Ustaška inicijativa širom Hrvatske

Ne zna se koji put od osamostaljenja, a prvi put od ulaska u Evropsku uniju, Hrvatska je u poziciji da onima oko sebe, valjda je i neko u Evropi zainteresovan, pokaže koliko je to društvo otporno na mržnju, ustaštvo, fašizam. Razume se, u pitanju je odnos prema Srbima, taj večiti lakmus papir za utvrđivanje stepena tolerancije Hrvata.

Bilo bi i nepravedno i netačno konstatovati da su Hrvati kao nacija netolerantni, ksenofobični, da pripadnike drugih nacija i religija ne podnose. U Hrvatskoj je to sve kod većinskog naroda prisutno, ali pod uslovom da u toj priči nema Srba. Ako ih ima, sve se menja: nema više tolerancije, brige o manjinama, suživota… ili to možemo da registrujemo kod malog broja ljudi, uglavnom odranije poznatih po borbi protiv fašizacije hrvatskog društva.
LINIJA PUNE MOBILIZACIJE
Da, nije teško odgonetnuti, radi se o širokoj inicijativi da se u Hrvatskoj zabrani upotreba ćirilice u mestima gde Srbi nisu apsolutna većina. Malo gde jesu, s obzirom da ih je baš ova i ovakva država Hrvatska etnički očistila; skoro pola miliona Srba proterano je iz Hrvatske od 1990. do 1995. godine, zaključno s „Olujom“, pri čemu valja imati na umu da je poslednjih godina nastavljen pritisak, sličan ovom sa ćirilicom, da se i preostali Srbi (po popisu, ima ih 186 hiljada) prebace s druge strane Drine, Dunava, Save, svejedno kuda, samo da ih nema u Hrvatskoj. Sve je u ovoj svežoj priči počelo u Vukovaru. Tamo je pre dve godine osnovan „Stožer za odbranu hrvatskog Vukovara“ s ciljem da se na zgradama državnih ustanova zabrani isticanje tabli sa ćiriličnim natpisima. To je u Vukovaru postalo pitanje života i smrti. Na tome je Milanovićev SDP pre četrnaest dana u Vukovaru izgubio lokalne izbore, predavši vlast HDZ-u. To je linija pune mobilizacije Hrvata u Vukovaru i celoj Hrvatskoj. „Stožer“ je iskoristio ustavnu mogućnost i organizovao potpisivanje inicijative da se raspiše referendum o ćirilici, da hrvatski narod, kako vele, odluči hoće li ili neće ćirilicu na zgradama svojih, hrvatskih institucija. Može, kažu ovi iz „Stožera“, tamo gde su Srbi većina. A gde su to većina? U nekim malim varošicama, s dve, tri hiljade stanovnika i selima u kojima starčad čeka sudnji dan.
Elem, „Stožer“ je u vrlo kratkom roku sakupio preko 600.000 potpisa širom Hrvatske, predao ih u Sabor i pre dva dana ta najviša adresa hrvatske države našla se pred zakonskom obavezom da odluči šta će sa inicijativom neoustašije iz vukovarskog „Stožera“. Budimo realni: „Stožer“ vodi akciju u okvirima pozitivnih zakona, potpisi su, utvrđeno je, validni, Ustav Hrvatske je jasan i referendum je morao da se raspiše. Ali, Zoran Milanović zna da bi taj referendum prošao, da bi većina Hrvata zaokružila odrednicu kod pitanja koje zabranjuje ćirilicu i da bi u tom slučaju svako sa strane, ili unutar hrvatskog društva slobodno mogao da kaže da je Hrvatska profašistička, šovinistička država. Uprkos činjenici da sam Milanović to nije. Naprotiv, ali to u ovom slučaju ništa ne znači. Pre nekoliko meseci Milanović je javno saopštio da referenduma o ćirilici neće biti sve dok je on na mestu premijera. Zato je u prošli utorak nekako uspeo da obezbedi većinu u saborskoj proceduri za odluku da inicijativa ustaša iz Vukovara, pre referendumske provere, prođe Ustavni sud Hrvatske. Milanović se nada da su tamo razumni ljudi, da će spustiti rampu i poništiti opaku rabotu crnokošuljaša iz „Stožera“.

REČITO ĆUTANjE
Da se ovde neko ne pobuni zbog kvalifikacije, da nam ne zameri zbog „teških reči“, podsetiću da pripadnici „Stožera“ ne kriju simpatije za Nezavisnu Državu Hrvatsku, da su skloni veličanju ustaškog perioda a na kraju krajeva, na spomenutoj raspravi o njihovom zahtevu, u Saboru, dobili su mogućnost da sa galerije posmatraju raspravu i glasanje i tu priliku iskoristili su da se pojave u crnim majicama. Kao, u velikoj su žalosti. Nema to, je l‘ da, nikakve veze sa crnokošuljašima Jure Francetića. Ovde je sve jasno od samog početka. Radi se, da citiram Igora Mandića, o fašizmu i ustaštvu. Ništa novo za Hrvatsku, staru i novu nezavisnu državu, naviklo se, otprilike znamo i kako će da se okonča, ali sada razara uši to strašno ćutanje hrvatskog kulturnog, intelektualnog društvenog sloja. Osim spomenutog Mandića i ponekog hrvatskog novinara, svi ćute. Hrvatska, ona urbana, purgerska, samozvano evropska, antibalkanska, ponovo zatvara oči i uši pred mržnjom koja poput magle prekriva hrvatsko tlo.

