UZ NATO SPREMNI

IVAN RISTIĆ

Najveće opterećenje u srpskim odnosima sa drugim susednim državama su naše zablude

„Starčević i Radić su temelji hrvatske kuće, bez kojih nema prizemlja ni prvog sprata.“

Zoran Milanović

Nove srpsko-hrvatske tenzije nisu ništa novo, ali kvalitativno pokazuju opasnu progresiju u pravcu potpune revitalizacije ustaškog pokreta i njegovih apologeta. Proslava godišnjice „Oluje“, paljenje srpskih zastava i razbijanje ćiriličnih tabli već predstavljaju nezaobilazan deo političkog folklora u susednoj državi. Međutim, potezi koji pokazuju da je đavo odneo šalu su napori na međunarodnoj promociji lika i dela nadbiskupa genocida Alojzija Stepinca, podizanje spomenika ustaškom teroristi Miri Barešiću i sve otvorenije tolerisanje neoustaških ispada u javnosti.

IDEOLOGIJA KAO MASKA
Ustaški pokret se polako vraća u mejnstrim i postaje sve prihvatljiviji. Ta pojava se pogrešno vezuje isključivo za HDZ, odnosno aktuelnu hrvatsku vlast u ostavci. On zapravo predstavlja kontinuitet ponašanja hrvatskih vlada svih boja i uverenja od osamostaljenja do danas. Od ključnog je značaja razumeti da između HDZ i SDP nema nikakve ideološke razlike kada je odnos prema Srbiji i Srbima u pitanju. Ideološke finese se razaznaju samo na unutrašnjem političkom polju, i to kada Srbi nisu ključna tema.

Ante Starčević kao ideolog ustaškog pokreta, Stjepan Radić kao začetnik „politologije u Hrvata“, deklarativno levičarska ideologija i pozivanje na kontinuitet sa komunističkim poretkom u nekim segmentima predstavljaju zajedničke političke elemente „levičara“ Zorana Milanovića, sa jedne, i oca moderne hrvatske države Franje Tuđmana, sa druge strane, iako Milanović kao svog uzora navodi „maspokovca“ Miku Tripala.

Međutim, uprkos jasnoj niti kontinuiteta frankovačke ideologije duže od jednog veka, otvoreni izlivi nacističke ideologije su se u poslednje vreme obreli na višem nivou, odnosno onom kad mora da prestane ignorisanje i počne delovanje, najpre obaveštajnog segmenta bezbednosnog aparata države. Bilo da je reč o spinu ili manifestaciji realnih događaja, o predstojećoj izbornoj kampanji u Hrvatskoj, o disciplinovanju Beograda u smislu strateške orijentacije ili pretnjama usmerenim ka Republici Srpskoj i septembarskom referendumu, stvar se mora shvatiti krajnje ozbiljno.

DVA ELEMENTA HRVATSKE EKSPANZIJE
Prvo upozorenje izrečeno u javnosti dogodilo se pre nekoliko godina, kada je bivši predsednik Hrvatske Stjepan Mesić zapretio presecanjem koridora upadom hrvatske vojske u Posavinu ukoliko Republika Srpska pokrene proces koji vodi osamostaljenju. Već tada je bilo jasno da iza takve izjave stoje ideolozi NATO. U dramatično izmenjenim okolnostima u pravcu nestabilnosti koje su na snazi danas, to niko i nema potrebu da naglašava. Jasno je da su osnovni elementi regionalnog delovanja hrvatske spoljne politike usmereni na potiranje srpskih interesa, postepeno jačanje borbenih ofanzivnih kapacitera hrvatskih snaga bezbednosti i jačanje mobilizacije javnog mnenja usled projektovane „velikosrpske opasnosti“.

Prvo, imajući u vidu dramatično promenjene geostrateške okolnosti u svetu, u regionu mora postojati paritet oružanih snaga. On je jedina garancija nacionalnoj bezbednosti Srbije, ali i bezbednosti Srba van srbije – u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Jer sve ove teritorije spadaju u interesnu sferu rimokatoličke megalomanije, koju sokole njihovi prekookeanski patroni.

Naoružavanje Hrvatske helikopterima ofanzivne namene jasan je signal da se okosnica odnosa na centralnom Balkanu nalazi na opasnoj nizbrdici. Amerikanci oružjem raspolažu na komercijalnoj osnovi čak i sa svojim najbližim saveznicima. Međutim, noviji izuzeci od tog pravila su Ukrajina i Hrvatska. Ukoliko nam je poznat ukrajinski scenario, ne bi trebalo biti previše mudar niti vidovit kako bi se zaključilo kakav je naum atlantista u našem delu sveta ukoliko se situacija ne bude odvijala po planu kreiranom u Lengliju. Međutim, odluka u naoružavanju je ne samo politička već ima geostrateški značaj. Obaveštajnim metodama je za svaki slučaj potrebno utvrditi koliko je pretnja realna, a koliko predstavlja štap kao kontrateg briselskoj šargarepi.

