Увод из књиге: Ђуро Затезало – „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945.

Свједочанства избјеглих од смрти само су дио истине преживјелих свједока што се све догађало и на које све начине мученички страдало и умирало. Многи су рањени умрли, а да нитко није записао њихове патње. Злочинци који су своје изјаве давали на послијератним суђењима, тек дјеломично говоре о истини и о ономе што се све дешавало на губилиштима, јер је сваки зликовац и на суду када се бранио, свим снагама умањивао злодјела које је починио.

Због тога су многе истине о озакоњеним усташким злочинима остале недоречене их прешућиване, и због онога – није још вријеме, треба дистанца од 50 година, треба сачекати, то би вријеђало осјећаје народа коме су усташе припадале. Наљутиће се пријатељи, ах и непријатељи са којима у будућности мислимо да будемо пријатељи. Све то зло нека чека боље прилике. Не треба прикупљати, записивати и објављивати о тим ужасним усташким злочинима, чему евидентирати масовне гробнице, стратишта, откривати бездане јаме, ексхумирати из њих жртве. Боље је да оне у миру почивају тамо гдје јесу и томе слично. Ћутњом се прикривало много тога. Ћутало се све под изговором да би све то сметало братству и јединству наших народа и народности.

Да се о злочинима није ћутало, да су социјалистичке власти Хрватске кроз, за то надлежне институције, на вријеме и организирано прикупљале податке, документе, сјећања преживјелих, да нису прешућивале уништавање и оно мало сачуване и постојеће грађе, већ да су стручно и научно приказивале истину, сигурно се злочини не би поновили. Овако су за потомке покланих 1941 – 1945. године и жртве њихових најмилијих, били перфиднији и још крвавији. Куће и господарске зграде опљачкане, великим дијелом спаљене или насељене Хрватима и не само избјеглицама, него и из градова и насеља Хрватске, гдје није било никаквих сукоба нити борби. Од 1991. до 2000. године, порушена су и скромно подигнута спомен обиљежја жртвама из времена Независне Државе Хрватске.

Нестала су тако и њихова имена – по други пута су убијени. Тако и на мјесту Српске православне цркве Рођења Богородице (1826.) у Глини, гдје су усташе крајем јула 1941., поклале 1.564 Србина, био је подигнут Спомен дом, а испред њега спомен плоче с именима жртава. У септембру (25., 26. и 27.) 1995. године спомен плоче су разбијене и уклоњене, а умјесто ранијег назива „Спомен дом” – исписано је „Хрватски дом“. Овим садржајем хтио сам да будем уз недужне жртве и све оне који нису могли да испричају своју грозоморну истину, како су се и на које бестијалне начине растајали са својим животима. Док сам прикупљао и записивао ова свједочанства, а посебно сада, када сам их поново након 70 године од времена извршења тог геноцида, читао и припремао за њихово предочење данашњим и будућим генерацијама, нисам се осјећао ни кроничаром ни хисторичаром.

И сви они који буду пажљиво читали ова потресна свједочанства, увјерен сам, неће моћи остати без веома јаких емоција. У сваком људском створу снажно гануће мора изазвати читање прилога с насловима: Клали са нас у једном јарку; Јаук нас дјеце и запомагање мајки и бака; Немојте нас, немојте, ми смо жене и дјеца; Уболи су ме четири пута у врат и једном у леђа; Гледао сам смрт моје мајке; Мртво моје дијете лежало је на мени избоденој ножем; Извукла сам се испод мртвих; Из пушке никог нису убили, само ножевима, сјекирама и батовима; Заклао ми двоје дјеце на рукама; Кога првога да закољем, дјецу или вас? – упитале су усташе моју мајку!

Ни данас не знам шта смо ми дјеца скривили да су нас тако мучили, тукли и убијали; Усташе их ножевима боду и бацају у запаљену кућу; Ту изгори и мој синчић Данило – Дане од четири године, и тако даље. Ова свједочанства не остављају никакве дилеме шта је тко радио и какву је улогу имао у злочину. Она прецизно оптужују злочинца, објелодањују му име које је овдје утиснуто. Потписао се пуним именом и презименом – неизбрисиво. Мушкарци, жене и дјеца клани су ножевима, убијани сјекирама, чекићима и маљевима, стријељани у чело или потиљак, печени у ватри, спаљивани у властитим кућама повезани жицом или ланцима, бацани у бездане јаме, у јаме које су си сами морали ископати прије страшне смрти, стрмоглављивани у морске дубине, у ријеке, вјешани и сатирани батинама, глађу и жеђу… и тко да изброји. Злочини геноцида представљају најтеже злочине против човјечности и међународног права.