Svi ćute: Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti, Matica hrvatska, Hrvatsko društvo književnika, Zagrebačko sveučilište, odranije poznati humanisti, borci za ljudska prava, nezavisni intelektualci… Muk. Govori Igor Mandić i trpi uvrede pri svakom izlasku na zagrebačke ulice; pljuju ga, psuju mu majku, teraju ga u Beograd… Ovo što se sada događa u Hrvatskoj ruši poslednje tanke staklene zidove koji tu zemlju dele od velike, međunarodne sramote. Ako toga još ima. Znamo odranije da Hrvatska može da radi šta hoće, da ima velikog, moćnog zaštitnika u Evropskoj uniji, istog onog koji je ultimativno razorio bivšu Jugoslaviju, ali teško je bilo poverovati da ćemo doći u situaciju da samo jedan jedini čovek u hrvatskom društvu − spomenuti Mandić − javno govori da će Hrvatska, u slučaju održavanja referenduma o ćirilici (ishod je potpuno izvestan) dobiti predznak fašističke države, zemlje utemeljene na mržnji i lokalnom specijalitetu koji se zove ustaštvo. Istini za volju, protiv ideja „Stožera“ javno se izjasnio i Stipe Mesić kazavši da se radi o inicijativi iz mržnje prema Srbima. Pri tome je podsetio da teza „Stožera“ da ćirilicu treba zabraniti u Vukovaru i drugde širom Hrvatske „jer je pod ćirilicom srbočetnička JNA razarala Vukovar“ ne stoji, pošto JNA, kazao je Mesić, nije koristila ćirilicu, odnosno u JNA je službeno upotrebno pismo bila latinica. Ali, koga to više interesuje. U odnosu Hrvata prema Srbima istina nikada nije ni statirala, kamoli da je imala nekakvu značajnu ulogu.

UNUTAR HRVATSKI OBRAČUN?
Pre određenog vremena razgovarao sam s jednim hrvatskim intelektualcem srednjih godina, prilično liberalnih stavova, i suočio ga sa goreiznetom dilemom: zašto napredna Hrvatska ćuti, zašto se povlači pred mržnjom, fašizacijom društva, ustaštvom konačno? Nisam čuo valjan odgovor. On smatra da to jeste demonstracija mržnje prema Srbima, ali veruje da će, na kraju, intervenisati neko iz Evrope i dati vladi Hrvatske, ko god da bude na njenom čelu, zadatak da situaciju reši brzim i efikasnim odlukama. Lično, ne verujem u takav razvoj događaja. I dalje sam sklon mišljenju, iznetom na ovim stranicama više puta, da će Hrvatska, kad-tad, morati da prođe otvoreni sukob (unutar hrvatstva) između ustaša i protivnika te strašne ideologije. Bez remetilačkih faktora i mešanja sa strane. Ustaštvo je niklo na mržnji prema Srbima, na toj mržnji hranilo se i opstajalo stotinu godina, u Drugom svetskom ratu doživelo egzaltaciju, vrhunac ostvarenja bila je ideja pravaša, starčevićevaca, koji su provodili sistematski, precizno osmišljen genocid nad Srbima; ustaštvo je, da se mi ne lažemo, bilo pogonsko gorivo hrvatskih masa u vreme raspada Titove Jugoslavije, stvaranja sadašnje hrvatske države.
O tome danas otvoreno govore i neki hrvatski intelektualci ali ni oni sada, kad treba, kad je neophodno, nemaju snage, smelosti da izađu i javno kažu da Hrvatska inicijativom iz Vukovara oživljava Pavelićeve ideje. Uradiće to, verovatno, kroz deset, dvadeset godina. Sačekaće, a onda će se zgražavati nad primitivizmom „malog dijela hrvatskog društva“ i opet u priču vratiti Krležinu tezu o dva kamiona ustaša pridošlih u Hrvatsku iz zatucane Hercegovine. Gde su linije mogućeg unutarhrvatskog sukoba? Kao što sada traže proterivanje ćirilice i time potpuno brisanje srpskih tragova u Hrvatskoj, neoustaški ideolozi krenuće na ono što žargonski zovemo „hrvatska levica“. Tražiće brisanje svih antifašističkih tragova u Hrvatskoj i uređenje hrvatskog društva u skladu sa društvenim konceptom NDH. Do tada će srpsko pitanje u Hrvatskoj biti u potpunosti rešeno (Srba tamo biti neće) i sudar unutar hrvatstva biće neminovan. Dodatno i stoga što se u takvim okolnostima protivljenje ustaštvu neće tretirati kao prosrpska delatnost, kako se sada doživljava. Dakle, moglo bi se reći da je obračun sa ćirilicom u Hrvatskoj neka vrsta uvoda u unutarhrvatski obračun velikih razmera.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: Intermagazin