fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Увести годину, умјесто једног дана сјећања на геноцид!

У Хрватској би требало укинути Дан сјећања на холокауст и увести Годину сјећања, јер је евидентно да само један дан годишње није довољан, сматра историчар Хрвоје Класић.

Као што су фашисти промијенили историју малог пољског мјесташца Освјећим и назавали га Аушвиц, направивши најстрашнији конц-логор, тако су усташе начиниле неправду Јасеновцу на Сави отворивши конц-логор за убијање Срба, Јевреја и Рома.

Без обзира на све остале догађаје у прошлости и будућности, прва асоцијација на Јасеновац заувијек ће остати највећи концентрациони логор на подручју Независне Државе Хрватске, наводи хрватски историчар.

Он подсјећа да је убијање вршено на основу бројних законских одредаба усташке државе, попут оних „О расној припадности“ или „О заштити аријске крви и части хрватског народа“.

Жртве у Јасеновцу убијане су углавном ножем или дрвеним маљем. Ватрено оружје се рјеђе користило због буке коју је стварало и због штедње муниције.

Највећи број убијених били су припадници српског, затим јеврејског и ромског народа.

Класић у опширном тексту који преносе либерални портали у Хрватској предлаже низ поступака хрватским властима путем којих би упознали јавност и нове генерације о истини и злочинима у усташкој Независној Држави Хрватској.

Хрвоје Класић
Хрвоје Класић

Можда би предсједник Хрватске Колинда Грабар-Китаровић након једногодишњег едукативно-истраживачког пројекта, обилазећи све жупанијске центре и њихове архиве, напокон открила да „За дом спремни“ није стари хрватски него искључиво усташки и тиме апсолутно неприхватљив поздрав.

Можда би након неколико позива у госте угледних свјетских истраживача, а не хрватских квазисторичара и ревизиониста, уредници и водитељи на националној телевизији схватили да је у супротности са истином, па чак и уставом, промовисати књиге које негирају усташки геноцид и холокауст.

Можда би влада престала да подржава организације и скупове који усташке логоре за дјецу називају „прихватилиштима“, а насилно одузимање дјеце од мајки „збрињавањем сирочади“, ако би се организовала вишедневна дружења са преживјелим логорашима, козарачком дјецом…

Они би појединим министрима и њиховој дјеци препричавали како је изгледало дјетињство у једном таквом „прихватилишту“ – пише Класић.

Можда неким хрватским градоначелницима и градским вијећницима након учествовања у једногодишњем, назовимо га „расистичком ријалити шоу“, у којем би морали да трпе све што у расистичком режиму трпи припадник „ниже расе“, не би више никада пало на памет да дају имена улица по Мили Будаку, Јулију Маканцу и сличним потписницима расних закона.

Али, шта ако живимо у земљи у којој наведене актере и добар дио становништва не занимају научно засноване чињенице? Или још горе, ако у свом погледу на свијет и домољубљу проналазе оправдања за те чињенице – пита Класић и закључује:

„Онда нам не преостаје друго него им свакодневно и на све могуће начине дајемо до знања да нас је више. И да су, без обзира колико се данас осјећали јаким, њихови ставови, како у прошлости тако и будућности, осуђени на пораз“!

Извор: СРНА

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: