Усташки покољ у Великом Паланчишту октобра 1942.год.

У приjеподневним часовима 20. октобра 1942 године , на дан светих мученика Сергиjа и Вакха (Срђевдан) , наишла jе есесовска воjска на подручjе скоро циjелог села Велико Паланчиште , затим већег диjела села Мало Паланчиште и диjела Јеловца коjе граничи са Великим Паланчиштем и покупила сво становништво без обзира на године узраста и сакупила код засеока Вучковићи у Великом Паланчишту.

У поподневним часовима истог дана дошла jе jедна jединица усташа коjа jе преузела сав сакупљени народ ос есесоваца коjи су се затим повукли на фронт.

У предвечерњим часовима 20 oктобра , дакле, истог дана, усташу су извршиле раздваjање мушкараца преко 15. година на jедну страну , а жене и дjецу на другу страну.

Укупно jе издвоjено 82. мушкарца преко 15. година коjи су у вечернjим вима истог дана одведени у сточни тор Славкана Вуjичића.

Од наведеног броjа мушкараца у току ноћи између 20 и 21 октобра 1942 године само су чупаjући проштаце ограде тора успjели да побjегну Ђуро Бабић и Раде Поповић коjи jе умро приjе неколико година. Осталих 80. мушкараца преко 15. година поклани су у ноћи између 20 и 21 октобра 1942 године.

Начин клања и убиjања биле су каме,сjекире, маљеви и вjешала. Углавном пушка се ниjе чула осим у случаjу покушаjа бjекства Раде Бркића коjи jе се за вриjеме покоља сам некако успио одвезати и бjежао jе све до Бановића бара близу буквика Бановића гдjе jе и сахрањен.

Двадесетог октобра увече , жене и дjеца смjештени су у воћњак и двориште Љубана Вуjичића, мало даље од смjештаjа мушкараца. Жене и дjецу чувао jе углавном по jедан усташа на смjену тако да се jедан мањи броj жена и дjецеуспио извући ноћу низ jарак између Стоjановића и Бркића од мjеста логора.

Дана 21. октобра 1942 године у предвечерjе , усташе од повезаних мушкараца коjи су чекали сутон под фамозном оскорушом на Шаљевцу ниже Вучковића, уз лупу у разне предмете коjи добро одзвањаjу, вjероватно да се мање чуjе вриска људи , почели да одводе групу по групу људи ниже Вучковића код Млинчића на рjечици коjа протиче кроз оваj дио села, и ту се углавном вршило клање тупим предметима: нож,сjекире, маљеви, тољаге…а jедне групе су вођене на вjешала коjа су направљена у воћњаку Маре Бановић зване Мажарушић. Ово jе надимак jер jе већина мjештана Паланчишта носила презиме Бановић, па jе свако имао своj додатни назив ради распознавања о коjем се домаћинству ради.

Када су усташе завршиле покољ мушкараца , почели су са одвођењем група жене и дjеце углавном на исту локациjу, али и у засеоке зване Језерине и остале диjелове ближе околине. Начин клања и убиjања био jе сличан са тим што су млађе жене и дjевоjке биле прво силоване а затим су убиjена дjеца стављана на масакриранае доjке маjки, а код дjевоjака, након дивљачког иживљавања сjечене су доjке и остали дjелови тjела.

О начину иживљавања и клања и убиjања дjеце и маjки заjедно немогуће jе описати. Један мали броj жена иако са десетине убода остале су живе у маси убиjених и успиjеле су да се спасу те су додатно причале о страхотама усташког дивљачког иживљавања над недужном дjецом,женама и старцима.

Укупан броj покланог становништва у овом покољу jе 380 жртава а изгледа овако:

– Велико Паланчиште 374

– Мало Паланчиште 39

– Горњи Јеловац 17

–  Међувођа 8

У овом покољу такође су страдали сви случаjни пролазници из околних села коjи су се затекли у Великом Паланчишту дотичног дана.

Након извршеног масакра усташе се нису повукле из села за неколико дана , тако да преживjели нису могли извршити сахране покланих људи,жена и дjеце. С обзиром да се радило о релативно топлом октобарском дану , свиње и пси почели су разносити тиjела унакажених тако да jе и то наниjело додатне болове преживjелим мjештанима .

У овом геноциду било jе много породица чиjи су чланови сви поклани , тако да су та огњишта потпуно угашена , а код jедног већег броjа углавном су преживjели људи коjи су били у борби а жене и дjеца су поклани.

Оваj покољ , Срба, мjештана ових села, извршиле су углавном усташе из западне Херцеговине и усташе из околине Приjедора.

Од укупног броjа од 380 покланих из Великог Паланчишта, све jе то урадила усташка рука осим дjевоjке Миље(Јандре) Вучичевић, коjу jе топовска граната разниjела на Козари за вриjеме збиjега. У оваj броj жртава свакако нису ушли активни борци са пушком у руци коjи jе погинуло 68 само из Великог Паланчишта, тако да jе село Велико Паланчиште , кад се узме у обзир да jе непосредно приjе рата броjало нешто преко 1000 становника скоро преполовљено.

Коначно jе за све ове жртве правилно рећи да су то жртве усташког геноцида, а не уопштено жртве фашистичког терора , иако су и усташе у краjњем случаjу фашисти али много геноцидниjи. Код усташа ниjе било убиjања пушком већ углавном ножем,сjекиром, маљевима,копљем и осталим хладним средствима што jе много звjерскиjе и геноцидниjе.На овом подручjу jе одмах у току 1941 године извршено паљење већине стамбених обjеката , затим мjесне цркве и школе.

ПАРОХ ПАЛАНЧИШКИ

Јереj Владислав Вучановић

Извор: ЦРКВЕНА ОПШТИНА ПЛАНЧИШТЕ

Везане виjести:

Дара Бановић