Ustaša emigrant Nogalo

Nedjelja, dan je sunčan. Poranili smo sa kravama, ali već lijepo grije. Prašina je na cesti, a pogotovo u sokaku. Debela rosa joj nije ništa naškodila. Idemo za kravama, razmjenjujemo uobičajene riječi i tako stigosmo do kuće Joška Šimunovića. Prestadosmo razgovarati u isti čas! Nešto nam se pričini, a onda se uvjerismo da čujemo nekakav plač i neuobičajenu vrisku, zapomaganje. Pređosmo još nekih pedesetak metara. Jasno se čuje da sve dolazi iz dvorišta pokojnog Pavla Gavrana. Sad smo već blizu i vidimo u dvorištu nekoliko žena i djece – svi se nekako kreću u uskom krugu, plaču i jauču, mašu rukama. Ne shvatamo što se događa pa upitamo tetu Vernerku, koja stoji sa druge strane puta pred svojim malim dvorišnim vratima. „Ma, otjerali su ga noćas partizani, zamislite“, uzbuđeno nam odgovori. Ne znam kako smo to trebali zamisliti Živko i ja, ali zabezeknuli smo se, ostali bez riječi. Ništa više ne pitamo, nijemo požurimo za kravama, ali Vernerkina informacija nam je odgovarala. Dakle, Nogala su otjerali partizani. Uhvatili su krvavog emigranta, ustašu Hercegovca. Veliki događaj! To će se čuti daleko. Idemo nas dvojica za kravama, šutimo, svaki premeće zadovoljstvo na svoj način. Konačno uđosmo u šumu. Dogovorimo se da ne idemo u šumu dublje od linije jer tko zna kakva događanja su moguća poslije takvog neuobičajenog i nezapamćenog događaja. Bolje da smo bliže i livadama i kući. Kao, i mi se nečega bojimo, zlu ne trebalo (za izgovor). Ne pričamo ni mnogo, ni glasno jer smo podučeni da šuma ima uši. Idemo do linije pa ćemo okrenuti blago prema livadi jer smo riješili da se ipak ranije vratimo kući. Uz sve zadovoljstvo, ipak smo više zabrinuti nego što smo znatiželjni da vidimo što će se dalje događati. Predviđamo da bi se opet mogli na nama iživljavati na sve njima znane načine. Kažem Živku: „Tko zna koliko je uopšte pametno ići kući? A šta će, opet, one ako ne dođemo? Kad čuju što se dogodilo, mislit će sve najgore. Mislit će da smo stradali. Kako će objasniti gdje smo? Nismo mi ustaše pa da su nas otjerali partizani, a oni znadu da nas njihovi nisu dirali. Moramo ići kući i to je sve. ’Ajdemo“.

Tako mi krenemo kući mnogo prije uobičajenog vremena, po najvećoj vrućini. Idemo šuteći, svaki zaokupljen svojim brigama, a i krave kao da znadu našu znatiželju – nekako se žure, idu brzo. Pasle su na osušnom predijelu šume, ne i u bari, pa su valjda žedne. Znadu da ih kod kuće čeka voda. U takvom hodu stigosmo do koliba i kuće prvih Cigana. Pozdravljamo ih, oni nešto raspravljaju glasno, a Imbra priđe putu i kaže nam da su partizani otjerali Nogala. „Čuli smo jutros“, odgovorismo obojica uglas i nastavimo put. Od znatiželje da saznamo što se sada događa u dvorištu noćašnjeg čuda, stalno šutimo za vrijeme toga, prilično dugog puta. Već smo uzašli uz brijeg – prolazimo pokraj Brzinove, zatim mimo Cabrnjine kuće – a ne čuje se ništa, nema glasnog naricanja kao jutros. Prolazimo mimo Gavranove kuće i stižemo pred dvorište. Sad se čuju glasovi iz više grla, nešto su glasniji, ali ni u kom slučaju nisu kao oni jutros. Ima tu još uvijek pet, šest žena, ali i nekoliko ustaša sa puškama. Sjede na drvljaniku, neki i na stolicama. Okrećemo glave prema njima, pozdravljamo ih sa „dobar dan“. Nismo čuli da li je tko odgovorio pa produžismo dalje. Pred Irkalovom kućom srećemo nekoliko ljudi i žena – Hercegovaca – i jednog ustašu. Pozdravimo ih obojica, neki nam otpozdraviše. Kroz prozore kuća pored kojih prolazimo svuda vire glave. Valjda zbog znatiželje oko neobičnog događaja koji se noćas zbio. Tondo Doskočil se nagnuo na svoj plot, pozdravljamo ga i odosmo dalje. Konačno smo pred mojom kućom. Skrećem u dvorište, a Živko produžava.

