Усташки министар Артуковић није имао појма зашто му суде

Андрија Артуковић, усташки министар унутарњих послова, којему сам са Срђом Поповићем и Жељком Олујићем био одвјетник, мислио је да му суде за Лички устанак, открива нам одвјетник Силвије Деген

Њемачки нобеловац Гунтхер Грасс своједобно је објавио мемоаре под чудним насловом “Док љуштим лук”.

Славни писац је хтио рећи да, пребирући по успоменама, са својег живота скида љуске које окружују његово тајновито средиште као што љуске окружују језгру луковице, тјерајући сузе на очи.

Гунтхер Грасс је испричао причу о својој СС прошлости, за коју нитко у Њемачкој није знао. Силвије Деген (рођ. 1942.), један од најпознатијих хрватских одвјетника, могао би мемоаре које управо пише насловити с “Док чекам јетру” јер дане проводи чекајући трансплантацију која би требала бити обављена на Меркуру.

“Сад сам трећи на листи”, каже Деген. “Кренуо сам, не знам точно, негдје с двадесетог мјеста. За ту трансплантацију мора се подударити низ фактора, од крвне групе надаље, тако да није једноставно. Чекајући јетру прешао сам на строгу дијету и сад су ми сви налази крви одлични па се мало колебам”.
Деген је досад имао седам операција па ће му јетра – ако не одустане – бити осма.

“Ова је задња операција” каже он показујући на грло, “била питање живота и смрти. Друге су биле лакше”. Вјечити шаљивчина, окорјели вицмахер – Деген је један од оних људи који измишљају вицеве, а никад их не видимо и увијек се питамо постоје ли стварно – каже како “гранате падају све ближе” шалећи се на рачун својега стања.

Ипак, канцеларија у којој је тисуће предмета ради беспријекорно.

“Пита ме човјек как да утерам дуг. Велим му: исто као и кратак”, каже церекајући се…

У салон Дегенова стана у Бранимировој улази фотограф, помало задихан.

“Ушао сам у лифт”, каже, а неки ме човјек питао: “Идете к Дегену?” “Да, рекао сам” приповиједа фотогаф. “Човјек је онда уздахнуо – а, онда ни’ добро…”.

„У каријери, која траје педесет година, имао сам више стотина кривичних предмета у којима сам бранио, крвних деликата и сл.“, објашњава Деген, док му се око ногу врзма млада јазавчарка Нела, трећа у задњих четврт стољећа.

„Прва је била Перла, она је била прави ловац, потом Пупи, а Нела има двије године, љепотица је, само би се мазила. Не бисте вјеровали, пас вам навечер упије сву негативну енергију, то знају сви који имају псе. Један мој пријатељ, Златко, човјек који никад није био у државној служби, а обожавао је коње и псе, говорио је “Ја сам човјек, а само ако то схватите, можете постати пас”.

Док се фотографира, у салону у којему доминирају стари портрети предака, који су у Загребу значајни већ неколико стољећа, Деген приповиједа како у задње вријеме многи на сајму рабљених ствари купују старе обитељске албуме.

На наше питање чему то, која је сврха те необичне трансакције, каже: “Људи купују прошлост. Имате пуно тих Хомо новуса који измишљају обитељске фотографије. Онда им ти албуми добро дођу, да их могу показати”.

„Бранећи диљем бивше Југославије увијек је постојала индивидуална људска драма, мали или велики мотиви, и све ће то бити обрађено у мојој књизи која обухваћа 50 година моје каријере, а зват ће се ‘Одвјетник као свједок времена’, каже Деген па наставља:

„Тијеком живота пуно сам учио и научио, у разним дјелатностима. Спорт је важан за обликовање карактера. У спорту сам стекао храброст, почевши као играч великог рукомета. Велики рукомет играо се на ногометном игралишту, то млађи људи данас не знају. Мали рукомет је прихваћен крајем 50-их година прошлог стољећа. Ту сам почео играти с великанима спорта, као што су др. Златко Шименц, Царек Рудо, Делимар Костелић-Гипс, Милковић, Жагар и многи други коју су прославили хрватски рукомет у свијету. Претеча малог рукомета, што такођер мало људи зна, била је женска хазена, тј. мали рукомет који су играле жене. Хазена је увела даме у спорт на велика врата, а поред тога је касније омогућила и значајан напредак и развитак рукомета.“

