Vaskrsnuće Zorke Delić

Ako bismo pokušali da opišemo život sedamdesetčetvorogodišnje Zagorke Skiba iz Koprivne, prve reči glasile bi – živi svedok užasa dva najcrnja stratišta Srba, Jasenovca i logora za srpsku decu, Jastrebarskog.

Zorka, tada petogodišnja devojčica, izgubivši oca i majku, preživela je strahote koje čovek ne može da nasluti ni u najcrnjim mislima. Dva puta nadmudrila je sigurnu smrt, ali je maestralno doskočila i okorelim ustašama. A bila je dete. Decenijama je živela sa tuđim nametnutim  katoličkim identitetom, sve dok nije stasala, i  postala „svoja“. Srpkinja. Sada je Zorka  naša nacionalna, istorijska  vrednost – dragoceni svedok, živi čovek koji dobro pamti sve pomenute događaje u Drugom svetskom ratu. I to do detalja. Zorka je, inače, penzionisani profesor matematike i fizike, a završila je pedagogiju i psihologiju. Ne manjka joj, dakle, ni visoko obrazovanje.

Gledamo u detinje iskrene, a staračke oči. Osećamo svu tugu napaćene duše i slušamo pamćenje i mudrost. Za opomenu. Naša sagovornica kazuje u početku bez suza, i mirno. Samo majku, majku u plamenu kada probudi iz sećanja, niz čiste obraze krenu nezadrživi potoci. Suze zatim proguta, jer veli – tu je da kazuje, da se ne zaboravi!

A na početku razgovora, koji je za nju ponovo preživljavanje golgote, Zorka nas upozorava na to da sa podmuklo nametnutim „slučajem“ Srebrenica nipošto ne smemo da se mirimo.

„Zločin je optužiti naš narod koji je jedan od najstradalnijih u vaseljeni. Perfidno je, kriminalno i podmuklo da Srbe u genocidni narod pretvaraju isti oni koji su nas decenijama ubijali, trebili. Oni koji su počinili genocid nad Srbima! Jasenovac, Jastrebarsko nikada i nijedan Srbin ma gde bio, ne sme da zaboravi. Moramo da se borimo, da tražimo da se prizna genocid nad Srbima u ustaškoj NDH tvorevini. Sada Srebrenicom hoće od nas da naprave zločinački narod. Znaju oni zašto to rade. Ako bi kojom nesrećom Srbija poklekla, za vek vekova će biti poništene sve jasenovačke i jastebarske žrtve, generacijama koje dolaze činimo strašnu neoprostivu nepravdu, i to zauvek! Jasenovačke žrtve sada se smanjuju, desetkuju, a Srbija – ćuti!

Treba znati i  koliko je stotina hiljada naših žena i staraca stradalo u logorima i jamama BiH. Mora da se zna da je, prema nekim pokazateljima, statistikama, svaki drugi Hrvat i musliman u vreme NDH pomagao na određen način ustaški pokret i ubijanje „ srbočetnika bandita“ i „srbočetničke kopiladi“, kako su nas tih jezivih godina svi oni nazivali! To je nedopustivo, ako poštujemo i žive i mrtve. Ako volimo sopstveni  narod! Evo, citiraću vam reči Franje Tuđmana koji je 24. februara 1990. izjavio: „NDH nije bila samo puka kvislinška tvorevina i fašistički zločin, već i izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda“. Za pametnog dovoljno! Zvanični Beograd ne sme da poklekne. Sada bi žrtvu da proglase zločincem, pa valjda da nastave dalje neometano i u BiH i u Hrvatskoj. Jer, ko će onda moći uopšte  da im zabrani da ponovo nasrnu na „genocidne, zločinačke Srbe!?“

Sećate se dana kada se sudbina na užasan način poigrala sa Vama te nesrećne 1941. godine.

Znate, postoje dve boje koje ne volim. Od kojih se stresem. Crna, ustaška, i, crvena, za mene, valjda, simbol srpske prolivene krvi. To me prati u stopu. Odmah, posle osnivanja NDH, 24. aprila 1941. godine, a imala sam tada pet godina, u moje rodno selo Kruhari kod Sanskog Mosta u zapadnoj Bosni, stigli su crni ljudi sa crnim uniformama, crnim puškama. Bile su to ustaše. Vodio ih je naš bivši sluga Omer Alagić. Prstom je hrvatskim vojnicima pokazivao koje su kuće u selu srpske. Koju god je označio, ta kuća bi se ubrzo našla u plamenu. Sećam se, na krsnu slavu, Đurđevdan, u našu kuću u kojoj su moj otac Drago Delić i majka Dragica sa nas petoro dece dočekivali goste, kumove, uz slavsku sveću, žito, postavljenu trpezu, ustaše su ušle uz psovke i sve po stolu i kući porazbijali. Otac ih je zamolio da to ne rade i pribrano ih pozvao da sednu i počaste se, jer je to porodična svetkovina. Ustaše su bile iznenađene takvom reakcijom, i ljutito su izašli, jer se Drago ipak nije dao isprovocirati.

U isto vreme ustaše su se sukobile sa Srbima u selu Trmošnja. Puno Srba je tada ranjeno i ubijeno. Ranjeni su i neki ustaški zločinci. Za odmazdu su izveli 27 Srba, među njima 10 Midovića, sva moja ujčevina. Pobili su ih i povešali u parku i na trgu u Sanskom Mostu. Bio je to prvi zločin hrvatske vojske posle osnivanja NDH. Nakon toga usledilo je saopštenje da su prisiljeni to da učine, jer je navodno jedan Srbin pucao na nemačkog vojnika. Međutim, kada sam kasnije tragala za dokumentacijom uvidela sam da nemački izvori svedoče da nema nikakvih dokaza da je u pitanju bio Srbin, već su opravdano sumnjali da iza tog događaja stoji Hrvat. Dakle, hrvatskoj vojsci bio je potreban povod, i to iskonstruisan. Počelo je neumitno da se razvejava strašno zlo, neviđena mržnja koja je kiptela iz skoro svakog Hrvata, ali i muslimana. Bile su to godine straha i užasa!

Ubrzo su uhapšeni Vaš otac, stric, deda… Više nikada ih niste videli.

Tog proleća po svim selima i gradovima odvodili su ugledne Srbe, a potom sve muške glave. Uhapsili su mog oca, strica Dušana, dedu Jovana i majčinog oca Teodora. Deda Teodora su uhapsili među prvima zbog toga što je bio solunski dobrovoljac. I nisu se zaustavljali. Teodor je istog dana ostao bez braće Dmitra i Dušana, sinova Milana i Dušana, a ubrzo je stradala i moja majka. Sve su mu ustaše pobili zato što je bio Solunski ratnik. Pakleno vreme, kada su zemljom hodali ljudi bez milosti. U njihovim  srcima carovala je zmijska mržnja. Tog strašnog dana pristigla je ustaška satnija, hrvatski vojnici iz Zagreba, zvaničnog naziva „Ante Starčević“. Vodio ih je ozloglašeni  ustaša Slavko Dasović. Da ne zaboravim, kada su početkom maja 1941. godine stigli u Sanski Most, samo za tri meseca od njihove zverske ruke pobijeno je na stratištima, jamama, logorima preko 10 hiljada Srba. Podsećam vas, pred rat je u srezu Sanski Most bilo 38 hiljada Srba, 18 hiljada muslimana i 8 hiljada Hrvata.

Smatra se da je svaki drugi Hrvat i musliman pomagao u hapšenju ili klanju. Na Ilindan, 2. avgusta, samo u jednom danu oko pet i po hiljada Srba bačeno je u dve iskopane  jame  u Sušnjaru, na imanju mog oca, u blizini sela. Muškarce su zvali da se jave zbog nekog popisa. Masovno su punili zatvore, škole, magacine. Tamo su ih ustaški monstrumi mučili. Docnije sam saznala od jedne žene koja je, takođe, tada bila u pritvoru, da je gledala kako ustaša naređuje mom ocu i stricu da se tuku i jedan drugom lome ruke i noge. Oni su se puno voleli, svi smo srećno živeli u velikoj gazdinskoj zajedničkoj kući. I pre su pristali da idu u smrt zajedno nego da jedan drugog popreko pogledaju. Izmasakrirani su bajonetima. Bačeni su u jamu Šušnjar.

Kao bespomoćno dete gledali ste kako Vaša mrtva majka nestaje u plamenu.