Iz našeg ganjka izlazi njegova mama, u prolazu me upita kako smo prošli i brzo ode za Živkom. Mama je valjda vidjela Živka kako prođe, pa je izašla u dvorište pred mene. Kaže da povežem krave, a ona će donijeti vodu da ih napoji. Tri puta im je nosila po dvije kante dok se nisu zadovoljile. Nije čudo kad nisu pile od sinoć. Jovanka mi postavi jelo od ručka jer su one nedavno ručale, a do večere je još daleko. Već me Jovanka ponešto pitala o današnjem glavnom događaju, a sad nastavi mama. Kako sam zaboravio oprati ruke, uputi me ona ka lavoru i nasu mi supu u tanjur. Srčem supu, pređem na krumpir i onda na livance koje sam jako volio. Ispričam im sve u detalje – od jutra do sada. Posebno naglasim da nismo išli u šumu dalje od linije. Od svijeta i od ustaša, i u dvorištu i u susretu, nikoga nisam poznavao. Tek sam završio sa jelom, kad dođe teta Anka. Čula je, veli, što se u Stalovici dogodilo, pa došla da čuje i od mene što sam vidio. Ponovim ja, uglavnom, cijelu priču, a ona se čudi kako je Nogalo spavao kod kuće, ali i kako su se partizani usudili, čak samo njih dvojica, da ga hvataju. „Nisam čuo koliko je bilo partizana“, dodam ja. „Ma, čula sam u crkvi od Vernerke. Ona je jutros bila tamo u dvorištu i čula sve što je ispričala Nogalova žena. Kaže da su bila dva partizana. Jedan je razbio i otvorio vrata, a drugi je razbio obluk i zasvijetlio baterijom. Vidjela je kako na vratima stoji čovjek sa uperenom puškom i vikao je: ’Ne mrdaj, ne miči se, pucat ću’! Onaj sa prozora, veli, rekao je: ’Diži se Nogalo ili bacam bombu’! On se digao iz kreveta i ovaj sa puškom ga je istjerao iz kuće, bosog i u onom u čemu je spavao. Onda je ušao u kuću onaj sa baterijom i uzeo je pušku, a ženi naredio da mu dade kaiš na kome je, veli, bio pištolj, nož i ’metki’. Djeca su se probudila, ali nisu, veli ona, plakala. Valjda nisu shvatila što se događa. Ona su počela plakati tek kad je žena počela da plače i vrišti, a onda se vratio onaj sa baterijom i rekao joj da mu donese cipele i hlače. Obuo se i navukao je hlače, a onda ga je onaj sa puškom gurnuo u rebra i rekao mu: ’Ajde, kreći’! Tako su otišli u mrak. Bateriju su ugasili. Budući da nije mogla ostaviti djecu samu, otišla je do Steve Ugarkovića i zamolila ga da ode u ’žicu’ javiti što se dogodilo. On se nije dugo vratio, a nekoliko ustaša je došlo tek kad su otpratili one koji su spavali u ’žici’. Eto vidiš, ženo božija, pa nije to tako daleko od ’žice’! Još i znadu da ima oružje, a usudili su se da dođu njih dvojica“. „Ma, da. Vražiji je to kuraž“, dodade mama, „njih samo dvojica, a on emigrant“.

