Усташе ће вам опростити што су вас убијале

„Хрватски хелсиншки одбор“, преко свог председника Ивана Звонимира Чичка, покреће иницијативу у Сабору Хрватске да се законски санкционише изношење „лажних података“ о томе да је у концентрационом логору Јасеновац убијено преко пола милиона Срба

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 13. априла 2016. године.

Један од првих послова које је Фрањо Туђман обавио у својој новоствореној држави, сада већ далеке 1990. године, односио се на „рушење великосрпског мита о страдању Срба у логору Јасеновац“. Објашњавајући да су Срби као народ склони митоманији, преувеличавању свега и свачега, укључујући своје жртве и своје јунаштво, Туђман је изнео податак да је у логору Јасеновац убијено између 30 и 40 хиљада људи. У структури ликвидираних пронашао је 30.000 Јевреја, док је међу остале сврстао Цигане и Хрвате, антифашисте. Србе као жртве није искључио, јер, тврдио је Фрањо, има индиција да су у Јасеновцу усташе убијале и припаднике српског народа.
Тај облик исказивања патолошке мржње према Србима Туђману није узет за велико зло, по систему „Ма пустите Туђманове приче, ко то узима за озбиљно“. Е, па цела Хрватска, и онда, и данас, узима Туђманове бројке и теорије за озбиљно.
Тачније, тврдња да је у Јасеновцу убијено неколико десетина, а не неколико стотина хиљада људи данас је државни став Републике Хрватске; за њеног председника, владу, интелектуалну елиту, историчаре… то је неупитна истина о којој више не може ни да се расправља. Додуше, бројка је коригована на 80.000, према њој је урађена најновија музејска поставка у Јасеновцу и што се тиче Хрвата прича о броју убијених у једној од најстрашнијих творница смрти, какве памти људски род, заувек је окончана.
Тако смо добили замене предзнака добра и зла. Први пут у савременој историји Европе још увек живи починиоци злочина, њихови потомци и сународници не дозвољавају жртвама, њиховим потомцима и сународницима, да спомињу своје страдање.

ИСТИНА ПРОГЛАШЕНА УВРЕДОМ

Лаж је постала истина, а истина је проглашена увредом, говором мржње, узроком будућих сукоба.
Отуда ових дана жестока реакција Ивана Звонимира Чичка, у име Хрватског хелсиншког одбора (ХХО), на београдски излазак у јавност проф. др Србољуба Живановића, члана (јединог са простора бивше Југославије) Међународне комисије за истину о Јасеновцу (МКИЈ). Шта је то изнервирало Чичка?
Живановић је – ако вам је промакло, а многима јесте због скоро тоталног игнорисања „слободних и независних српских медија“ – представио две књиге са Пете конференције МКИЈ посвећене откривању свих елемената страшне јасеновачке приче о систематском убијању Срба, Јевреја и Цигана. На основу најновијих истраживања, међу која спадају увиди у доскора недоступне, а изузетно важне архиве широм Европе, МКИЈ је утврдила да је у Јасеновцу ликвидирано око 700.000 Срба, 80.000 Цигана и 23.000 хиљаде Јевреја.
Улогу клера Католичке цркве у јасеновачком убијању и ликвидацији Срба у НДХ, Живановић је оснажио причом како му је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, иначе члан Комисије УН-а за истраживање злочина у Руанди, пребацио да се у бившој Југославији готово ништа не ради на истраживању злочина усташког режима у Другом светском рату. Бернбаум је казао да он лично има списак од 1.400 имена католичких свештеника, доказаних злочинаца, убица, сурових егзекутора који су радили на испуњењу плана о етнички чистој хрватској држави.
Живановић није пропустио прилику да се осврне на споменуту актуелну музејску поставку у Меморијалном центру „Јасеновац“, казавши да се ради о хрватском приступу да је злочин почињен само ако се зна име жртве, додајући врло интересантан и јавности до сада непознат податак да се на јасеновачком списку од 80 хиљада убијених налазе и имена особа које никада нису ни виделе Јасеновац, што нешто доказује, а то што доказује не иде у прилог хрватског службеног тумачења догађаја из Другог светског рата.