Takođe, kada moć obaveštajne službe vidljivo izlazi iz okvira veličine te države i sposobnosti projekcije njene moći u međunarodnim odnosima, jasno je da ona ima ozbiljne ciljeve izvan sopstvenih granica. Hrvatska obaveštajna služba postaje sve agilnija i služi se širokim dijapazonom metoda i polja za delovanje, što se može tumačiti kao uvertira za upotrebu sile i izvan granica te države ukoliko se proceni da je to neophodno.

Druga važna karakteristika srži ustaškog pokreta je tradicionalna paranoja od jugoslovenskih tajnih službi i velikosrpske opasnosti. Ove dve stvari se u hrvatskom poimanju politike često poistovećuju, a nemaju nikakve elementarne logičke veze. Ipak, ova karakteristika ima dvostruki cilj. Najpre, negovanje takve vrste straha ima za cilj da hrvatsku javnost neprestano drži mobilisanom pred izmišljenom kombinacijom spoljnje i unutrašnje opasnosti – spoljnje od navodne srpske opasnosti i unutrašnje od navodnih projugoslovenskih „orjunaških“ snaga.

Drugi cilj koji bi trebalo postići je kreiranje utiska o moći i nepobedivosti mlade hrvatske države, države koja je kadra da se suprotstavi opasnostima koje navodno dolaze iz više pravaca – susedne Srbije i Republike Srpske, kao i od strane „udbaša“ i umišljenih projugoslovenskih elemenata.

Takođe, Hrvati su oduvek preterivali u broju, obimu, značaju i sposobnosti projekcije moći saradnika jugoslovenskih službi bezbednosti u okviru onog što oni smatraju svojom interesnom sferom. Ta paranoja ih je decenijama dovodila do pogrešnih zaključaka, međusobnih sukoba i optužbi, pa spiskovi ne samo da nisu imali upotrebnu vrednost nego su u najvećoj meri bili kontraproduktivni. Onda je smišljeno da se ovaj conditio sine qua non hrvatskog političkog života stavi u službu antisrpstva, jer su Srbi, razume se, činili najveći deo jugoslovenskog obaveštajnog aparata na terenu.

ISTORIJSKI KONTINUITET ANTISRPSKOG PRITISKA
Neoustaški ispadi hrvatske vlasti i dela građana ponekad su korisni kako bi se pred svetskim javnim mnjenjem u što većoj meri ogolila prava priroda dela hrvatskog društva i hrvatskog interesa u ovom delu Evrope. Sa druge strane, oni su izuzetno opasni, jer je jasno da to Zagreb ne radi samoinicijativno i bez ikakve svrhe. Opasnost leži u tome što iza toga stoje krupniji interesi ključnih zapadnih igrača. Hrvatska vlada i u tehničkom mandatu ne zaostaje u napadima na srpske interese. Otvoreno ustaški nastrojeni političari pokazuju mišiće desnog krila HDZ, koje se ne libi da slobodno iskazuje svoje političke preferencije. Time pokazuje da je pod presudnim stranim uticajem i da iza novih izliva srbofobije stoje isti oni centri moći koji su stajali iza „Bljeska“, „Oluje“ i ranije Maspoka i ustaškog pokreta od samih njegovih stidljivih začetaka.

Najveće opterećenje u našim odnosima sa drugim susednim državama su naše zablude. One su nas do sada veoma skupo koštale u novcu, izgubljenim životima i izneverenim snovima generacija. U suštinskom nerazumevanju procesa dugog trajanja leži srž kardinalnih previda i pogrešnih tumačenja nedvosmisleno neprijateljskih akata iz najbližeg okruženja. Međutim, najavljene isporuke oružja iz Rusije koje bi svojom razornom moći neutralisalo hrvatske obnovljene borbene efektive pokazuju da srpsko rukovodstvo ozbiljno shvata proces koji se odvija zapadno od Dunava. Ustaštvo ne može da se povampiri jer nikad nije bilo mrtvo. Ono je, uz podršku Zapada, utemeljeno, brižljivo negovano uz ćutanje komunističkih vlasti, da bi u prvoj polovini 90-tih godina prošlog veka došlo u priliku da završi posao. U najbližoj budućnosti možemo očekivati nepredvidivost u taktici, ali strategija ostaje ista – slabljenje srpskog faktora gde god je to moguće.

Izvor: NOVI STANDARD