljali nas dok smo mi kretali put Srbije i Republike Srpske. Njih tridesetak, sa mladim sveštenikom na čelu, ostalo je da nam maše dok su naši autobusi odlazili. Mi smo otišli našim domovima i ostavili ove ljude da i dalje vode svoju bitku. Ali nismo ih zaboravili. Bar ne mi koji smo tog dana bili njihovi gosti. Ali i dalje se pitam jesmo li ih mi kolektivno kao narod zaboravili i od njih odustali. Takođe, stalno mi se vraća jedno pitanje – zašto? Zašto je neko pobio stotine hiljada nedužnih Srba od 1941. do 1945? Zašto su potomci stradalih proterani pedeset godina kasnije? Koja je bila njihova krivica? I na posletku, pitam se, zašto zaboravljamo naša stradanja? Jer ako mi zaboravimo, ko će se sećati.

Autor: Mario Jegdić, starešina Srpske omladinske kulturne organizacije „SOKO“

Izvor: SOKO

Vezane vijesti:

Bili smo na Jadovnu

01.07.2017. Predsjednik Milorad Dodik nad Šaranovom jamom – VIDEO

Tišina glasnija od leleka, tuga dublja od zloglasnih jama

Kako je Republika Srpska anektirala Jadovno

Obilježen „Dan sjećanja na Jadovno“ (VIDEO)

Obeležen Dan sećanja na Jadovno (FOTO, VIDEO)

Dodik kod Šaranove jame na Velebitu: Teško je oprostiti…