Уводне напомене – Књига Јадовно 1.

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
Проблеми истраживања и осврт на коришћену грађу

Проблеми истраживања комплекса усташких логора смрти Јадовно разноврсни су и многобројни. Ријеч је о једном од бројних усташких логора у систему Независне Државе Хрватске, који су оснивани у циљу извршавања програма планираног злочина геноцида над српским народом. Основан је међу првима, већ у априлу 1941. године. Њему су усташке власти НДХ додијелиле важну улогу у масовној ликвидацији Срба и Јевреја. У овом усташком логору смрти су се користиле бездане јаме на Велебиту, а помоћни логори су били Слана и Метајна на отоку Пагу.

Логор Јадовно представља почетак остварења сна о етничком чишћењу простора и друштва у Независној Држави Хрватској поглавника др Анте Павелића, док су јасеновачки логори његов вјерни наставак у програму уништења Срба, Јевреја и Рома (Цигана) у Хрватској.

То је био логор смјештен у планини Велебит, који није имао зграде, затворске ћелије, кухињу, санитарне просторије, нити високе бетонске ограде. Логор под ведрим небом. Један од првих стравичних логора масовног помора Срба, Јевреја, чак и Хрвата, у који су усташе свакодневно допремале нове жртве с подручја Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема, а они који су ту већ били заточени извођени су из жичане ограде и убијани разним предметима над безданим провалијама или претходно ископаним јамама, у чије би дубине падали изнакажени физичким и психичким мучењем.

Многи од њих су у понор гурнути полуусмрћени или живи, па су се данима могли чути њихови језиви јауци, уколико усташе не би на њих бациле бомбе, те им тако утихнули и посљедњи дах живота.

То је логор чије се име спомиње са осјећајем грозоте, јер је по монструозности злочина и по броју жртава немјерљив с било којим другим у НДХ, осим с логорима смрти Јасеновац, а трајао је само четири прва мјесеца тек успостављене Независне Државе Хрватске. Већ по његовом изгледу и локацији, могло се закључити да се ради о ликвидационом логору у пуном смислу те ријечи.

Осврнућу се само на три, по мом мишљењу, основна проблема у истраживању масовности усташких злочина на Велебиту и отоку Пагу 1941. године, с краћим освртом на коришћену грађу:

а)   Вријеме извођења злочина: од априла до краја августа 1941. године

б)   Величина територије одакле су жртве усташког злочина допремане у Госпић, на Велебит и на оток Паг

в)   Расположива изворна документација и осјетљивост проблематике. Вријеме проучавања: 1982-1991. година.

Сваки од ових проблема представићу онако како сам их видио радећи на прикупљању изворних података и истраживању злочина у истребљењу српског и јеврејског народа 1941. године у НДХ.

Управо ових бурних априлских дана 1991. године, навршава се 50 година од извођења првих усташких злочина, планираних и осмишљених давно прије 1941. У протеклих 50 година, о злочинима се није смјело отворено говорити, још мање истински писати, чак ни у времену од 1941. до 1945.

Још у вријеме извршења злочина над српским народом, онај који би их спомињао на скуповима или истицао у говору на народним зборовима, а поготово писао у партизанској штампи, био би, у најблажем, упозораван од појединих водећих људи из Централног комитета КПХ и нижих партијских органа да о томе не говори и не пише, јер то може штетно дјеловати на ширење народноослободилачког покрета, будући да изношење података о усташким злочинима „смета осјећајима хрватског народа“ и изазива даље ширење мржње између српског и хрватског братског народа.

Због тога су већ у рату неки комунисти, српски интелектуалци, који се нису увијек могли придржавати овог начина размишљања, доживљавали разне неугодности, чак и „случајну“ смрт. Неки од њих нису могли напредовати, без обзира на своју оданост и вјерност идејама комунистичке партије, на своје заслуге и храброст у борби против фашизма. Понегдје су због оваквих, уз друга различита мишљења, били кажњавани, понекад лишавани и живота.