Геноцид усташа Независне Државе Хрватске, 1941 – 1945. представља злочин са предумишљајем, програмирани злочин, што га чини тешким злочином међу најтежим и најсвирепијим. Геноцид над дјецом, тек дошлом на свијет из мајчине утробе, представља најтежи међу најтежим злочинима против човјечности и међународног права заснованог на закону. Независна Држава Хрватска била је једина држава у свијету која је имала концентрационе логоре за дјецу – од колијевке до 14-те године живота. Постоји именом и презименом попис 19.432 дјетета уморена на најокрутнији начин у усташком логору Јасеновац, 7.000 у логору Сисак и у јамама само на Кордуну: 6.677 дјечака и дјевојчица. Геноцид наци-усташке НДХ је био прописан којем подлијежу дјеца „колективној одговорности” као непоћудна и непожељна.

То је злочин који се памти, то је злочин без преседана у хисторији свијета. Дани у годинама 1941. до 1945. били су стравични и крвави. Никада толико суза, хајки, патњи и људске невине крви по долинама и брежуљцима, мразу, снијегу, вијавици и леду. Они који случајем преживјеше, уткаше у психу тешке успомене, урезаше доживотне бразде и сјећања. То вријеме ће се вјечно памтити када су мајке и баке носиле у наручју тек рођену дјецу, остављале их у шпиљама, шупљим буквама, у дубоким долинама, кањонима ријека и са звијерима лежај дијелиле, а од звијери у људској сподоби спашавале голе животе своје дјеце и своје. То вријеме ће се вјечно памтити по злим домишљајима да се истријеби цијели један народ. Наука је још увијек остала дужна да расвијетли и објасни одакле и из којих бестијалних претинаца и склопова људске подсвијести потичу начини мучења и злочиначка пракса примијењена против српског народа у другом свјетском рату.

Садржај ове књиге не представља теоретско образлагање геноцида већ искључиво износи чињенице, онако како и под којим околностима се геноцид од 1941. до 1945. године у Независној Држави Хрватској проводио.

Тко је могао у Српској православној цркви у Садиловцу, на Кордуну, 31. јула 1942. године, поклати 422 српска сељака међу којима и 149 дјеце у старости до 13-те године живота? Донијети сламу, полити бензином и спалити поклану, често још живу дјецу с родитељима, браћом, сестрама у хришћанској светињи – цркви. А колико их је поклано и спаљено у својим властитим домовима! Тко је осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда (изнад Раковице, Слуњ), када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке! Масакрирани су невини, дјеца уз родитеље, браћа уз сестре, унуци уз дједове и баке. Смрт их је сјединила заувијек.

Када данас читамо ова свједочанства преживјелих и недокланих, не осјећамо вријеме далеког, већ вријеме близог и свјеже крвавог постојања Независне Државе Хрватске. Зато ће и сви они који било када буду читали ове трагичне исповијести ускрслих из мртвих, који у себи до краја исцрпљенима, смогоше још снаге и побјегоше са стратишта или се извукоше израњавани, искасапљени и крвави из вјечне таме бездануша, имати пред очима сталну димензију неуништивости људског рода. Садржај ове књиге не представља теоретско образлагање геноцида већ искључиво износи чињенице, онако како и под којим околностима се геноцид од 1941. до 1945. године у Независној Држави Хрватској проводио.

Човјеку стаје дах и леди му се крв у жилама када у свједочанствима чита како се зликовци, огрезли у људској крви, наслађују мукама и смртним грчевима својих жртава, чак и дојенчади у пеленама. Ово је друго проширено издање књиге „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – Свједочанство геноцида у издању Српског културног друштва „Просвјета”, Загреб, 2005. Овдје је нових 80 свједочанстава од којих је 39 њемачких, талијанских генерала, америчких, британских дипломата, католичких свећеника и пуковника НДХ и других аутора који су се бавили геноцидом у НДХ. Није пријатно писати и евоцирати тужне успомене о патњи, усмрћењу и трагедији десетака и стотина хиљада недужних мушкараца, жена и дјеце, који мученички издахнуше у најгрознијим мукама, у својим кућама, стајама, сјеницима, на њивама, у хришћанским светињама – црквама, школама, у шумама, на масовним стратиштима.

Још теже је писати о свирепом озакоњеном масовном злочину кога починише над невиним људима звијери у људској сподоби у вријеме безумља постојања НДХ 1941-1945. године. Питамо се зашто? Само зато што су били друге вјере и националности, а од припадника исте биолошке врсте.

Ово је друго проширено издање књиге „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – Свједочанство геноцида у издању Српског културног друштва „Просвјета”, Загреб, 2005. Овдје је нових 80 свједочанстава од којих је 39 њемачких, талијанских генерала, америчких, британских дипломата, католичких свећеника и пуковника НДХ и других аутора који су се бавили геноцидом у НДХ.