U selo je 2. avgusta stigao brat našeg sluge. Radio je u Gestapou i bio u SS Handžar diviziji. Pre rata su iz naše kuće nosili hranu i sve što im je za decu trebalo. Onda su sve zaboravili. Naša kuća bila je na proplanku. Majka ga je videla. Pre toga su zapalili sve preostale seoske kuće. Majka je ostala sa devetoro dece – sa nama, i sa decom od strica Dušana. Sa beskrajnom tugom predosećanja večnog rastanka blago, s puno ljubavi nas je gledala. Nikada neću zaboraviti umilni pogled majke koja nas ljubi za večnost. Plakala je tiho. Mi smo prigušeno jecali. Tešila nas je. Sve izljubila. Jedva se rastala od devetomesečnog Jovice koga je još dojila. Te divne nežne ruke. Nikada više nisam osetila tu ljubav. „Mili moji, molim vas, čuvajte se i bežite u kukuruz! Draško, sine, ti si najstariji, brini o svima njima, jer neće imati ko, ako se meni šta desi.“ Bile su to poslednje majčine reči. Nismo još ni stigli da uđemo u veliku njivu sa visokim kukuruzima, a oni su počeli da divljaju. Majka je potrčala za nama. Na nesreću, vratila ju je rika životinja iz naše štale koja je kao i kuća – bila u plamenu. Imali smo puno krava, konja, volova. Sećam se našeg crnog bika kojim se otac ponosio i redovno osvajao nagrade na koridi pod Grmečom. I danas čujem pucketanje buktinje koja sve guta, i riku životinja.

Majka je otvorila vrata štale da spasi životinje. Ispred nje se odjednom pojavio bivši sluga, grubo je gurnuo. Pala je i posrćući ustala i rekla mu: „Omere, zlotvore, šta nam to radiš? Vrati mi mog muža i devera, puna su dva meseca kako si ih odveo. Ko će našu decu da othrani!?“ Umesto odgovora, hladnokrvno, sa ciničnim osmehom, ispalio je metak majci u glavu. U čelo u visini očiju. Pala je kao pokošena. Mi smo drhtali i grcali. Prigušivali jecaje. Srce mi je ječalo. Bila sam izbezumljena od šoka, užasa. Na trenutak sam izgubila svest, nisam mogla da dišem. Presekla me buka. Velika užarena greda počela je da pada na našu mrtvu majku, koja se pretvorila u buktinju. To je najteži trenutak u mom životu! I danas zaplačem kao malo dete. Bila nam je tako potrebna. Sve kasnije su bili surovi dani okovani ledenom mržnjom. Nije mi jasno kako sam sve preživela i kako uopšte postojim.

Kako ste se spasavali posle majčinog ubistva?

Omer je, to smo čuli u kukuruzištu, pozvao ustaše da krenu u potragu za nama. „Znam odlično tu porodicu. Imaju devetoro četničke kopiladi. U kukuruzu su. Moramo ih naći i sve preklati!“ Ostalo je nas devet sirotana: od strica Dušana najstariji sin Draško, imao je 14 leta, Petar je napunio jedanaestu, Slavka devet i Rada tri godine. Moja rođena sestra Nevenka 13, Dara 11, Mile 9, i ja pet godina, a Jovica još beba. Pred pogibiju majka je poslednji put podojila Jovicu! Sve dublje smo zalazili u ogromnu njivu sa kukuruzima koju je otac sa ljubavlju negovao. Čuli smo kako nas dozivaju, prete, traže. Sve je bilo dobro dok Jovica nije počeo da plače. Dara mu je čvrsto zatvorila usta. Iz ruku joj je ispao nekoliko puta. Ponovo ga je stegla da ne bi plakao. Sve se stišalo. Bila je noć, jeziva, avgustovska. Ispred nas je izašla naša krava Šarulja. Ona nas je kasnije hranila. Kada smo je prvi put pomuzli, hteli smo da nahranimo Jovicu, ali on je bio mrtav. Jecali smo svi. Užasna noć. Spavali smo ispod zvezda u tužnom dvorištu u kojem je dogorevao naš dom.

Bili ste svedoci užasa jedne noći u Sanskom Mostu.

