Uzbudljiva revija ljudi i događaja

U dvorištu kuće niže Vecka stoji stražar, neki Živkov rođak, pa smo mu prišli da ga pozdravimo. „Šta ti radiš tuj Đuro“, pitamo ga. „Ma, evo, čuvam neku bandu dok ne dođu oni što će ih tjerat’ u Djakovac“, kaže. „Ima li koji odavle, naš poznati“, pripitam ja. „Ma, znaš, ja nji’ baš ni ne poznam. Jedino poznam ovoga pandura iz gornjeg kraja, a i njemu nit’ znam ime, nit’ prezime“, reče. „E l’ Pavli Jozing? Ajd’ ga zovni“, kažemo mi. „Ma, vrag nek’ mu jebe mater, šta ć’ ga zvat’“, odmahuje on rukom. „Ajd’, molim te, zovni ga da baš čujemo je l’ on“, nagovaramo ga. „Kako reče“, pripita. „Pavli Jozing“, u glas odgovaramo. Đuro dobro dreknu i ovaj se odmah odazva: „Ja sam“! Ima tu kraj sljedeće kuće, nama za leđima, oko fat nekakvih drva, uglavnom prigla. Uzmem ja onaj jedan zgodan komad – taman za vola ubit. „Ajd’ ga, molim te, pusti samo do vrata da ga koji put odrapim ovim priglom“, kažem Đuri. „Ma, ne smijem ja otvarat’. Ima nji’ petnaestak. Može mi koji uteć’ pa sam najeb’o“, ozbiljno odgovori Đuro. „E, sad da ga podsjetim na neke stvari“, kažem ja glasno. „Pavli“, povičem, a on šuti. „Pavli“, dreknem ja glasno, a on se odazva: „Molim“. „Ja sam Milan Bastašić. Mislim da me se sjećaš. Pričekat ću ja ovdje dok ovi ne otvore. Pa da se vidimo. Imam baš jedan dobar prigl u rukama“. On šuti, a Đuro nam pokazuje rukom da idemo odatle. Kod mene ima dosta partizana na bašti. Manje ih je u dvorištu. U đedovoj bašti nalaze se uz dvoja kola i dvije šivaće mašine. Švelje nešto šiju. U kolima su nekakve uniforme i veš. Kod mene u kući nađem Joška Šimunovića. Izljubismo se. Pitam ga za tetu Jelenu i Ankicu, koju su negdje prije godinu dana odveli od Kramarića. „Dobro su, fala ti na pitanju. One su u Djakovcu. E, ’ajde sada, drugar, da sa mnom popiješ za pobjedu. Više nećeš morati kurirčiti i strahovati“, reče mi. „Živio“, nazdravismo u glas. Na šporetu je veliki lonac. Para suklja ispod poklopca, a mama reže rezance. Nešto slično se događa i sa rernom – puši se i otuda. Sve nekako miriši na goste, što i priliči velikom događaju koji smo doživjeli. „Joško, popi još jednu rakiju“, kažem. Reče mi da ide malo u varoš jer već dugo tamo nije bio. To poprati osmjehom. „Dođi, svakako, na ručak“, opomenu ga mama. „Idi baci ono perje iz lonca na đubre i saplani lonac“, obrati se meni. „A đe je Jovanka“, podsjetim ja mamu da se miješam u obaveze drugih. „Ajd, ajd, o’šla je kod Tine. Tamo je ona njezna sestrična Jelena, partizanka, i još neke drugarice. Nek’ se cure malo ispripovijedaju“, kaže. Navratio sam u štalu i bacio kravama otave, a onda krenem u bašču. Neki partizani spavaju, neki se briju, a neki uređuju oružje, glancaju. Kod Luce ne vidim nikoga na dvorištu. Sigurno im nije svejedno. Gadna je to promjena. Poslije tri godine moći i bezbrige, evo, preko noći – puno dvorište partizana. Oni još ne znaju da im partizani neće ništa. Zato se boje. Iščekuju ono što su zaslužili, a oni najbolje znadu što je to. Neka, neka, dobro je to. To će im biti trajna i nezaboravna uspomena iz Grubišnog Polja i uvjerenje da smo bolji ljudi od njih – nismo im uradili ono što su oni uradili nama. Razgovaram s mamom. Ona priča tko je sve navraćao, a ja što sam sve vidio u varošu. Sjedim na svome mjestu za stolom i prepoznam Marijanov glas. „Dobar dan“, viče on veseo i nasmijan. Odzdravljam mu, a on žuri u dvorište. Rukujemo se, pozdravlja se sa mamom i pita gdje je Jovanka. Na sebi ima englesku bluzu i titovku, a hlače su mu nekakve obične. U ruci, uza se, drži engleski šmajser. „Sjednite Marijane. Milane, natoči mu rakije“, reče mama. „Evo, malo ću sjesti, a ja ne pijen“, reče po dalmatinski. „A tebi san donija poklon. Bit ćeš zadovoljan“, obrati se meni. Odmotava nekakav veliki debeli papir iz koga izvadi kratku lovačku jednocijevku. „Evo, uzmi i čuvaj je da imaš kad budeš išao u lov“, reče. Uzmem ja pušku. Sav sretan, veseo, preklopim je pa gledam kroz cijev, a ona blista. „Spremi to u orman i ne nosaj je van. Jesi l’ čuo“, strogo će mama. „Ma, dobro“, pokorim se iako mi baš nije bilo pravo. „Idem u varoš da vidim upravnika i još neke ljude“, reče nam Marijan. „Al’, svakako, Marijane, dođite na ručak. Bit će tu i Joško i Ljuba. Idi ti po Jovanku i reci kumi Milki neka ti dade nešto sira za gibanicu, da ispečem malo više“, kaže mama. Gledam tri lijepe partizanke, a Jelena je najljepša i najbolje obučena. U vojničkom je. U Golštajnovom dvorištu nema više kola. Dvorišna vrata su zatvorena. U Marinom dvorištu ima nešto partizana. Neki sjede za stolovima koje su napravili od dasaka i furaka. Takve su i klupe. Mama odmah naredi Jovanki da pazi na šporet i rernu, a ona će razvijati tijesto za gibanicu. „Ti, Mili, guli krumpir, valjda će ga biti dosta, a ti, sejo, razbi pet jaja i umuti ih sa sirom za gibanicu. Viđet ćemo, kad pristavim gibanicu, mi bi mogli prvi da pojedemo bar čorbu dok se ostali ne skupe“, organizira mama posao.

Vrijeme je lijepo i boravak vani je upravo ugodan. Ne znam kako će biti uvečer jer su rose velike. Ručak se razvukao cijelo poslije podne – stalno kapaju, već nemaju gdje da sjede. Oni koji nisu za čorbu i ostalo, sjede na sećiji i na pragovima i uglavnom jedu gibanicu. Mama ih stalno nutka: „Samo jedite. Ispekla sam dosta gibanice. Jedite dok ima“. Ljuba je došla kad se već mračilo. Ne može ništa jesti. Kaže da će spavati kod Ringla. Joško je otišao Kramarićima. Možda tamo dođu Jelena i Ankica. Kuma Milka i Tina dođoše samo na časak da mama vidi Jelenu. Nisu ni sjele, porazgovaraše kratko i odoše.

< Grubišno je oslobođeno                                       Sadržaj                                       Spavat ćemo kod otvorenih prozora >