Разговарала Биљана Живковић
О тренутним околностима у земљи и оставци у САНУ-у разговарамо са нашим историчарем и академиком
Без обзира на политичка уверења, страначку или ванстраначку припадност и опредељеност, сваки објективни посматрач стања у нашој земљи мора рећи да је оно тешко, чак веома тешко! То стање праве агоније у држави чини преко милион незапослених и преко седам стотина хиљада гладних људи, корупција невиђених размера, криминал који је захватио све поре живота, упропашћено судство, лоше изведена транзиција која је нанела огромну штету читавом друштву и држави, а користила је појединим групама или појединцима, велика задуженост земље и стално ново нагомилавање дугова које води у економски суноврат. Поред тешке економске и социјалне ситуације у Србији ништа боља није ни политичка. Земља нам је привидно демократска, а у суштини је више него партократска. Осим ретких изузетака, њоме управљају политички неспособни, за поверене послове недорасли политичари, који нису у стању, не смеју или не умеју, а неки и неће, да чувају достојанство државе и народа, а спремни су да спроводе захтеве и налоге из Брисела, Хага, Вашингтона и других центара моћи и да се повинују антисрпским невладиним организацијама. Под таквим руководством наша држава је изгубила сваки углед у свету, многе елементе државности и самосталности, претворила се у неку врсту банана државе. Кроз све што је прошла Србија у неколико последњих деценија није случајно што је српски народ постао деморалисан и дезоријентисан, без јасних циљева, не само политички, већ духовно растројен и разбијен, што су му националне институције изгубиле углед и значај, што у нашем друштву не постоје вредносни критеријуми јер су из основа поремећени. По мом виђењу, стање у нашој држави је суморно. „Волео бих да у оценама грешим, да сам без основа песимиста, премда по својој природи то нисам“, каже за „Печат“ академик др Василије Кресић коментаришући тренутне околности у Србији.
Зашто српски народ, поред беде и националних понижења, ћути?
Силне недаће које су снашле наш народ од распада Савезне Републике Југославије до данас учиниле су га опрезним. Он неће по сваку цену да срља у експерименте који га могу увалити у нове невоље. Стање у нашој земљи умногоме је резултат настојања Међународне заједнице, која нас је са свих страна притегла, а није нам нимало наклоњена, али њој, то је очигледно, у свему одговара данашња послушничка владајућа гарнитура Србије. Не без разлога, народ није спреман поново да дође у сукоб са светским моћницима. Чаша незадовољства још се није прелила, али се она из дана у дан пуни и заиста је питање кад ће ситуација измаћи контроли, кад ће трпљењу доћи крај. Плашим се да се тај час ближи па, иако су политичке промене неопходне, плаши ме силина незадовољства. О њему би морали да воде рачуна и они који су на власти и они који чекају да се исте домогну.
Да ли видите излаз? Постоји ли време у српској историји са којим бисмо могли поредити данашњицу?
Излаз из тешког стања у које смо запали не може бити брз и неће се догодити преко ноћи. Нема чаробног штапића који нас може извући из беде у коју смо запали. Беда није настала одједном, него поступно. Она се само поступно може и савладавати. Ко прича о брзом преображају и обећава рапидне промене набоље, неозбиљан је и неодговоран, прави демагог. Ипак, излаз видим у истинским демократским променама, у изборима који ће уследити, а на чији исход неће утицати ни поједини амбасадори великих сила, нити наши богатуни који ће владу састављати према својим економским и политичким интересима. Што се тише вашег другог питања, као историчар нисам спреман да правим историјске паралеле. Оне су по правилу натегнуте и ничему не служе. Сматрам да су проблеми с којима се данас суочавамо специфични и да им је тешко у ближој или даљој прошлости наћи сличности!
Садашњим приликама на Космету, положајем српског становништва нико се у држави не бави.
Коментар би могао да буде кратак и да га сведем на једну реченицу: уочљиво је да постоји раскорак између онога шта наши водећи политичари јавно говоре и онога шта у пракси раде кад је реч о Косову и Метохији. То није констатација само наших политичких аналитичара, већ и неких страних угледних посматрача и добрих познавалаца наших прилика на југу државе. Тако је један немачки стручњак, добар зналац наше историје и политике, недавно написао да не треба оцењивати само оно шта председник Борис Тадић и потпредседник Ђелић кажу о Косову и Метохији, већ и како то кажу!