„Навечер сам, наставља Деген, обично статирао у ХНК, гдје сам такођер много научио. Шеф статиста тада био је бивши таст садашњега потпредсједника Владе Томислава Карамарка, др. Осман Муфтић, свеучилишни професор и амбасадор којег је именовао покојни предсједник Фрањо Туђман. У ХНК у Загребу сам стекао глазбену наобразбу па сам тако судјеловао као статист у познатим операма и драмама, као што су ‘Тосца’ с легендарним оперним пјевачем Титом Гоббијем или пак у представи ‘Посјет старе даме’ Мирослава Крлеже с Белом Крлежом. Радио сам и као водитељ познатог, култног клуба ‘Трибина пет минута послије осам’ у Студентском центру. Спортску културу и борбу за тзв. спортско право започео сам као одвјетник НК Динамо, каже Деген, а тада сам судјеловао у многим трансферима познатих ногометаша, као што су Рамљак, Жунгул, Деверић, Замбата, Рора и многи други. Упознао сам тада и ондашњу ногометну ‘каљужу’. То је нарочито дошло до изражаја кад сам заступао Славка Шајбера којега су тадашњи руководиоци НК Партизан из Београда оптужили за шверц дуката. Доказано је да није истина, а повод је био да је Славко Шајбер укинуо једну сезону Југославенске ногометне лиге због намјештања резултата.“

У 50 година рада штошта се промијенило.

“Данас су вам на суђењу пресудни углавном вјештаци”, каже он. “У ових 25 година Казнени је закон промијењен чак осам пута и у томе се и најискуснији тешко могу снаћи. Друго, мислим да је важно да се оптужнице пишу хладно, без осјећаја, на темељу чињеница и доказа, јер иначе падају у воду, а сад видимо како неки врло развикани случајеви, баш зато што су оптужнице писане с ослонцем на емоције, мржњу, а не доказе, падају у воду”.

Кроз Дегенову је канцеларију прошетала маса “целебритyја”, угледника, моћника, то јест, углавном бивших моћника. Најпознатија су, вјеројатно, “два А – Артуковић и Аркан”.

Деген воли истакнути и случај Соње Нетиг, о којему је 70-их година причала цијела Хрватска.

“Аркана сам бранио још док је био дјечак”, каже Деген који описује како је каснији ратни злочинац још као голобради младић био револвераш, Биллy тхе Кид из Брегане.

“Држао је пиштољ испод тканине док је био код фризера, па је пуцао на човјека. Сјећао ме се из тих дана па ме је ангажирао касније, кад су га ухитили на Бановини. Ухитили су га Срби, из локалне полиције. У Загребу је на суду ослобођен, али не бих сад о детаљима.”

Оно што Деген, који је још за живота ушао у Крлежину енциклопедију, неће рећи, открио је Јосип Манолић у својим мемоарима. Аркан је, наиме,

размијењен за кћер Фрање Туђмана, Невенку, коју су Арканови људи у Београду, како се чини, отели чим су сазнали да им је шеф ухићен.

“Кад је Аркан убијен, највише су плакале Цеца и Нада, моја жена, зато кај ми није никад платил”, шали се Деген.

Други познати клијент, Андрија Артуковић, министар унутарњих послова Независне државе Хрватске, био је толико дементан да је био увјерен како се умјесто на суђењу у Загребу налази на суђењу за Лички устанак (1932. године), који су организирали припадници организације Усташа – Хрватска револуционарна организација (УХРО), којој је на челу био Анте Павелић.

У то вријеме Артуковић је био одвјетник у Госпићу па се и тада на расправи Дегену обраћао као колеги.

