Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (4.део)

СПРЕМАЛИ СУ ВАРТОЛОМЕЈСКУ НОЋ ЗА СРБЕ

Еуген Кватерник, поред Анте Старчевића најугледнији првак праваша, изјаснио се за уништавање Срба, које је називао „накотом вере” православне

С намером да се домогну Босне и Херцеговине, да њима поправе свој геополитички положај, хрватски политичари, и то не само праваши Анте Старчевића, већ и народњаци бискупа Јосипа Јурја Штросмајера, и њихови каснији наследници, све до наших дана читаву државну политику заснивали су на темељима хрватског државног и повијесног права. Према постулатима тог права, на хрватској државној територији постојао је само један, и то хрватски политички – ми бисмо данас рекли конститутивни – народ. Сви становници Хрватске, без обзира на етничку и верску припадност по том праву чинили су јединствен хрватски политички народ. Срби су по том праву и тој политици били део хрватског политичког народа. Третирани су као православни Хрвати. Није им признавана политичка индивидуалност. Хтели или не, морали су да буду Хрвати. Онима који нису били спремни да се повинују тој политици, који су инсистирали на очувању своје националне посебности, отворено је запрећено још 1866. године, и то од Штросмајерових следбеника, да ће их Хрвати свим силама гонити, да ће применити сва средства којима ће их присилили да постану део хрватског политичког народа, да не буду Срби.

Кад је избила револуција 1848, Србима у Дубровнику запретила је опасност. Хрвати су им отворено рекли да ће их све у цркви запалити. Дубровачки прота Ђорђе Николајевић написао је 22. марта 1848. далматинском владици Јеротеју Мутибарићу: „Овом приликом само укратко усуђујем се саобштити, како смо ми овдје у Дубровнику, одкако је конституција проглашена, умјесто весеља величајши страх поднијели, будући су нам јавно и у очи пријетили, да ће нас на најмање комадиће исјећи”. На срећу, кад се у Боки сазнало за претње, Срби у Дубровнику били су спасени. Николајевић је о томе написао: „Глас овај стигне у Котор, гдје су православни Срби много претежнији. Которски Срби поруче Дубровчанима, да не тичу тамошњу браћу, јер ако такну и једнога, они ни једног католика оставити неће. Но и ова претња разјарене Дубровчане није могла укротити, док им не стигне другиј глас, који у случају обистињења не би имао шале, да се под градом Будвом укрцало у брод десет иљада Црногораца, који долазе Дубровчанима у походе, и да их питају, шта ће они са Србима.”

И у самом Загребу Србима  је 1848. године запретила велика опасност. По сведочењу Анастаса Поповића, познатог и угледног загребачког трговца и председника тамошње српске православне црквене општине, критичан тренутак по Србе настао је у часу када се у Загребу о сазнало да су Срби на Мајској скупштини у Сремским Карловцима изабрали војводу. Тим поводом у Загребу је завладало велико незадовољство и скоро је „до тога хтело доћи да све Србе покољу”. Покољ је запретио и српским депутатима који су се после Мајске скупштине нашли у Загребу. Др Константин Пеичић о томе је записао: „Моја је заслуга што сам смирио у Загребу срежане (пандуре) Шокце, који су на Србима депутатима вартоломејску ноћ спремали били, зато да им бана Јелачића шизматички патријарх наш не иншталира и не повлаши (посрби)”.

Због тога што хрватска Странка права није признавала националну посебност Срба у Хрватској и што их је присиљавала да буду православни Хрвати, на шта они нису пристајали, Еуген Кватерник, поред Анте Старчевића најугледнији првак праваша, изјаснио се за уништавање Срба, које је називао „накотом вере” православне. У писму написаном 22. јуна 1869. хрватском политичком прваку из Далмације дон Миховилу Павлиновићу, Кватерник је о Србима, које је означавао као „најоштрији нож” у рукама хрватских непријатеља, између осталог написао: „Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, уништив такови накот вере, која је кадра из људих учинити издајице керви и светињах сваком народу најмилијих”. Ако се Хрвати тако буду понашали према Србима, тврдио је Кватерник, „не од Драве до мора, него од салцбургтиролских алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте, неоскверњене Херватске”.

Зато што Срби нису пристајали да буду Хрвати православне вере, и Старчевић је, попут Кватерника, само годину дана касније, наговестио пут којим ће ићи Хрвати у решавању српског питања, у стварању велике и етнички чисте хрватске државе. Старчевић је 1870. написао: „Народ херватски неће трпети, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Хервата.”

Попут Кватерника и Старчевића, угледни хрватски политичар Франо Супило сматрао је да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може и мора решити, ако нема другог начина, њиховим физичким уништавањем.

Наставиће се

Везане вијести:

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 1.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 2. део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици – 3.део

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (5. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (6. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (7. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (8. део)

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици (9. део)