Pomalo pada mrak. Teta ode kući. Mama je isprati do plota. Kad se vratila, poče vući kantu iz bunara i reče da joj donesem kantu. Prije nego mi zapovjedi, odoh ja u štalu po dvije kante za napajanje. Čekam da napuni obje, ali me ona opomenu da nosim po jednu, da imam vremena. Nosio sam vodu dok god su htjele piti, vrućina je. Mama je dotle izlila kantu vode prascima. Zatvorila je i kokošinjac jer su kokoši već same posjedale. Za večeru smo pojeli livance od ručka i napili se hladnog kiselog mlijeka. Oprao sam noge i legao. Uskoro dođoše mama i Jovanka. „Kako to da nisu dolazile Tina i njezina mama“, pitam ja. „Valjda misle da je najbolje da se ne okupljamo, radi toga šta se noćas dogodilo“, odgovore. Svi smo zaspali, nakon raznih zloslutnji, u noći koja je bila neizvjesna kao i stotine noći prije nje. Probudili smo se radosni što smo živi i sretni što nije bilo mogućih stravičnih neugodnosti i što se nisu ostvarile naše zloslutnje. „’Oćeš ići na pašu“, upita me mama žargonski. „’Oću“, odgovorim, „bolje da idem nego da sam kod kuće“. Tako ja mislim. Bolje da se držimo svoga reda i rasporeda pa smo onda manje uočljivi. Počeo je naš uobičajeni jutarnji rad i raspored. Pođem da otvorim kapiju i vidim da Živko upravo izlazi iz dvorišta. Malo ga sačekam pa krenusmo zajedno, ali, prije nas netko iz donjeg kraja sa konjskom zapregom u kasu skrene u Singerov sokak i napravi oblak prašine. Koliko god je rosa obilna, debeloj prašini nije ništa naškodila. Kako je pomenuta zaprega odmicala i prašina je bila rjeđa, a vidik bolji. Nismo vidjeli gdje su skrenuli. Pod dojmom jučerašnjeg događaja, šutimo obojica. Idemo doslovno odmah iza repova i tako stižemo do Gavranove kuće.

Tu nam se noge odsjekoše, ukočismo se, ali u jedan glas nazdravismo „dobro jutro“ – nikom drugom nego Nogalu! Sjedi u grabi na brini, a noge mu u grabi u travi. „Zdravo monci“, odgovori on kao uvijek, a ja ću brže: „Ma šta je to bilo? Rekli su da su vas otjerali partizani“? A on će: „Jesu, majku im jeben, al’ sam im pobiga“. Pošto ovaj razgovor krave nije zanimao, one odoše, ubrzaše prema livadi i dadoše nam razlog da potrčimo i završimo sa ovim zaprepašćujućim prizorom i razgovorom. Idemo, ne razgovaramo. Povremeno pogledamo jedan u drugoga. Živko blijed k’o krpa. Na sreću, sebe ne vidim kako izgledam. Prekidam tišinu prije nego uđosmo u šumu: „Živko, ja idem naprijed da vidim gdje ima bolje trave. Ako tko naiđe, isto mu to reci. Ti nastavi uz pašu pored bajte prema Širokoj bari. Tamo ćemo se naći“.