Као добро познат, овдје наводим примјер Срба из Кордуна, комуниста и интелектуалаца, који су били чланови Агит-пропа и Проп-одјела Окружног комитета КПХ за Карловац, а знали су понекад у партизанској штампи писати о покољу Срба у српској православној цркви у Глини, у Банском Грабовцу, у Хрватском Благају, Ивановић јарку, Мехином стању, или о неком другом масовном страдању Срба 1941. године.

Они су не само критиковани, него и изведени пред Виши војни суд 13. и 14. јула 1944. године,[1] а неки од њих осуђени и на вишегодишњу робију или на смрт. На основу пресуде на смрт, убијени су истакнути комунисти и првоборци Илија Жегарац, Вељко Кораћ, Љубо Вујичић, Милан Момчиловић и Марко Мркић.

Због наведених, али и других разлога, проблематика злочина протеклих 50 година није организовано и систематски проучавана, како је то због хисторијске истине требало, нити је документација организовано прикупљана, сређивана и обрађивана.

Трагови злочина су уништавани већ у вријеме њиховог извођења. Будући да су Срби и Јевреји били ван закона, усташе су их убијали без оптужбе, суда, записника, па наравно и без пописа усмрћених. А тамо гдје су водили неке пописе, на вријеме су се побринули да их што више униште. Поред уништавања спискова убијених, затрпали су и забетонирали један дио безданих јама на Велебиту већ средином августа 1941. године, док су Италијани мртве Србе и Јевреје вадили из масовних гробница и лешеве спаљивали. Тако се прикривао број жртава на овим стравичним стратиштима, с јасно одређеним циљем, што се и данас одражава у појединим публикацијама у којима се свјесно умањује број побијених. Ни послије ослобођења од фашизма није се поштовао интерес науке, па су све до данашњих дана људски костури у јамама остали непобројани, а оне чак и необиљежене.

Смишљеном стратегијом организованог заборава, деценијама је онемогућавано сазнавање истине о геноцидним злочинима које су усташе починили 1941-1945. године над српским и јеврејским народом и о броју невиних жртава.

Из шутње о геноциду су израсла настојања да се постојање масовних злочина и сасвим негира. Чињеницу да СФР Југославија као држава, којој је то била света дужност, није извршила своју обавезу документованог и истинског утврђивања броја свих људских губитака у II свјетском рату, тако и свих жртава рата и геноцида, са именом и презименом, искористили су фалсификатори истине, па и генерал ЈНА, директор Института за хисторију радничког покрета и НОБ-е Социјалистичке Републике Хрватске, др Фрањо Туђман. Заступник „ревизионистичке“ школе, Туђман, и његови блиски сарадници износили су и износе ничим поткријепљене тврдње, свјесно умањујући број жртава, негирајући их и тамо гдје су именично пописане, као на примјер у српској православној цркви у Глини, у Хрватском Благају, у српској православној цркви у Коларићу код Војнића, у српској православној цркви у Садиловцу, у Ивановић јарку, у Банском Грабовцу, у селу Пркосу и на бројним другим мјестима-стратиштима, масовним гробницама широм НДХ.

За Туђманова „Беспућа“, масовних жртава није било ни на Велебиту, у логору страве Јадовно, а једва нешто у логору смрти у Јасеновцу.

О свим овим питањима можемо нашироко расправљати, но то овдје није мој задатак, већ само да укажем на неке проблеме посебно карактеристичне у истраживању и проучавању почињених злочина у вријеме НДХ.

Данас је, након пола вијека, реконструисати све масовне злочине и све што се догађало веома тешко. То је тим више отежано што су истраживачи који се овом проблематиком баве изложени психичком притиску, па чак и пријетњама по живот.

Други проблем који сам означио јесте пространа територија с које су жртве свакодневно транспортоване жељезничким композицијама, камионима, запрежним колима и пјешице у правцу Госпића и даље, ка одредишту смрти, на Велебит и на оток Паг, односно бројна губилишта.

Хапшења Срба и Јевреја, те Хрвата комуниста и других „непоћудних“ за усташку државу, почела су већ у априлу 1941. године, а затим убрзано масовно настављена. Тако су хиљаде и хиљаде мушкараца, жена и дјеце хватани у кућама, на улицама, радним мјестима, на њивама, свуда гдје би их усташе затекли.