Хрватска инсистира на тужби против Србије за геноцид, како кажу у њиховом „отаџбинском рату“, а истовремено би да „Јасеновац“, највеће српско стратиште сведу на „забавни парк“. Ви сте одличан познавалац историјских прилика у Хрватској, упознати сте са положајем Срба кроз прохујале деценије и векове. Шта би у поменутим околностима чинила свака држава на свету која поштује свој народ и своје жртве, па и у недавном рату?
Хрвати су у својим ставовима веома постојани и упорни, па и онда кад нису у праву. Не либе се ни фалсификовања историје. Истрајавају у тумачењу своје прошлости и нису спремни да се суоче са чињеницама које им не иду у прилог. Државни и национални интереси код њих су важнији од проверених историјских чињеница. У свему томе код њих постоји велика сагласност. Код Срба није тако. Ми нисмо у стању да се бранимо ни онда кад је истина на нашој страни! Ни тада не успевамо да усагласимо наше ставове. Нашим непријатељима је током неколико протеклих деценија пошло за руком да нам усаде комплекс кривице који нас непрестано прати, па не само де не умемо да се бранимо од злонамерних напада већ смо показали спремност да се свима извињавамо и да признајемо да смо криви и кад кривице немамо. Ми показујемо и доказујемо да више ценимо туђе него сопствене жртве. У жељи да се прикажемо свету као кооперативни и мирољубиви чинимо недозвољене уступке с неоснованом надом да ће нам истом мером бити узвраћено. Као држава и као народ ми смо изгубили одбрамбене способности. Немамо јасне националне и државне циљеве. У том погледу ми лутамо и показујемо поприличну незрелост и наивност. Својим понашањем Хрвати нам не могу бити узор, али ни ми, нашим понашањем, не можемо бити узор другим национално свесним и политички зрелим нацијама.
Колико је издаја присутна у српским редовима? Не чини ли вам се да неки „Срби“ много боље обављају посао уништавања Србије од наших непријатеља?
Од кад постоји историјско памћење постоји и издаја. Међутим, издаја је увек била прикривена зато што је по својој природи нечасна и срамотна. Била је знана само ужем кругу, држана је у тајности. Кад су бивали откривени, издајницима је суђено, они су стављани на стуб срама као најгори слој људског друштва. Данас у нашој средини издајници јавно раде свој посао, отворено се супротстављају националним и државним интересима, а заступају нама непријатељске ставове. Упркос томе, они имају велику медијску прођу, чак и оних медија иза којих стоји држава. Тако је успостављена чврста веза између државе и њених проказаних непријатеља. Издајство је у нашој држави легализовано. Због тога се не треба чудити што и „неки ’Срби’ много боље обављају посао уништавања Србије од наших непријатеља“. Уз то, издајство је увек било, а и данас је, уносно занимање.
Могућност да Србија и пре пријема у ЕУ приступи НАТО, што се ради далеко од очију јавности, била би погубна за традиционално добре односе Србије и Русије. Није ли нечувена дрскост у дипломатији тражити заштиту интереса Србије од Русије, а заузврат сулудим чином приближавања НАТО-у подмукло забадати истој тој земљи нож у леђа?
Имајући у види неповољан став јавног мишљења о уласку Србије у НАТО, не могу да верујем да ће се о то мишљење оглушити наши политичари који би желели да увуку Србију у тај војни савез. Била би то превелика провокација и могла би да их кошта власти, до које им је стало више него до опстанка државе коју предводе. Русија је јасно ставила до знања српским политичарима да улазак Србије у НАТО за њу не би био чин пријатељства, него провокација. Србија је у таквом положају да не би смела ни да помисли да било коме „забија нож у леђа“. Политичари су дужни да српски политички брод без оштећења провуку између Сциле и Харибде. Да ли су они у стању да то учине, показаће време.
Чињеница је да се у претходних десетак година САНУ није отворено изјашњавала о најважнијим националним питањима Срба. Ако изузмемо Вас, мало је српских академика који се боре за националну идеју? Шта је то са српским академицима?