Počeli smo da živimo život omraženih, prokaženih. Život beskućnika. Morali smo da prosimo. Obično Rada i ja. Slavka je rekla da smo umiljate i da će se neko na nas smilovati. Malo hleba – očajno smo molile. I danas čujem: „Marš iz dvorišta !“ Tako bi nas dočekivali u muslimanskim i hrvatskim kućama. Malo smo hrane mogli da sakupimo. Spavali smo na tavanu železničke stanice u Sanskom Mostu. Jedne noći čuli smo pleh-muziku. I sad mi odzvanja „Lili Marlen“. Hiljade i hiljade muškaraca, Srba, kretalo se tiho. Bili su izmučeni. Nema kolona bez kraja. Ponadali smo se da ćemo videti oca, dede ili strica. Nismo tada znali da su već mrtvi. Kolona je išla prema Šušnjaru. Bili su vezani jedan za drugog, ruke preko ramena vezane oštrom žicom, tako da ako bi jedan pao, prerezao bi vrat drugom. Sve do zore koraci, senke smrti. Pred zoru na kraju kolone išla su zaprežna kola, sa lopatama, krečom, natovarenim maljevima, pijucima. Pa još jedna kolona naših nesrećnika. Pored njih ustaše, proklete.

Srbi su od batina, mučenja, bili napola mrtvi. Pitaju se danas ljudi, kako je moguće toliki narod, svi zdravi, otresiti, pametni, zašto se nisu suprotstavili tom životinjskom zlu? Malo je onih koji znaju da Srbi nisu tek tako išli pod nož. Još u zatvoru, svakog dana, u koloni stalno im je ponavljano: „Ukoliko budete pružali bilo kakav otpor, cela porodica će vam ubrzo biti ubijena. Žrtvovali su sebe misleći da tako čuvaju svoju decu, roditelje, supruge, majke, sestre. Nisu jadnici znali, ni slutili da je većina njih  već ostala bez porodica.

Sticajem okolnosti Draško je bio na Šušnjaru i tako bio svedok ustaškog klanja i bacanja u jame.

Video je nepreglednu kolonu Srba, mladih, sredovečnih, starih. Neke je prepoznao iz Kruhara, neke iz obližnjih sela. Dve ogromne jame već su bile iskopane i pripremljene. Na imanju mog oca. Užasno je to saznanje. Muslimani su iskopali jame za Srbe. Unezveren Draško je posmatrao krišom kako naš komšija Dino Vranić bajonetom ubija ljude. Sa velikim apetitom je nabijao srpske bebe na bajonet. Po tome je kasnije postao ozloglašen. Na taj način je završila moja strina i njena beba. Pridružio mu se i Hrvat Viktor Tunjić, ustaša koji je kasnije „mirne savesti“ pobegao u SAD. Naravno da titoistička vlast kasnije nije ništa učinila da bude vraćen i kažnjen. Draško je gledao kako maljem iz sve snage udara čoveka. Pričao nam je da mu je pucanj lobanja bio kao mora dugi niz godina. U predelu stomaka zarili bi u svakog nesrećnika bajonet i onda bacali u jame. Nekoga su zaklali. Sve  je tiho odrađivano. Ni pucanj nije smeo da se čuje. Kada su završili posao bacali su kreč. Sećam se da je kasnije krv u potocima izlazila iz jama, prolazila kroz zemlju. Kakav je to narod koji nedužnom ljudskom krvlju poji zemlju? Monstruozan! Svi bunari su bili puni ljudske krvi. Nismo imali više gde da pijemo vodu. Krišom smo po noći odlazili na Savu. Naša krava više na tom zemljištu nije pasla.

I životinja zna za milost i saosećanje. Oni ne! U Sanskom Mostu sutradan veselje, stigao italijanski cirkus! Muslimanske i hrvatske porodice sa svojom decom. Većina muškaraca prethodne noći bila je u Šušnjaru. To je postala svakodnevica za Srbe širom NDH, u Jadovnu, hercegovačkoj Koritskoj jami, u Lici. Na sve strane jame. To je najveći genocid o kojem se malo, ili skoro ništa ne zna. Po nekim podacima u jamama je stradalo više Srba nego u Jasenovcu, a pominje se 730 hiljada jasenovačkih  žrtava. Dane Lastavica je pišući knjigu o jamama naveo da u Hrvatskoj postoji preko 324 jame. U BiH to nikada i niko nije ni brojao! A i Kozara i zapadna Bosna pune su jama…

Kažete da ste ubrzo morali da idete u obližnju katoličku crkvu na prisilno pokrštavanje?