Неки од њих су мучени и убијани при хапшењу, други у затворима, а већина њих је, кад се ради о усташком логору Јадовно, из затвора или директно из својих мјеста становања транспортована, углавном ноћу и у раним јутарњим сатима, према Госпићу. Хапшења и транспорти су започели већ од маја и трајали све до средине августа 1941. године. Жртве су биле готово из свих крајева Хрватске, Босне и Херцеговине, али и из Војводине.

Чак и да је архивска грађа сачувана у цијелости, с обзиром на пространу територију збивања, нема пера које би макар приближно могло описати страхоте злочина тако да код читалаца изазове представу одговарајућу оном што су претрпјели сужњи. Неки интелектуалци, као професор Милан Радека из Карловца, који је међу првим Србима у томе граду ухапшен и одведен у усташки логор, који је добро познавао хришћанску хисторију и културу темељену на државно-правним принципима, били су увјерени да су у новонасталој држави (НДХ) немогућа било каква насиља и незаконитости.

Радека истиче да је Хрватска за њега била уско везана уз појам „правице“. „Моје се схваћање о том већ приликом мог хапшења без икакБог разлога 16. априла 1941. године мало помало мијењало праксом, али било је већ касно… Колико је збиље и страха било у таквим сусретима људи од којих је један крвник, а други жртва! А обојица су припадала људском роду, раније се никада нису срели, један другоме ништа нису били криви. Но, један је био све, други ништа. Један је био мучитељ, други унапријед осуђен на смрт. За то постоје бројна свједочанства и живи свједоци. Мучитељи и крвници били су хрватске усташе.“[2]

У архивским установама широм Југославије се једним дијелом могу наћи документи, па и спискови жртава упућених са цијеле територије НДХ у логор смрти Јадовно. Међутим, проблем истраживања је у томе што је грађа разбацана на много мјеста, у разним институцијама, а уз то, углавном и несређена. Истраживач треба не само много дана и мјесеци, већ и година, да би широм Југославије, а и ван ње, сабрао и обрадио сачуване изворе о логору Јадовно. За обављање овакБог посла је увијек недостајало финансијских средстава, која нико није плански осигуравао, а ако су поједине институције или особе нешто и добили за ту намјену, то су у ствари биле мрвице, које нису биле довољне ни да покрију трошкове истраживања само у понеком архиву.

Но, без обзира на изнесено, сачувана грађа истраживачу даје довољно могућности да прикаже усташке злочине у комплексу логора Јадовно. Прије свега, ту су фондови грађе Независне Државе Хрватске Равнатељства за јавни ред и сигурност, великих жупа, котарских области, разних заповједништава, усташких, домобранских и оружничких јединица и других. Из ових и других докумената НДХ сазнају се јасни планови за истребљење Срба и Јевреја, начин на који је то организовано и вршено, поступци са ухапшенима, мјеста на којима су жртве убијане, број похапшених, а у неким документима, како ћемо видјети, и именични попис похватаних, као и вријеме њиховог транспортовања из појединих мјеста, чак и бројеви жељезничких композиција и вагона којима су упућивани у логор. У овим документима се наводе и имена усташа који су хватали жртве, тукли их и били њихови пратиоци у транспортима према Госпићу, без обзира из ког су правца ишли: из Мостара, Сарајева, Бањалуке, Дервенте, Славонског Брода, Винковца, Сремских Карловаца, Грубишног Поља, Пакраца, Копривнице, Загреба, Карловца, Огулина, Српских Моравица, Топуског, Вргинмоста, Глине, Сиска, Петриње и бројних других мјеста Павелићеве државе. То су документи из којих упознајемо низ релевантних података вријеме, чак и сат упућивања поједине жељезничке композиције у правцу Госпића, често с бројем жртава.