“Американци су изручили Артуковића зато што је имао сталне сукобе са женом па је био тзв. ‘сусјед из пакла’, због чега су га сусједи пријавили полицији. Због тога, а наравно и због захтјева за изручењем, Wасхингтон га је одлучио вратити у Југославију, иако то за њих није био неки реални повод, ма колико то звучи необично.“

Иначе, његов син Радослав, који је пратио процес у Загребу, био је више љутит на Американце. Андрији Артуковићу могло се судити само према екстрадицијском акту, и то само за неколико оптужби.

За Дегена и остале одвјетнике (Срђа Поповић из Београда и Жељко Олујић из Загреба) то је био унапријед изгубљен предмет. Ипак, био је толико праћен у цијелом свијету да су о њему извјештавали сви домаћи медији.

Министар унутарњих послова Независне Државе Хрватске био је велика звјерка у свјетским размјерима.

Југославенске власти пуно су пута Американцима послале захтјев за његовим изручењем те је 14. студенога 1984. Артуковић ухићен, а након судског процеса и вишемјесечног затвора изручен југославенским властима у ноћи на 12. вељаче 1986. године те отпремљен у Загреб.

У доба депортације боловао је од Алзхеимерове и Паркинсонове болести тако да тијеком суђења није био свјестан многих ствари око себе. Из зракоплова је изашао у болесничком кревету.

На суђењу у Загребу које је почело 14. травња 1986. осуђен је на смрт, но пресуда због његова здравственог стања није извршена. Умро је у сијечњу 1988. у болници Казненог дома у Загребу.

Тијеком трајања процеса донесен је у Сабору СР Хрватске закон према којему и онога који умре у тамници чекајући извршење смртне казне треба покопати као да је осуда над њиме извршена, а мјесто покопа остаје у тајности и за родбину.

Због тог прописа обитељ Артуковић, наводи Wикипедиа, никад није дознала гдје им је отац покопан. Штовише, донесен је закон којим се одавање те тајне сматра кажњивим. Дегену је суђење остало у живом сјећању.

„На суђењу су назочили иначе врло симпатичан син Радослав те кћери Ружа и Нада“, каже Деген.

„Анте Нобило је био главни тужитељ и заступао је оптужницу против Артуковића. Ту заправо започиње његов успон. Предсједник Великог вијећа Окружног суда у Загребу био је Милко Гајски, који је прилично ‘фризирао’ све што је речено на расправи, јер се наводно није односило на оптужницу.

Таквих је детаља много. У записнику рецимо уопће не пише да би га евентуално ‘Милован Ђилас затворио након Другог свјетског рата, али је он побјегао, а жена је остала ухапшена’, каже један наш суговорник, новинар, који је тих година такођер пратио цијели предмет.

Покушавајући бити објективан, Деген је тада бранио Андрију Артуковића утврдивши да је исти неспособан да присуствује расправи, тако да је расправа прекидана сваких пола сата, а “продани” судски психијатри су утврдили да је он способан бранити се.

Оптужница је садржавала и дио у којему стоји да је Артуковић био присутан приликом ликвидације.

„Његов возач, 16-годишњи Бајрам Авдић звани Бајро, као измишљени свједок постао је примјер лажног свједочења, тако да се позната гостионица на

Зрињевцу прозвала ‘Код лажног свједока’, открива Деген подријетло назива чувене крчме, које сви знају, али нитко не зна како је до њега дошло.
Артуковићев син Радослав недавно се Вечерњем листу пожалио како му је отац осуђен без ваљаних доказа.

„Пет од седам свједока тужитељства није мојег оца никад видјело. Све се вртјело око исказа Фрање Трухара и Бајре Авдића који су били неистинити и протурјечни пријашњим исказима (које су власти у то вријеме скривале од нас), а чак су у пријашњим покушајима Артуковићева изручења југославенске власти оцијениле Авдићева свједочења неувјерљивима те да од Трухарових навода нема користи. И те закључке југославенске власти скривале су од нас…“

Према неким наводима, Артуковићево трупло је спаљено, а прах бачен у неки поток. Деген је бранио и безброј других политичких случајева, па је тако судјеловао у обрани која је била везана уз косовског Албанца Азема Власија, који је на крају заједно с осталима ослобођен.

