Vatikan krsti krštene!

Kvirinal raspravlja šta da se uradi da bi se Srbi priveli Rimskoj crkvi. Narod preklinje vladiku Kraljevića da se nipošto ne proda Austriji

Unijatska crkva u Kričkama

Pravoslavni sveštenici bili su proganjani i zlostavljani, te su ih po nalogu biskupa, koji nisu prihvatili uniju, okovali u gvožđe i bacili u tamnice, gde je najveći broj njih izgubio život od gladi i tuge.

To je rečenica iz knjige Johana Hajnriha Švikera „Istorija unijaćenja Srba u Hrvatskoj“, za koju Vasilije Đ. Krestić, kaže da bi se morala naći u kući svakog srpskog intelektualca. U njoj se otkriva prava istina o unijaćenju i katoličenju Srba u Hrvatskoj.

Na drugom mestu Šviker je o divizijskom generalu grofu Petaciju, koji je komandovao oblašću Žumberka i okoline zabeležio: „One pravoslavne sveštenike koji bi krenuli u Žumberak da tamo krste decu i vrše službu Božju među pravoslavnima, dao je baciti u tamnice i naredio da se s njima okrutno postupa. Nemilosrdno su te nesrećnike batinali, opterećivali teškim lancima i zatvorili u užasne kazamate. Kao pokriće za tu nehrišćansku rabotu služila im je izreka – zemlja je ujedinjena i, prema tome, ovuda ne bi smeo stupiti ni jedan unijat. Ovaj grofov primer sledili su i drugi. Tako je neki pounijaćeni sveštenik, dao privezati pravoslavnog sveštenika zbog toga što je dao pričest svojoj majci na umoru, poput konja u staji za pregradu i prisilio ga da u njoj jede i pije“.

Zbog ovakvih i sličnih činjenica, koje se naučno ne mogu osporiti, Šviker i njegovo delo su prećutkivani, a istorija nasilno pounijaćenih Srba je falsifikovana u duhu agresivnih ideja Hrvatske katoličke crkve i velikohrvatskih šovinista, koji su u pripadnicima pravoslavne vere od najranijih do naših dana videli samo šizmatike koje je, ne birajući sredstava trebalo privesti „pravoj i jedino spasavajućoj Kristovoj veri“.

U našem značenju reč „unija“ znači sjedinjenje, spajanje, spojenost crkava. Otuda reči „unijat“, „unijaćenje“. Unijati su „pripadnici grkokatoličke crkve, tj. nekadašnji pravoslavci koji su se pod političkim pritiskom ‘sjedinili’ sa rimokatoličkom crkvom, priznavši neke njene dogme, zadržavajući svoje obrede i organizacije“.

Jovan Cvijić kaže da su Srbi u Dalmatinskoj Zagori bili pod vlašću filadelfijskog mitropolita u Mlecima, pa nemajući svojih pravoslavnih crkava oni posećuju katoličke crkve i sahranjuju ih katolički sveštenici, da ima krajeva u kojima su Srbi prešli na katoličku ili unijatsku veru. Dešavalo se to naročito u Dubrovačkoj oblasti (Pelješac, Konavle), u Dalmaciji (Dicmo iznad Splita, okolina Makarske), u Hrvatskoj (Žumberak), na dosta mesta u Bosni i Slavoniji.

Po Cvijiću, koji se često poziva na delo franjevca Stipana Zlatovića („Frankovci države presvete Odkupitega i hrvatski puk u Dalmaciji“), preobraćanje pravoslavnih Srba u katolike dešavalo se u Dalmaciji, naročito u 17. veku. Franjevci navode mnogobrojne primere, prema kojima su na hiljade pravoslavnih Srba preveli na katoličanstvo. Njihovom akcijom 1931. godine čak su na „katoličko sjedinjenje“ prešli popovi sela Krička i Baljka u Petrovom Polju u Dalmaciji zajedno sa seljacima, a u isto vreme i obitelji u varošicama Drnišu i Vrliki. Franjevci pominju „samo one u većem broju, a predugo bi bilo kada bismo i pojedine bilježili“. Cvijić zaključuje: „I zbilja, mnogo više pravoslavnih pokatoličeno je nego što se može potvrditi zapisima i istorijskim izvorima“.

U Kaštelama, gde su svi katolici, većina porodica su Srbi poreklom iz Popovog Polja, Duvna u Bosni i iz Crne Gore.

U pravu je Jovan Radonjić kad, citirajući Milaša, zaključuje: „Stanje pravoslavnih Srba bilo je osobito teško pred kraj 17. veka u srednjoj i severnoj Dalmaciji. Bosanski franjevci razvili behu vrlo živu akciju u predelu oko Cetine. Njihov rad pomogao je splitski nadbiskup Stefan Kosmi, tako da su katolici počeli da osvajaju u čisto srpskom kraju oko Vrlike, Sinja i Dicma“.

Šesnaestog septembra 1742. godine održana je u Kvirinalu specijalna sednica Kongregacije u prisustvu pape Benedikta HIV i sedam kardinala. Raspravljano je o tome šta treba da se preduzme da se pravoslavni Srbi privedu Rimskoj crkvi.

Kad je 1760. godine generalni providur Dalmacije Diedo po naredbi Mletačke vlade podvrgao ponovno pravoslavno sveštenstvo u Dalmaciji rimokatoličkim prelatima, dalmatinski Srbi su se za pomoć obratili Rusiji.

U početku austrijske vladavine u Dalmaciji car Franc je posetio Trst. Tada je pozvan i pravoslavni vladika Kraljević da mu učini podvorenje.

ZAGORJE CELA HRVATSKA – U JESEN 1955. godine u jednom govoru prema pisanju „Hrvatskog glasa“ najveći živući Hrvat dr Juraj Krnjević je rekao: „Pred jedno 120 godina Hrvatska je bila vrlo malena: Zagorje i okolica, to je bila Hrvatska… Onaj kraj gdje se govori „kaj“, to je Hrvatska…“

Vladika se sreo i sa svemoćnim grofom Meternihom. I pred Meternihom je branio Srbe i pravoslavnu veru Srba, ali je kasnije izdao Srbe i pravoslavlje. Bio je pozvan u Beč. Sluteći da ga pozivaju po pitanju unije, Srbi su govorili: „Ako se bojite da vam neće hteti plaću davati, svi mi koji smo ovdje, učinićemo Vam pismeno… da ćemo toliko plate davati koliko sad od cara primate, tj. 6.000 forinti srebra…“. To nije pomoglo. Ovaj nametnuti episkop Grk fanariot, prebegli episkop bosanski, izdao je pravoslavne Srbe i postao unijat.

Odmah posle toga došla su četiri ukrajinska unijata da predaju bogosloviju. Srbi su se pobunili i pružili žestok otpor unijaćenju. U Šibeniku između katolika i pravoslavnih izbila je tuča, a proti šibenskom poslata je jedna dugačka pesma, u kojoj se izjavljuje negodovanje naroda i mrzost na unijatstvo, naposletku neustrašivost s kojim će svi ustati i do poslednje kapi krvi svoj zakon braniti i to starci sa štapovima, mladići s oružjem, žene s vratilima, devojke s preslicama, a djeda s kamenjem“. Sveštenstvo je uputilo caru, koji je bio u poseti Ljubljani, tajnu molbu, u kojoj je stajalo da „ovaj narod više mrzi na unijatstvo nego i na sami zakon turski“.

Posle bezuspešnog atentata na vladiku Kraljevića, nastao je veliki progon Srba, hapšenja i osuđivanja na dugogodišnju robiju. Episkop Kraljević je, ipak morao da napusti eparhiju; u Mlecima, gde je živeo, opet se izjasnio za pravoslavlje.

Ostoja Milisavljević

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI

Vezane vijesti:

Pod tuđim krstom: Carska protiv kaluđera (2)

Pod tuđim krstom : Slovo vladike Teofana (3)

Pod tuđim krstom : Zakon ministra Budaka (4)

Pod tuđim krstom : Puškom čistiti veru! (5)

Pod tuđim krstom: Biskup savetuje Srbe (6)

Pod tuđim krstom: Gresi Svete stolice (7)

Pod tuđim krstom: Hrvat samo – katolik (8)

Pod tuđim krstom: Planovi fratra Brkana (9)

Pod tuđim krstom: Pokolj na Svetog Iliju (10)

Pod tuđim krstom: Tajnu skriva Vatikan (11)

Pod tuđim krstom: Četnik već u vrtiću! (13)