Врло прецизне податке дознајемо на основу детаљног изучавања докумената Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Ту се налази низ детаља о хапшењу, мучењу, патњама при довођењу до стратишта и убијању. Сазнајемо мјеста, градове и села из којих су и када жртве транспортоване, те, упоређујући их с документима усташке провенијенције, долазимо до сигурних извора за аутентично описивање злочина. Податке нам пружају и преживјели, који као свједоци у својим изјавама говоре о страхотама геноцида. У случајевима гдје таквих свједока нема, јер су понегдје уништена читава села, у документима Комисије се не могу наћи подаци о нестанку мјештана.

У грађи земаљских, покрајинских, окружних, котарских и опћинских комисија за ратне злочине налазимо и реферате састављене крајем рата и одмах по његовом завршетку, који су писани на основу изјава свједока побјеглих са стратишта, из логора, из вагона, камиона, запрежних кола, затим изјаве очевидаца и изјаве злочинаца које су дате још у вријеме рата или у судским процесима, чија се документација још и данас чува у многим судовима и секретаријатима унутрашњих послова.

Значајне податке проналазимо и у фондовима пописане ратне штете, који се такође чувају у многобројним архивима широм земље. Пажљивим и детаљним прегледавањем ових списа налазимо, поред осталог, бројчане податке о људима одведеним из одређених села, мјеста или градова у правцу Госпића и Велебита, а у некима од њих су наведена имена и презимена, с краћим биографским подацима, појединаца који су одведени и убијени на неком од стратишта логора Јадовно.

Поред докумената Комисије за ратне злочине,[3] драгоцјени су записници састављени у Комесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду 1941. и 1942. године. Пронашао сам већи број записника у којима се налазе изјаве Срба који су успјели побјећи из НДХ, који су добро запамтили злочине усташа извршене још за њихова боравка у својим селима и мјестима. Из њихових изјава, које сам једним дијелом, ради сигурности, провјеравао на терену, сазнајемо многе чињеница о времену хапшења њихових очева, сестара, браће и мјештана, о поступању усташа с похватанима и отпремљенима, с њиховим именима и презименима и краћим биографским подацима, те о убијенима у комплексу логора Јадовно. Ови реферати, као и дио сачуваних хроника појединих мјеста, написаних непосредно по завршетку рата, употпуњују представу о Јадовну, као и о неким другим логорима.

У изјавама датим пред КЗРЗ налази се и већи број оних које су дали поједини Срби, Хрвати и Јевреји заточени у логорима Госпић, Јадовно и Слана, који су имали срећу да живи дочекају реокупацију Лике од стране Италијана, средином августа 1941. године, и ликвидацију комплекса усташког логора Јадовно. Избављени из Јадовна су са жељезничке станице Госпић транспортовани у логор Јастребарско, одатле понеки у Копривницу, Лепоглаву или у Крушчицу, али већина њих, они који су већ 21. августа довезени у логор Јасеновац, били су убијени.

Из аутентичних изјава, датих одмах након изласка из логора, које су овјерили својим потписима, назначујући да их дају као чисту истину, да се над њима заклињу или пак да их дају под заклетвом, сазнајемо низ детаља о злочинима усташке власти у времену од њиховог хапшења до доласка у Београд. У неким изјавама налазимо и имена и презимена затворених и убијених, затим бројчане податке о похватаним Србима и Јеврејима у одређеном мјесту, граду и селу. На основу њихових многобројних исказа, сазнајемо број довезених или доведених, као и усмрћених у вријеме њиховог боравка у логору, што се наравно заснива на личним процјенама. Дакле, њихова казивања дају одговор не само на питање колико је дневно убијено људи, него и како су мучени и убијани.

Када се ове процјене упореде с другим многобројним изјавама, датим у то вријеме и од самих усташа и њихових заповједника, те многобројним процјенама изнијетим у расположивој литератури, затим с документима насталим у организацијама Савеза удружења бораца НОР-а, можемо, сумирајући све, доћи до приближно тачног броја жртава страдалих у комплексу усташког логора Јадовно за непуна четири и по мјесеца његовог постојања.