Požurim, prijeđem liniju i nastavim starim zaraslim putom koji je paralelan sa putom i stazom koja izvodi prema Maloj Jasenovači. Prijeđem preko Injačkog jarka, potrčavam uzbrdo, oprezno prijeđem put koji ide visom između Injačke i Široke bare. Idem i dalje van puta, povremeno zastanem, osluškujem, pa dalje. Već vidim prelaz, brvno na riječici, i Šukića kuću. Dođem do brvna pa opet zastanem. Strina Šukićka je na dvorištu. Ode prema drvljaniku. Sve izgleda uobičajeno. Pređem brvno i trčim preko livade pa preko puta i otvaram vratašca. Kad me ugledala, sva razdragana raširi ruke: „Evo moga Miloša, našeg junaka! ’Ajde u kuću. Jesi l’ gladan? Sav si se oznojio. Jesi l’ žedan“? „Ma nisam ni gladan ni žedan, moram brže natrag“, boreći se za dah kažem. „Ma, kud ćeš brže? Sjed’ da čuješ kako su jučer na noć dotjerali ustašu emigranta, krvavog Hercegovca. Dotjerali ga Gojko i Joško, već se svanjivalo. Natovarili su mu oko vrata njegovu pušku i opasač sa pištoljom i nožom. Sjedio je tu dok su oni jeli, nije ćijo ništa jesti. Maloj Mitrovoj je davao kuna, a, zamisli, dijete veli: ’Ja neću ustaških kuna, ja sam došla viđeti ustašu’! Oćerali su ga na Polum, a onda će u Djakovac na Narodni sud. Eto, vidiš kako je dolij’o? A zamisli kako je ovaj moj Gojko benast?! Otišli samo nji’ dvojica. Mog’o ji je obadvojicu ubiti koliko je bio naoružan. A znaš ’ko ga je izd’o? Slavek Seližov, njegov ustaša! Valjda misli da će se tako izvući pa je izd’o goreg od sebe. Neka ih neka, nek’ se sami sređuju. Al’ ja mislim da ga Gojko nije treb’o ’vamo dovodit’. Kog ga vraga dovodio“? Tek poslije te priče dođoh i ja do riječi: „Strina, ja sam vam doš’o reći jednu gadnu stvar. Taj ustaša je njima pobjeg’o i eno ga u Stalovici kod kuće. Sjedio je jutros pred kućom i Živko i ja smo se s njime pozdravili. Došao sam vam to reći jer smo jučer ujutro čuli jauk u njihovom dvorištu i jedna žena nam reče da su ga otjerali partizani. Uvečer smo saznali da su ga uhvatila i otjerala dva partizana. Dajte mi sad malo vode i ja moram ići jer Živko je sam sa kravama, a može netko i naići pa pripitati đe sam ja“. Ona zagrabi lim’cu vode, pruži mi je nekako sva zabezeknuta, ukočenog pogleda i bez riječi. Ispraznim ja lim’cu nadušak i rekoh „do viđenja“. Nisam čuo da li je što odgovorila, trčao sam prema šumi, da što prije pređem tu, uvijek nesigurnu čistinu, njihovu livadu.

Vraćam se istim putem i tek kad sam došao na vis između bara, počnem osluškivati ne bi li ustanovio gdje je Živko. Krenem prema bajti, šupi gdje se može skloniti od nevremena. Ponovo oslušnem, ništa se ne čuje. Nastavim dalje putem i na lijevoj kosi vidim na proplanku jednu od Živkovih krava. Naperim koso prema proplanku i vidim još neke krave, a Živko me primjetio i ide prema meni. Predložim mu da krave pretjeramo na Injačku stranu pa neka pasu idući kući. To učinismo pa krenemo putem i pričamo o travi. Ja mu opišem kuda sam išao i kakva je trava. On je znatiželjan, hoće da sazna što je bilo u Barni, pa mu ukratko ispričam kako su ga dotjerali kod Šukića, a onda produžili za Djakovac. Vraćamo se natrag istim putem kojim sam ja došao. Malo šetamo linijom, a onda se spuštamo prema Injačkoj bari u pravcu gdje su otišle krave.