БЕЗОБРАЗНО, БЕЗОБРАЗНИЈЕ, ЧИЧАК

На иступ Србољуба Живановића реаговао је, рекох, Хрватски хелсиншки одбор, невладина организација која се, тако кажу, бори за људска права. Тај одбор је из исте кухиње која је подарила и Хелсиншки одбор за људска права Србије, којим кормилари Соња Бисерко, с том разликом што се они у Загребу понекад и позабаве људским правима, док је организација Соње Бисерко у практичном смислу политичка организација са перманентним антисрпским деловањем.
Овде није сувишно да се подсетимо на извештаје о политичким и друштвеним приликама у Србији које је широм света слала Бисерко, а у којима су водећи српски интелектуалци, као и већи део професора Београдског универзитета, гурнути у канал примитивног национализма, означени као антиевропејци и ретроградне снаге. Соња Бисерко је, ако сте заборавили, самоиницијативно отишла у Лондон када је тамо био затворен Ејуп Ганић, по међународној потерници из Београда, тражила да сведочи у његову корист и изнела став да Ганић, у случају изручења, у Београду не би имао фер суђење… итд. Судија који је одлучивао о изручењу одбацио је све наводе Тужилаштва из Београда, уважио мишљење председнице Хелсиншког одбора и пустио Ганића кући, у Сарајево.
А како је Чичак у име Хрватског хелсиншког одбора реаговао на Живановића? Крајње безобразно и примитивно. Увредама на рачун целог српског народа. Чичак је казао да НДХ над Србима није провела геноцид и то на следећи начин: „Колико је нама познато до данас постоји само једна пресуда о геноциду, а то је пресуда Међународног суда правде у Хагу, која говори о геноциду што су га починили српски војници у Босни и Херцеговини над Бошњацима у Сребреници“.
Хелсиншки одбор у Србији до сада је у годишњим извештајима неколико пута оштро напао Српску православну цркву, пребацујући јој чак и деловање које проистиче из канонских поставки. Хрватски хелсиншки одбор, у саопштењу потписаном од стране Ивана Звонимира Чичка, свим силама се упиње да одбрани Католичку цркву од напада „Живановића и његове братије“, па наводи податак да је вођство фрањевачких провинција у НДХ већ 1941. године закључило да фрањевци не могу да буду чланови усташког покрета, да им је забрањено политичко деловање, као и учешће у прогону Срба, Јевреја и Рома.
Ова тврдња је делимично тачна, постоји чак и писани документ који је оснажује, али ту се ради о јавној манифестацији која на терену није оставила никакве последице. Ту „препоруку“, другим речима, нико од католичких свештеника није поштовао. Сумњичаве упућујем на капиталну књигу „Magnum Crimen“ Виктора Новака.
Иван Звонимир Чичак, и његов заменик Иво Банац, иначе познати као жестоки хрватски националисти, Банац и више од тога, најављују покретање иницијативе у Сабору Хрватске да се законом спрече „лажи о Јасеновцу“, а тврдње Међународне комисије за истину о Јасеновцу тумаче као „болесну, злонамерну мржњу“.

„ПРИПРЕМА ТЕРЕНА ЗА НОВЕ СУКОБЕ“

Е, то је горе споменута замена предзнака добра и зла, живота и смрти. За разлику од неких других земаља, где се законски санкционише негирање злочина у Хрватској би се могло, први пут на свету, законски санкционисати спомињање злочина. Фали још само да Чичак каже Србима: „Усташе ће вам опростити што су вас убијале“.
Образлажући своју срџбу Чичак и Банац тврде да одређени кругови у Србији и Републици Српској, и на овај начин, преко Србољуба Живановића и Међународне комисије за истину о Јасеновцу „припремају терен за нове регионалне сукобе, стварајући за њих осветнички оквир“. Додају и то да је делатност МКИЈ само наставак приче о геноцидности хрватског народа, приче која је – тврди се у Саопштењу ХХО – са позиција великосрпског концепта започета још 1945 године.
Ова поставка им не иде у прилог. Напротив. Тврдњу да су усташе у Јасеновцу убиле више од пола милиона Срба нису лансирали Срби. Не, то су урадили Хрвати, 1945. године.
Све је почело са извештајем Земаљске комисије Хрватске, формиране одмах по окончању рата, чији су чланови, листом Хрвати, неколико месеци боравили на простору тада још целог и очуваног логора Јасеновац, обилазили и испитивали гробнице и терен са обе стране Саве, и поднели извештај у којем стоји да је у Јасеновцу ликвидирано између 500 и 700 хиљада људи, углавном Срба. Извештај су потписали др Венцеслав Целигој, председник и др Анте Штокица, секретар комисије.
Поред тога, неколико немачких докумената и изјава генерала Вермахта, стационираних у Југославији и на Балкану, сведоче да су Хрвати у Јасеновцу убили преко пола милиона Срба. Уосталом, то су на саслушању у Загребу потврдили Мирослав Мајсторовић Филиповић и Љубо Милош, управници логора Јасеновац, осуђени на смрт као ратни злочинци.
Све ово знају Иван Звонимир Чичак и Иво Банац. То зна и Иво Јосиповић, али никога од њих нећете чути да бар каже како би било добро и корисно да се формира независно међународно тело (ако већ не признају налазе Земаљске комисије из 1945. године и комисију чији је Живановић члан), које би утврдило бар приближно тачну бројку убијених у Јасеновцу. Не, они се држе ублажене теорије Фрање Туђмана.
Разумљиво је у овом случају понашање Хрватске – и Хрвата, на крају крајева – али како разумети и објаснити деценијско ћутање службеног Београда када је Јасеновац у питању?
Не знам да ли се сећате шта је Жарко Кораћ, после октобарских промена 2000. године, тада као потпредседник Владе Србије, прво урадио. Подсетићу вас, избацио је Милана Булајића на улицу и затворио „Музеј геноцида“, чији је Булајић био оснивач и председник.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић