Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Покојни Личанин Дане Ластавица, некадашњи правник из Госпића, објавио је књигу „Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у концентрационом логору Госпић (Лика) 1941-1945. и над Србима од 1991.“ Ластавица је већ познат по својим досадашњим истраживањима о страдању народа у Независној држави Хрватској, а која су преточена у књиге.
У једном разговору за „Вести“ открио је мотиве своје преданости у истраживању завичајне историје, односно страдању Срба у Хрватској.
Шта вас је мотивисало да деценијама откривате српска стратишта?
– Мотивише ме оно што сам као дечак преживео 21. новембра 1941. кад су ми Хрвати, усташе, 12 метара далеко од мене, убили оца, у родном селу Косињу, срез Перушић. За цео живот запамтио сам како отац виче: „Ништа нисам крив, ништа нисам крив“, али, усташа опали из пушке и отац паде. Зато сам после Другог светског рата обилазио јаме у које су бацани заклани и поубијани Срби и видео како из њих вире лобање. Поред многобројних Срба у тим јамама има и тела неких Хрвата, Немаца и Италијана. Такође, и 31 члан посада америчких авиона труне у јамама среза Перушић. Све то ме је натерало да одмах по завршетку Другог светског рата почнем да истражујем – да се не заборави.
Под капом Ватикана
Где по вашем мишљењу леже корени нетрпељивости Хрвата према Србима? – У Ватикану. У својим књигама, записао сам да су усташки кољачи, након што би поклали и у јаме побацали српски народ, до паса голи и крвави с ножем у руци трчали у римокатоличку цркву у Горњем Косињу код Перушића да им католички поп скине грехе с душе да би могли ићи кући.
Шта сте све видели?
– Кад се рат завршио ишао сам често стазама Велебита. Као ловац наишао сам на једну јаму и видео да из ње вире дечје лобање. Те ноћи нисам могао да заспем, а наредних ноћи сањао сам како та побијена деца вриште и питају ме зашто их не извадимо из јаме и достојно сахранимо. Тако узнемирен отишао сам у надлежне институције где су ми рекли „Јеси ли луд, па што ће ти то? Било па прошло. Не бави се тиме, гледај себе, како ћеш да се домогнеш бољег положаја, да добро живиш.
Зар тај ваш потез није био опасан пошто је тад било прокламовано братство-јединство?
– Зато што нисам одустајао, три пута сам избациван с посла, па враћан у службу, а онда су ме принудно пензионисали а да никад нисам потписао пристанак.
Шта још не можете да заборавите из тог времена?
– Памтим да су након Брионског пленума 1966. године са високих државних функција у Хрватској поскидани Срби и постављени усташки синови. И од тад је почело уништавање архива о српским жртвама у Другом светском рату. У Госпићу, на пример, за начелника Секретаријата унутрашњих послова и на функцију Шефа државне сигурности бивају постављени усташки синови. Сећам се, такође, да је почело спаљивање обимног архива о усташким злочинима у Госпићу. Усташки кољачи су, наиме, волели да се сликају над својим побијеним жртвама. Те фотографије и спискове побијених Срба после ослобођења заробила је Удба и архива је једно време чувана.
Шта се с архивом касније догодило?
– Пошто је јасно да доказа о геноциду не може бити уколико не постоје прецизни спискови са појединачним конкретним личним подацима побијених Срба, после Брионског пленума, угледам у својој радној средини како млади приправници СУП-а Госпић цепају та документа и пале их. Подвикнем им: „Шта то радите“, а они одговоре да су добили наређење. Позива ме затим начелник УДБЕ Лике, каже ми да се не мешам јер ћу настрадати. И показа ми депешу секретара ЦК Хрватске којом се та паљевина наређује. Зато је, по мом дубоком уверењу, последњи рат од 1991. у Хрватској, и најновије истребљење Срба, почео у ствари 1966. године, кад је руководство СФРЈ развластило Србе на високим дужностима у Хрватској и на та места поставило усташке синове.
Извор: ВЕСТИ online