Jedno jutro čuli smo sa razglasa obaveštenje da ko od srpske dece ne dođe na pokrštavanje biće ubijen kao oni na Šušnjaru. Svi smo morali na prinudno pokrštavanje! Sada je nepregledna kolona srpskih mališana čekala na pokrštavanje. Nas je pronašla baba Smilja, sestra deda Teodora Majkića, mamine familije. I povela nas. Smilji je hrvatska vojska pobila osamdesetoro bližih i daljih u familiji Majkića. Ostala je sama. U katoličkoj crkvi fratar Ilija Šermet, uz ustaškog vojnika, pita:„Je li dobrovoljno primaš rimokatoličku veru? Baba Smilja ćuti. Tri puta je pitao. Na kraju mu je odgovorila: „Kako crno dragovoljno, kada ste mi sve moje Majkiće pobili!“ Šermet dade znak ustaši da je vodi. Do izlaza iz „božijeg hrama“ tukao ju je kundakom po leđima. Pitao nas je koliko imamo para, rekavši da se krštenje plaća, i oduzeo nam sve što smo tih dana isprosili. Na dokumentu jednom za sve nas pisalo je: „Deca Drage Delića dragovoljno prelaze u rimokatoličku veru i sa tim svetim činom oni postaju Hrvati“. Ti papiri su išli u Banja Luku, a akciju pokrštavanja nadgledao je i izvršio Alojzije Stepinac. Videla sam ga nekoliko puta. Izvesno vreme proveli smo kao sluge na imanju zločinca, komšije Dine Vranića. Spavali smo u štali. U proleće 1942. po nas je došao Omer Alagić i rekao da je NDH organizovana, da je „NDH progledala i sada se otvaraju sirotišta na sve strane. Ovi Delići idu za Jastrebarsko“. Strpali su nas u vagone za stoku, bez vode, hrane. Tri dana su nas mučili, a mogli smo da stignemo za jedno popodne.

Vaša prva stanica na putu za Jastrebarsko bio je Jasenovac.

Isterali su nas na livadu u Jasenovcu. Drašku i Petru naredili su da očiste vagone od mrtve dece i izmeta. Jeziv prizor. Živa srpska deca nose mrtve malene sunarodnike i po naređenju bacaju ih u Savu. I danas mi je pred očima ulaz u jasenovačko pakleno grotlo. Draško nam je pročitao šta piše na ulazu. „Klaonica za Srbe, Židove i Cigane“. Ogromnim slovima. Kasnije sam saznala da su Nemci, kada su prvi put poraženi na istočnom frontu, prepravili tablu, napisali na njoj samo „Radni logor“. Te noći deportovano je mnogo dece iz Bihaća. Tih dana jama Garevica kod Bihaća, i neke druge, progutali su oko 20 hiljada Srba. Sa nama su bili i siročad iz Ključa, Petrovca, i u isto vreme nizale su se jame u tim mestima. Plan je bio da nas smeste u klostere, odnosno samostane. Tako je zacrtao Mile Budak, tadašnji ministar. Ko zna koliko je kompozicija svakog dana pristizalo sa srpskim mališanima.

Imate li snage da nam podrobnije opišete te jasenovačke dane?

April. Hladno. Spavali smo u barakama. Izjutra bi nas isterali. Draško nam nije dao da pijemo vodu iz močvara jer se od raspada ljudskih leševa pretvorila u crvenu vodu sa crvima. Pronašao je zarđale konzerve i po noći išao do Save po vodu. Kada je stigao bio je izbezumljen. „Ubijali su Srbe, padaju u reku. Sava nosi mnogo leševa“. Još nam je prestravljen šaptao: „Video sam skele, ali ne od balvana, nego od mrtvih ljudi. Napravili su skele vezujući mrtve žicom. Preko njih su prelazili jadni starci i žene, deca sa hrvatske na bosansku stranu u Donju Gradinu u logor“. U Donjoj Gradini ima 125 jama. Ekshumacija je obavljena na samo pet. Pretpostavlja se da je u jamama Donje Gradine  postradalo oko 500 hiljada Srba, i to samo na bosanskoj strani.

Vaš brat je video i deportovane Jevreje iz Sarajeva.

Video je kada su pristigle kompozicije sa Jevrejima. Ovog puta to su bili Jevreji iz Sarajeva, oni najbogatiji. Morali su prvo da poskidaju sav nakit. Te noći u peć ciglane ubacivali su Jevreje. Tako su ustaše pekle ciglu. U vazduhu smo osetili neki čudan, neprijatan miris – miris spaljenih ljudi. Ujutru više nije bilo nijednog Jevrejina. Preko 350 jadnika samo te noći je spaljeno. Još užasnije je bilo nakon kozaračke ofanzive, u junu 1942. Sa Kozare se sručilo preko 70 hiljada srpskih seljaka. Porodice bez kraja. Na Kozari su sve srpske kuće popaljene, a narod je transportovan u Jasenovac. Posle nekoliko dana stočni vagoni iz Jasenovca vozili su nas za Zagreb. Bili smo smešteni u „Zavodu za gluhonijeme“, koji je pretvoren u sabirni centar. Svakog dana smo po stotinu puta čuli, stalno su nam ponavljali: „Upamtite, vaše roditelje poklali su srbočetnički koljači“. Prvi put je trebalo da dobijemo hranu. Bila je pripremljena neka kaša, a dece 30 puta više nego što je bilo kaše. Veoma su se ustaše zabavljale, smejali su se, kada su videli kako se ogladnela siročad otimaju za hranu.

Ubrzo ste prebačeni u Jastrebarsko.

Dočekala nas je časna sestra Pulherija. Odmah su odvojili braću od nas. Bili smo u napuštenom dvorcu mađarskog grofa Erdedija, u podrumu, vlažnom, smrdljivom, punom paučine, miševa, pacova, velikih crnih buba. Svako jutro gledali smo kako iznose mrtvu decu. I tu su bile jame. U cik zore dolazio je grobar Franjo Ilovar zaprežnim kolima, lopatom tovario mrtve. Jula 1942. bilo je na hiljade mališana. Pogotovo posle Kozare. Jastrebarsko je najveće stratište srpske nejači i jedini koncentracioni logor za decu na svetu. Koliko je dece progutalo Jastrebarsko verovatno najbolje zna Vatikan. Sve  je  u njihovim arhivama. Ali to je dobro čuvana tajna, jer kada bi se otkrilo, potvrdilo bi se zvanično učešće Vatikana u sistematskom uništavanju pravoslavnih Srba, ubijanju srpske dece, budućnosti jednog naroda. Bili smo gladni, bolesni. Plakali smo. I zbog toga bili zverski kažnjavani. Dobijali smo batine i kada bismo po noći od pretrpljenih užasa u snu vrištali. Ja pogotovo kada bih sanjala majku u plamenu. To časna sestra Ana Pulhertija više nije mogla da izdrži. Bila je zloglasna. Kasnije je optužena da je kriva za smrt preko tri hiljade dece u Jastrebarskom. Ona je inače bila svastika Mila Budaka, koji je osnovao logor za srpsku decu.

To jutro sa grupom od 100 mrtve dece morala sam i ja. Za kaznu sam prethodno bila skoro na smrt prebijena. Zvala sam se 97. Dobila sam 97 udaraca šibom, a pala u duboku nesvest posle 50 udaraca. Ostalo je morala da podnese moja sestra. Slavka mi je kasnije pričala da su mi leđa i ruke bili krvavi, i da sam ubrzo prestala da dajem znake života. Misleći da sam mrtva bacili su me u zaprežna kola, ali na nesreću bila sam na dnu ispod mrtve dece. Užasan je bio osećaj kada sam se osvestila u jami sa mrtvom decom. Imala sam samo šest godina i bila svesna da ću biti živa zatrpana ako ne izađem. U magnovenju sam drhtavim nogama pokušavala da se popenjem. Zubi su mi cvokotali od straha. Moje noge su propadale pored glava, ruku, nogu, mrtvih. Nekako sam uspela da se iskobeljam i u trenutku kada je grobar krenuo da pospe kreč video me je i toliko se uplašio da je vrisnuo i pobegao misleći da sam vaskrsla.