Будући да сам историчар настојим да у баратању датумима будем прецизан, па ми дозволите да Вас исправим. Није реч о претходних десетак, већ о претходних осам година. Од часа од када је председник САНУ академик Никола Хајдин, који је на том положају наследио Дејана Медаковића. По доласку на чело САНУ Хајдин је обзнанио да ће из Академије избацити сваку политику. То је учинио стога што је САНУ због Меморандума са многих страна трпела велике критике, па је желео да спасе Академију од могућих нових непријатности. У том „спасавању“ САНУ од политике Хајдин и његов тим отишли су у крајност. Политички невични и, благо речено, неспретни, они нису ни хтели, ни умели да бране САНУ од неоправданих напада због Меморандума, већ су прилагодили текућој државној политици. Постали су у сваком погледу не само њени следбеници, већ и приврженици и сарадници. Таквим својим ставом дотерали су дотле да су из САНУ протерали српску политику, а завели политику прећутног саглашавања са свим што чини актуелна власт. Због тога није случајно што је та власт Законом о САНУ из буџета издвојила већа финансијска средства за рад Академије и за академијски додатак. У тој чињеници треба тражити разлоге због којих академици ћуте и подршку дају Хајдину.
Никола Хајдин се ограђује од јасног става по питању опстанка српског националног бића, пре свега, става САНУ према КиМ, својевремено Војводини, и осталим битним темама. Чињеница је да се углед САНУ – највише националне научне и културне институције – незадрживо урушава? Има ли томе краја?
На предизборној конференцији у САНУ, 17. марта ове године, изнео сам читав низ непобитних доказа о томе како се САНУ, под руководством председника Хајдина, понаша несрпски, како се оглушава о питања на која би као највиша научна установа била дужна да се огласи. Учинио сам то, пре свега, ради сопствене савести, али и са жељом да ширу јавност обавестим о стању које влада у Академији, уверен да је дошло време да се Академија тргне и да крене путем којим би као најзначајнија научна и уметничка институција наше земље морала да се креће. Одржани избори у САНУ, обављени 7. априла ове године, показали су да је већина академика сагласна са политиком председника Хајдина! У претходном одговору изнео сам своје мишљење због чега Хајдин има подршку академика. С мојим ставом се колеге из САНУ могу, али и не морају сагласити. На Ваше питање, има ли краја оваквом понашању Академије, могу да одговорим оптимистички. До промена ће доћи када дође до промене наше државне политике, с којом је Академија постала нека врста сијамског близанца.
Да ли бисте хтели да прокоментаришете изјаву председника Хајдина, који је у једном интервјуу казао да сте га Вашим говором на предизборној конференцији у САНУ, 17. марта ове године, оклеветали?
Та изјава веома добро одсликава личност академика Хајдина. Он би морао да зна да клеветање значи оговарање са веома злим намерама, не презајући ни од измишљања и подметања само да се некоме напакости. Хајдина нисам оговарао. Апсолутно сам јавно, пред свима и пред њим самим критиковао његову политику у Академији. Износио сам чињенице и показао да између мене и њега постоје дубоке концепцијске разлике у начину како треба водити Академију. Немоћан да се супротстави изнетим чињеницама, да их побије, а ауторитаран и сујетан, погођен и увређен оним што је чуо, изрекао је у поменутом интервјуу неистину којом је неспретно и злобно покушао да се оправда, а мени нанесе увреду.
Да ли је тачно да сте поднели оставку на положај секретара Одељења историјских наука и на чланство у Председништву САНУ? Зашто сте се одлучили на тај корак?
На последњој седници Одељења историјских наука, 27. априла ове године, поднео сам оставку на положај секретара тог одељења, а самим тим и на функцију члана Председништва САНУ. Учинио сам то из више разлога. На тим функцијама био сам више од 13 година. Четврти мандат ми још није истакао и могао сам, да сам желео, да останем још више од две и по године. Повукао сам се зато што хоћу да дођем до више слободног времена, које намеравам да искористим за рад на једном личном научном пројекту. Желим да уступим место млађим колегама и својим примером покажем како се изнутра Академија може подмлађивати.
Извор: ПЕЧАТ