Iz šume smo izašli kad je sunce bilo na najvećoj visini. Prašina na putu upravo peče za tabane i cijela stopala. Suša je velika, krave su opet žedne pa žure kući dižući ponešto prašine. Opet je najinteresantnija situacija oko Nogala. Što ćemo sad tamo vidjeti? Kad stigosmo do kapije Gavranove kuće, vidimo da je ona otvorena, a na dvorištu su nekakve stolice, ormar i kredenci. Na njima jastuci, plahte i krpare. Ima još nekih stvari. Od čeljadi nikoga. Prozori su otvoreni, iz kuće se čuju glasovi – razgovor koji ne možemo razumjeti. Nijemo prođosmo. Do kuće smo došli bez ikakvih posebnosti. Najprije napojismo krave pa odoh na ručak. Bez pitanja počeo sam da pričam što sam doživio jutros pred Gavranovom kućom, a šta sam vidio sada na povratku. „Ma, čuli smo mi još jutros da je on pobjeg’o. Ispričala je to Irkalka. Išla je nekud gore i malo je zastala kod Tregnera. Pa oni sele u ’žicu’“, kaže Jovanka. „Već su odvezli dva puta u kolima. Sele ih vojnim kolima. Kočijera domobran. Eto, uvjeravaju se i oni kako u tuđem nema mira i sreće. Onoga Miličevića iz kuće Bože Bogarinovića ubio je Geco, Mirka iz Bastašića kuće otjerali partizani, tako i onoga iz kuće Mitra Popare, a ima ih još. Pa i svi ostali nemaju mira – uvečer u ’žicu’, ujutro iz ’žice’, a i preko dana su stalno na oprezu. Ako negdje na vrh sela ili u šumi povrh sela opali po koja puška, pojedinci brišu trkom niz put. Oteto – prokleto“, završi mama svoju priču. Onda ja ispričam da sam bio kod Šukića i kažem šta mi je strina ispričala. „Ajoj, moje dijete, al’ si ti nedokazan! Među ustašama nervoza, svi su na nogama, on im je rek’o da su ga dotjerali Šukićima, a ti kod Šukića!? Zamisli šta bi od tebe učinili da su te tamo našli ili neđe blizo sreli“, uznemiri se mama. „Eto, bio sam i šta sad mogu“, kažem. „Sva sreća da nisu tamo išli. A da i sada u’vate Šukićku, znaš da bi i iz nje iscijedili da si tamo bio. Rekla sam ti da je najbolje da tamo ne ideš. Ima ljudi koji to trebaju raditi, a ne ti. Oni znadu bolje i misliti nego ti. Nitko se od njih ne bi danas usudio otići do Šukića. Svi bi se bojali da će tamo doći ustaše, a moj sin ne – on ode k’o grlom u jagode! To se više ne smije desiti! Bez moga znanja ne smiješ odlaziti! To dobro upamti“, kaže mi mama uznemireno. „Ma, dobro, neću. Sad vidim da sam mogao nastradati“, skrušeno odgovorim.

Uto na vrata dolaze kuma Milka i Tina. Dok one rondaju vratima, mama kaže: „O Šukićima…“, i stavi prst na usta. Znači – ni „zuc“. Ista priča, ali poče od selidbe. „Jeb’la ji nji’ova mat’. Eto im, poj’li su vraga u Gavranovoj kući“, poče kuma Milka. „A šta su bolje očekivali u tom dvorištu strave i užasa? Al’ kako im uteče, bog i’ jeb’o dragi“, reče pa se prekrsti, „Bog mi oprosti! A vidiš, ženu i djecu mu nisu dirali, samo njega. A nji’ovi nas redom. Ne biraju“. „Al’ ja mislim da se i oni sad uče pameti“, oglasi se Tina, „Vide oni da su i njihova djeca i žene dokučivi partizanima, pa će se možda drugačije ponašati“. Ove riječi nas nekako malo umiriše poslije dvodnevne napetosti i straha. Čini nam se da kolona u „žicu“ danas ide nešto ranije i da je nešto duža i brojnija. „Ajte, ’ajte, da Bog da i ne vratili se“, komentira kuma. „E, da mi je viđet kako će proć’ kad partizani zauzmu ’žicu’. Kud će onda“, komentira ona kao za sebe.

< Rakija, srčanica i gestapovci                                               Sadržaj                                     Drama porodice Trandler >