Vi ste ubrzo ponovo gledali smrti u oči.

Kada sam izašla iz jame nisam mogla da se snađem, nisam znala kuda dalje. Pored mene se odjednom pojavio pas Reks, čiji je vlasnik bio Dasović. Optužili su me da sam pokušala da pobegnem, a za taj prekršaj kazna je bila klanje. Ostati živ i normalan i preživeti klanje, i videti kako kolju srpsku decu kao jaganjce – za mene će to uvek biti čudo! Nož kojim su klali bio je vrlo dug, uzan kao prst i sa obe strane imao je oštrice. Časna sestra je držala detetu glavu, a koljač bi zario nož pravo u detetov grkljan, ali tako da oštrica prođe sa druge strane kičme. Svakom zaklanom mališanu vadili su oči i slagali u korpicu. Na dar kardinalu, kako sam docnije saznala. Bila sam poslednja u redu. Navikla sam na umiranje, i više sam drugovala sa smrću, a malo znala šta je život. Kada mi je časna sestra rukom zahvatila glavu i povukla je unazad, ja sam koljača mirno ali netremice gledala. Onim čistim, milim, nevinim, detinjim pogledom. Bio je potpuno izgubljen. Umesto da do kraja zarije nož, odjednom ga je izvadio. Krv je šikljala iz mog vrata. Na sve strane. Od krvi i časna sestra, i ustaša i ja. Slivale su se i lokve od zaklane dece. Vidite, nosim  dubok ožiljak sa klanja u Jastrebarskom. Tada su me odveli u ambulantu, oprali ranu i zašili, stavili mi obloge na leđa, zavili vrat, dali lekove i potom mene i moje sestre preselili na prvi sprat gde su bila smeštena ustašku siročad. Oni su imali istinsku negu, dobre obroke, išli u školu. A mi, Srpčad, dole smo  umirali. Dugo godina su me moji ozloglašeni usvojitelji terali da krijem vrat i ožiljak – svedočanstvo ustaškog zločina…

Kako se desilo da vas odvedu iz Jastrebarskog?

Slavko Dasović je došao po jedno muško dete. Časna sestra rekla je da ima samo devojčice. Kada nas je pogledao onako blede, mršave, krastave, bio je izričit da ne želi kući da vodi nijedno. Ali, valjda ta grčevita borba za život instiktivno me je gurnula. „Uzmi mene, biću dobra“, rekla sam mu i pritrčala umiljato i plašljivo. Negde duboko u duši stidim se tog svog gesta. Kako sam uopšte mogla da potrčim, molim i kasnije oslovljavam sa „tata“ okorelog zlikovca koji snosi odgovornost za brojne pokolje, pa i one u Sanskom Mostu, mom selu. Onda sam bila očajno uplašeno dete. Sada razmišljam kao odrasla, iskusna osoba. Interesovao se za mene, za moje poreklo. Moj identitet bio je izbrisan. Naučila sam da sam 97. I ništa više. Sećanja u magnovenju. Srećom, čula sam kako časna sestra odgovara da ima moj karton. Da sam Zorka Delić. Ali i trenutka kada mu je objašnjavala koje sam godište i činjenicu da su mi lažno napisali da sam mlađa dve godine, a kroz smeh je rekla: „ Šta može da pamti dete od tri godine. Ništa“. Kao da sam se ponovo rodila. Ja sam Zorka, a ne 97 – ponavljala sam u sebi.

Kako ste se snašli u novim okolnostima u Zagrebu?

Došla sam kod Slavka Dasovića. Domaćica je bila njegova prijateljica, ustaškinja Marija Čop, Hrvatica iz Zagreba kojoj od prvogmomenta nisam bila simpatična. Radila je u ustaškom pokretu i svakog jutra u uniformi odlazila na posao. Živeli su u velikom jevrejskom stanu, a vlasnicu i njenog sina isterali su u sobičak. Morali su oboje da se pokrste, i za to su dali puno zlata, novca. Sina su joj ubrzo odveli na školovanje za fratra. Ili to, ili smrt. Kasnije sam se u stanu sprijateljila sa tom Jevrejkom i jednom joj spasila život, prikrivši je, tako da je ustaše nisu pronašle. Bila je preplašena, bespomoćna. Oko vrata sam uvek morala da nosim šal. Rana je polako zarastala, a Dasović i Čopova su mi strogo naredili da maramu ne skidam i nikada nikome ne pričam o rani i ožiljku na vratu, inače će me vratiti u Jastrebarsko. Sećam se da je Marija Čop prvu noć insistirala da me Dasović vrati u logor, i da ona neće da brine o srpskom kopiletu. Te noći sam legla gladna i pošto je bilo jabuka na ormaru, popela sam se, uzela jednu. Istog momenta se našao pored mene Reks, a ovo dvoje su se grohotom smejali, uz komentar da su znali da sam lopov. Sutradan sam bila surovo kažnjena i rečeno mi je da će me pas rastrgnuti. Marija Čop posle izvesnog vremena nije htela da brine o meni, tako da me je Dasović odveo kod njegove sestre, šezdesetogodišnje udovice Jelke. Retko je navraćao. Kasnije je pobegao u Ameriku, a Jelki slao novac. Školovala me je i vaspitavala kao pravu Hrvaticu katolkinju. Učila da ne volim Srbe, četnike. Ponavljala da sam siroče zbog srbočetnika. Terala me je da idem stalno u njihovu crkvu, što je izazivalo kod mene pravi košmar. Prekinuta je svaka veza sa mojim sestrama, braćom. Dugo nisam znala šta je sa njima. Dugo sam nosila lažno ime, imala drugi identitet, a u dokumentima logorskim je pisalo da sam mrtva. Bila sam Marija Dasović. Posle rata Dasović je zbog optužbi za zločine nad Srbima bio godinu dana u zatvoru. Kada je izašao hvalio se da mu je pomogao njegov ratni drug iz Prvog svetskog rata, Josip Broz. Otišao je za Ameriku. Kada je sasvim ostario i vratio se, u bolnici u Zagrebu, na samrti mi je priznao da je kriv za moju porodicu i molio me da mu oprostim. Nisam mogla. Dao mi je neku fotografiju. Okrenula sam se i otišla. O Jelki sam se brinula do kraja njenog života. Živela je u Mostaru sa mojim suprugom Vlajkom, i sa mnom. Nisam je ostavila. Formirala sam porodicu. Izrodila dvoje dece, sina i ćerku. Oboje su sadazreli ljudi i priznati stručnjaci u svojoj profesiji. Sa Vlajkom sam živela 34 godine u srećnom braku.

Za kraj, opišite nam vaš susret sa Ivom Andrićem.

Bila sam predsednik literarne sekcije u zagrebačkoj gimnaziji u trećem razredu. Profesorica hrvatskog jezika predložila je da u goste pozovemo Krležu, čemu sam se suprotstavila. Pamtim Krležu po ružnom gestu, kada sam imala osam godina. Dasović me je poslao sa pošiljkom kod nekog generala, a ja greškom ušla u Krležin stan da odnesem pismo. Pitao me je kako ga ne prepoznajem, kada je on čuveni hrvatski pisac. Odgovorila sam tada da nikada nisam čula za Krležu. Isterao me je napolje. Predložila sam profesorici da u Zagreb pozovemo Andrića. Iva Andrića sam čitala, volela i poistovećivala svoju sudbinu sa sudbinom janičarskog srpskog naroda. Danka u krvi. Sebe sam doživljavala kao janičara. Bila sam presrećna kada nam je došao Andrić. Govorio je o sebi, svojim delima, i na kraju došao i na naš čas likovnog. Lepo sam crtala, pa sam iskoristila priliku da ga portetišem. Kada sam mu poklonila rad bio je iznenađen. Rekao mi je da imam smisla za umetnost. Napisala sam mu posvetu. Za uzvrat on je meni poklonio knjigu „Na Drini ćuprija“ i napisao posvetu koja, kao da je kasnije obeležila ceo moj život. Zamolila sam ga da ne piše Mariji Dasović posvetu, nego Zorki Delić. Sve je brzo shvatio. Na posveti je pisalo: „Vaš entuzijazam, snaga, ljubav prema životu, lepoti, ljudima, vode vas teškim putem na kojem ćete uvek biti pobednik“.

Razgovarala Biljana Živković 

Izvor: PEČAT

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 12. novembra 2015. godine.