У то вријеме на тој обрани су учествовали сви врло значајни одвјетници у Југославији.

Деген је такођер бранио окривљеника у познатом случају наводно подметнуте експлозивне направе испред Загребачке банке, која је експлодирала 1976., дан након Титова доласка у Загреб. Један од окривљених је под притиском догађаја признао, иако није било никаквих доказа.

Деген је бранио и Шпегеља у новијој хрватској повијести пред Војним судом, тако да је и ту доживио велике пријетње и сл.

„Насрећу, Војни суд је укинут. Сјећам се предмета који је суђен у Бјеловару, а који су београдски новинари оцијенили као слабост хрватске полиције јер је, осим љубавника Соње Нетиг, као суизвршилац судјеловао и шеф за крвне деликте Загребачке полиције. Увијек се тражило некакво изједначавање у то доба па је тому послужила и афера Вартилен из Вараждина те њезина директорица Бешанић Барбар, која је била оптужена, слично као и Фикрет Абдић у Агрокомерцу“, говори Деген.

Већ тада су започела препуцавања Загреба и Београда, тако да је полицајац ослобођен, иако је оптужен да је заједно с љубавником Соње Нетиг убио покојницу, а трупло бацио у Драву.

Судило се тада и за безначајне политичке, чак и вербалне деликте студентима загребачког Свеучилишта, била су то “вунена времена”, каже Деген, који се у каријери радо бавио разноврсним активностима.

„Окушао сам се и као предавач на Медицинском факултету у Загребу, и то с врло актуалном темом, а то је право на живот и право на смрт, која је доживјела свој успјех с појавом ултразвука и напредовањем медицине. Кроз медицину, као позвани говорник, судјеловао сам на многобројним конгресима, а и објавио сам више знанствених радова из тог подручја, како у земљи, тако и у иноземству. Из свега тога произашли су предмети гдје сам бранио многе познате људе, па тако и проф. др.сц. Асима Курјака, који је ослобођен, но то је остало готово незапажено. Потпуно је неосновано оптужена и некадашње равнатељице Царитаса, Јелена Брајша, која је на крају ослобођена, али је то оставило дубоки траг на психу те жене, која се цијели живот жртвовала за друге. Некако свој животни промашај видим у чињеници мојег политичког дјеловања, када сам заиста мислио да ћу нешто моћи промијенити, па сам тако и био релативно успјешан предсједнички кандидат за предсједника државе у име странке ССХ, а касније сам заједно с Миком Трипалом и осталима утемељио странку АСХ, гдје сам у два мандата био потпредсједник Градске скупштине Града Загреба. Наравно, политика није за све оне који размишљају са срцем. Но у животу нема малих улога, али зато постоје малени глумци“, парафразира Деген познату мисао театролога Станиславског, који је рекао да нема малих улога, али има слабих глумаца.

„Човјек може постићи правду за друге, али за себе никада. Можда ми је у мојој каријери остала једна правна мисао која је увијек присутна, јер као бранитељ никад нисам бранио дјело већ човјека. Жртве казнених дјела су наравно увијек занемарене, али и окривљени пред судом очекује правду за себе коју никад неће постићи, што је посебно интересантно код казнених дјела у промету. Бранио сам и окривљене за авионску несрећу над Врбовцем, гдје су на крају сви ослобођени, а све на темељу вјештачких налаза и притиска међународне јавности. Могу, кад повучем црту под каријеру, рећи да је најлакше оптужити, лакше бранити, а најтеже судити. Но, боље да се учини неправда него да свијет буде без закона који морају бити једнаки за све.“

Аутор: Борис Рашета

Извор: EHPRESS

Везане вијести:

Усташки логори смрти – мјеста незапамћеног погрома

Хладни дани сећања на српске жртве хрватског геноцида

Казнионица Окружног суда у Госпићу концентрациони логор – Књига Јадовно 1.