Кажем, није пријатно евоцирати успомене на она стравична времена 1941. – 1945. у вријеме НДХ, али је то обавеза нас преживјелих остатака етнички очишћеног народа из своје вјековне хрватске домовине, на недужне који падоше и остадоше заувијек у знаним и незнаним масовним гробницама и безбројним безданим јамама. Према жртвама, с друге стране, свих нас, без обзира на било коју припадност, је обавеза да у односу на нас саме и на генерације које долазе, да извуку поуке и не дозволе никоме и више никада да шири мржњу међу народима и ствара зла људском роду. „Према живима дужни смо имати обзира, мртвима дугујемо само истину”, записао је велики француски филозоф Волтер. К том једином исправном циљу треба ићи истином и само истином, о злим временима из времена 20-ог вијека, како оним из 1914. – 1918., 1941. – 1945. и оном 1991. – 1995. године. Истином се морамо супротстављати учесталим искривљивањима хисторијских чињеница, кроз рехабилитацију злочиначке нацистичке творевине НДХ и кроз одавање разноврсних почасти неким њеним протагонистима који су утврђени ратни злочинци.

Нажалост, данас се у нашем хрватском јавном животу множе појаве које изазивају забринутост. У неким листовима католичке провенијенције и не само у њима, распирује се национална нетрпељивост и мржња и директно се вријеђају антифашисти, српски и други народи. Стога немојмо бити изненађени, ако се од неких таквих листова појави и текст, да се и овдје одаје почаст српским непостојећим жртвама, а у гробницама су кости хрватских жртава које су партизани – србочетници побили, као што пишу о Јадовном, Јасеновцу и другим усташким стратиштима из времена нацистичке творевине НДХ. Сваком разборитом човјеку је јасно зашто су порушени и девастирани споменици и спомен плоче из времена НОБ-е, како партизанима тако и жртвама, зашто се нису вршиле ексхумације, жртве именично пописале и достојанствено сахраниле, зашто су се измијенили називи улица и мјеста који су бих аутохтони итд.

Одговор је једноставан, зато, да би се након 50 и 70 година рекло и писало да их није ни било. Још 1941. године, усташе су уништавале трагове својих злочина. Затрпавале су стратишта камењем, балванима, земљом, а понека и забетонирах. Оно што је још иза њих преостало, уништено је нешто касније, 1945. и слиједећих година, тако да је остало тек понешто. И оно што је током социјалистичког времена, на иницијативу и уз минималну новчану помоћ, прије свега, потомака побијених, било скромно обиљежено, уништено је 1991. – 1996., па и касније. Ипак, остала је неуништива и неизбрисива утроба безданих јама и стратишта са посмртним остацима безбројних жртава. Ми живући не смијемо никад заборавити пакао оваквог масовног уморства невиних. Пакао што га је створио човјек, иако је био 20. вијек, вијек који је и имао звјездане тренутке, али и мрље које не могу да оперу сви оцеани свијета.

„Ако живи образа немаду, Ако живи за правду не знаду, Покојни ће гробе отворити И на мртва уста говорити…”
Огњеслав Утјешиновић Острожински

Наука о језику, ни након 70 година од почињених злодјела, још није пронашла ни приближно примјерене ријечи којима би се могао изразити ступањ нечовјечности и монструозности извршених злочина у току постојања Независне Државе Хрватске, 1941. – 1945. Ипак, увјерен сам да ће доћи вријеме када ће се моћи разјаснити како су ови злочини настали, како су организирано припремани, како законима озакоњени и масовно провођени. Вјерујем да ће хисторијска наука разјаснити праву и свеукупну истину ових стравичних злочина почињених над стотинама хиљада мушкараца, жена и тек рођене дјеце у намјери уништења цијелог једног народа. Садржајем ове књиге проширеног издања нисам имао намјеру оптужити било кога за извршене злочине. Хтио сам само да се и овако придружим невиним жртвама: мајкама, очевима, бакама, дједовима и свим тим жртвама, неиживљеним дјечацима и дјевојчицама из времена мога тужног дјетињства од 1941. – 1945. године. „.. .јер жртве и њене муке у растајању са животом траже у томе истину…”

АУТОР: Др. сц. Ђуро Затезало

Извор:

Ђуро ЗАТЕЗАЛО „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945.

II, проширено издање
СУИЗДАВАЧИ: МАРТИРИА – издавачка установа Епархије горњокарловачке, Карловац и Удружење „Јасеновац-Доња Градина” Бања Лука
УРЕДНИК: Јанко ВЕЛИМИРОВИЋ

Везане вијести:

Др Ђуро Затезало: Јадовно – Двотомно дјело са зборником докумената и пописом 10.502 жртве

Радио сам свој сељачки и ковачки посао | Јадовно 1941.

Интервју: Ђуро Затезало, аутор књиге “Радио сам свој сељачки …

Умро је др Ђуро Затезало | Јадовно 1941.