Значај свједочанства о усташким злочинима у Јадовном имају и бројне бездане јаме, које сам открио уз помоћ добрих познавалаца Велебита, Хрвата из Госпића и његове околине. Вез обзира на небригу СР Хрватске током протеклих 50 година, неистраженост, необиљеженост и недостојанствен однос према жртвама, те јаме би нам могле много рећи о нечувеним злочинима које су починиле хрватске усташе у првој половини 1941. године. Наиме, кад је ријеч о изворима за истраживање геноцида извршеног у комплексу логора Јадовно, ове јаме, иако неистражене, осим Шаранове, коју су истражили загребачки, а затим београдски спелеолози, те јаме Јамине, коју су испитали задарски спелеолози, и јаме Св. Ана код Косиња, коју су истраживали стручњаци Геолошког завода из Загреба, могу се повезати с постојећим документима који свједоче о масовности и свирепости извршених злочина.

Поједини документи о логору Јадовно и значајни подаци о њему могу се наћи у Зборницима докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, које је издао Војноисторијски институт, и то у томовима II, III, IV и V. И у зборницима грађе о усташком логору Јасеновац, коју је прикупио, обрадио и објавио Антун Милетић, могу се пронаћи понеки подаци и о логору Јадовно. Исто тако, и из једног дијела сачуване италијанске и њемачке документације сазнајемо о злочинима у логорима Јадовно и Слана на отоку Пагу. Постоји неколико италијанских докумената у којима се детаљно описује, назовимо је тако, акција италијанских војника санитараца, који су одмах након протјеривања усташа с Пага и ликвидације тамошњег логора вршили ископавања жртава из масовних гробница и спаљивали лешеве на ломачама. Из појединих њемачких докумената сазнајемо о злочинима на Велебиту и о томе да Нијемци нису могли наћи разлога, и поред својих интереса за окупацију Југославије „зашто тако немилосрдно усташе истребљују Србе кад не виде разлику између Срба и Хрвата ни у ком погледу“. Вјероватно због такБог начина размишљања, било је више случајева у којима су њемачки и италијански војници спашавали Србе, било појединачно било групно, од усташког злочина.

Наведени проблеми у истраживању усташких злочина у комплексу логора Јадовно показују да је данас немогуће израдити цјеловити именични попис жртава у овом логору. Немогуће је установити имена свих људи који су бачени у неку од 32 јаме, колико сам их успио регистровати током посла на овом рукопису. Исто тако је немогуће разграничити жртве са отока Пага, његових логора и стратишта, од оних из Велебита и околице Госпића. Навођење имена и презимена из спискова жртава упућених на губилишта Велебита такође отвара многе проблеме, јер се не може за сваког утврдити да је баш тамо убијен. То зато што су неки, допраћени у Госпић и друге збирне логоре у комплексу логора Јадовно, ликвидацијом овог логора упућени у друге логоре и тамо убијени, а понеки су, како смо видјели, успјели проћи више логора и преживјети рат.

Иако мањкава, расположива архивска грађа, уз помоћ бројних других свједочанстава, као што су изјаве побјеглих са стратишта и досад објављени радови, омогућава да се наведе број убијених у комплексу усташког логора Јадовно, а на основу именичног пописа, донетог у прилогу ове књиге, састављеног консултовањем многобројних извора, може се утврдити да је међу убијеним у овом логору било највише Срба, затим Јевреја и нешто Хрвата.

[1]   Виши војни суд који је засједао у Горњем Будачком на Кордуну 13. и 14. јула 1944. године сачињавали су: Богдан Орешчанин, пуковник, предсједник, Душко Вркић, државни тужилац, Станко Опачић Ћаница, члан ЗАВНОХ-а, пуковник, народни тужилац, те бранитељи Иво Амолић, организациони секретар ОК КПХ за Карловац, Милутин Кошарић, члан ОК КПХ за Карловац и Стево Томић, правник.
[2]   Радека Милан, Нека сјећања на 1941, рукопис, 11, Хисторијски архив Карловац (у даљем тексту ХАК).
[3]   Даље КЗРЗ.

Преузмите књигу у PDF формату:

Затезало Ђуро, Јадовно – Комплекс усташких логора 1941. Књига I

Затезало Ђуро, Јадовно – Зборник докумената. Књига II

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге